0
Superžena.
„Sećam se, kad sam imala 12 godina, planinari su pričali o Akonkagvi. Mislim da je tada samo jedan čovek od njih šest uspeo da dođe do vrha. Ja sam ih slušala i razmišljala kako bih volela da osvojim tu planinu, ali tada je to za nas bio drugi svet. Nisam mogla da pretpostavim da će me život odvesti do Akonkagve. Nikad se ne zna“, govori za Nova.rs Mirjana Mia Ferou, avanturistkinja iz okoline Novog Sada.
Mirjana već 10 godina živi u Australiji i majka je tri devojčice, a iza sebe ima neverovatne poduhvate osvajanja vrhova i trčanja maratona na velikim visinama. Njena poslednja avantura bila je pokušaj obaranja svetskog rekorda na Akonkagvi (6.961 m), planini u Argentini.
Mirjanin cilj bio je da za manje od 36 sati pređe stazu dugu 110 km – trčeći. Staza ide iz doline „Valje de las vakas“ na vrh Akonkagve i spušta se u drugu dolinu „Valje de los orkones inferior“.
Pročitajte još:
Jedino što je ovoga puta Mirjanu sprečilo da to uradi bio je sneg. O svojim poduhvatima, ali lekcijama sa planina, govorila je za naš portal.
Pre Australije, Mirjana je živela je u Americi 15 godina i radila je u finansijama. Tada je trčala svakog dana iz hobija, ujutru i uveče – a onda i maratone u oko 30 gradova. Međutim, poželela je veći izazov, koji mogu da pruže samo najviše planine sveta. Ljubav prema planinarenju usadili su joj roditelji.
„Skoro svake nedelje smo pešačili s mamom i tatom i planinarima iz Novog Sada. To je postalo deo mog života i kasnije smo imali afinitete prema planinama“, otkrila je.
Njen prvi veliki trijumf je pobeda u maratonu u baznom kampu Mont Everesta, na visini od 5.364 metara. Staza je jako brdovita, prepuna uspona. Bila je prva od 150 trkača.
„Bilo je dosta teško, jer mi je bilo prvi put na takvoj visini, ali sam shvatila koliko sam uživala u planinama i da spojim trčanje i planine. Od tada je sve krenulo. A takođe, Nepal je jako lep“, govori nam.
Nakon Everesta, Mirjana je osvojila Kilimandžaro (5.895 m). Najviši vrh Afrike pretrčala je za dan.
„Težak je bio uspon, posebno pred kraj, ali je dosta bilo lagodno. Uživala sam u visini, više nego da trčim maratone po gradovima“, kaže Mirjana za Nova.rs.
Bavila se i triatlonom, dosta je plivala, a tako je upoznala i supruga, koji je vrhunski plivač.
Kada su zasnovali porodicu, sedam godina nije trenirala aktivno. Kako nema familiju u Australiji, morala je da se fokusira na decu, što je bilo jako zahtevno, kako nam priča.
Sada je Mirjana „nazad u igri“, pa se okušala na Akonkagvi – svojoj želji iz detinjstva. U ekspediciji koja je trajala dve nedelje, upoznala je obe strane planine.
„Htela sam da obiđem celu planinu, imali smo jako lepo vreme prve dve nedelje. Ali, baš kad smo bili na vrhu počeo je da pada sneg. Uglavnom na Akonkagvi sneg pada po dva tri dana i onda prestane. Dosta je suva planina. Ali ova godina je baš bila izuzetak, sneg nije prestajao da pada pet, šest nedelja. To se nije desilo preko 20 godina“, priča nam.
Nažalost, nije uspela da proba i obori svetski rekord, ali namerava da pokuša ponovo sledeće sezone. Jer, Mirjana nikad ne odustaje.
Za poduhvate koje Mirjana postavlja ispred sebe, potrebna je fizička i mentalna priprema. Za Akonkagvu, avanturistkinja se spremala godinu dana.
„U teretani sam tri puta nedeljno imala program trenera iz Amerike od sat vremena, koji sam sama radila, dok bi se on ponekad uključivao putem video snimka. Svakog dana sam imala kratke treninge od 20 do 30 minuta. Takođe imam trenera za trčanje, pet puta nedeljno. Oko 80 do 100 kilometara bih prelazila“, priča nam planinarka.
Tri meseca pre puta imala je visinske treninge, u sobama koje su dizajnirane tako da vrše simulaciju vazduha (količine kiseonika) na više od 4.000 metara.
„Fizički morate biti spremni, ali važnije je biti pripremljen mentalno. Kao što Đoković kaže, mi Srbi smo imali teško detinjstvo. Nisam odrasla u porodici koja je imala puno para, skromno smo živeli. Ali, uvek smo se borili da imamo više“, kaže Mirjana.
Neverovatnu snagu karaktera i disciplinu koja je potrebna za ovakve izazove, Mirjana crpi iz svog životnog puta, koji nije bio nimalo lak.
„Kad sam otišla od kuće, imala sam 20 godina, bio je rat. Mama i tata su mi dali samo 7 dolara, poslali su me u Mađarsku, odakle sam izbegla za Ameriku – sama. Imala sam samo ručni prtljag, a išla sam na razmenu studenata. Jedino tako sam uspela da uđem u zemlju. Morala sam sama sebi da platim školu, da radim, kasnije sam slala novac mami i tati. Mnogi ne odrastu tako, a to te dosta nauči o životu. Meni je život sada dosta dobar – imam divnog muža, porodicu, ali trebalo je mnogo rada i zalaganja da se dođe do toga“, jasna je ona.
„Mladi danas možda to ne shvataju – govore kako je sve skupo, a neće da rade. I ja sam pravila kafu pre nego što sam se zaposlila u banci – nije mi bilo ispod časti. Ko god želi bolji život, treba samo da se radi“, dodaje Mirjana.
Najveća lekcija koju je naučila u planinama je to koliko život može da bude jednostavan.
„Dosta težak, ali može biti jako lep. Planina je uvek tu, pa ako imate baš veliku želju da nešto uradite, da se izborite za neki cilj, ako naiđete na neke prepreke, sačekajte. Ne odustajte. Ako je sneg, sačekajte dan, biće bolje – ili sačekajte sezonu. Ali treba se vraćati i nastaviti. Posle svakog vrha, treba naći sledeći vrh“, zaključuje srpska avanturistkinja.
***
BONUS VIDEO: Podcast Život na srpskom – gost Petar Lazović
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
