0
Hrabrost se piše imenom Milene Radulović. Ove godine, na Međunarodni dan žena, važno je još jednom pomenuti njen neustrašivi potez koji je odjeknuo Srbijom i regionom i nije bez razloga zašto smo baš nju izabrali da, među mnogim ženama koje se svakodnevno bore da nam bude bolje, otvori seriju tekstova Heroine Srbije.
Serijal Heroine Srbije posvetićemo najboljima među nama, koje su dokazale da žena danas želi, može i zaslužuje mnogo više od onoga što joj po tradiciji i inerciji u našem društvu pripada. Milena je u toj borbi prva među jednakima.
Pročitaj i:
Užasne poruke Mileni Radulović upućene u danima nakon što je progovorila o zlostavljanju, najbolje pokazuju pred kakvu je neman glumica stala kada je odlučila da medijima ispriča zbog čega je podnela prijavu za seksualno zlostavljanje protiv učitelja glume Miroslava Aleksića.
Ono što je usledilo smo mogli da predvidimo – odvratne muške komentare na koje su osuđene žene u Srbiji, ali i prekor žena koje jednostavno žele da zažmure na iskustva koja su verovatno osetile i na svojoj koži. Sve je to znala i Milena, koja je sigurno bila svesna i da će posao kojim se bavi, njen izgled i svaki detalj njenog života uskoro biti iskorišćeni protiv nje, a u odbrani zla.
Pročitajte još:
Utoliko je potez Milene Radulović i veći, jer je bilo neumitno da će je upoređivati sa „razmaženim holivudskim glumicama željnim pažnje“, kako je žrtve seksualnog zlostavljanja nazvao hrvatski predsednik Zoran Milanović.
Postoji bar četiri razloga zbog kojih su Milena i njene koleginice naše heroine ovog Osmog marta, ali i zauvek.
Horori koje žene proživljavaju iza zatvorenih vrata su godinama „intima“, a kada bilo šta procuri u javnost, to je najveća sramota za kuću. Divim se Mileni koja nije svoju optužbu podnela iz anonimnosti, već je iza nje stala imenom i licem, u intervjuu koji je pročitala cela Srbija. Znala je da će uskoro njene duboko lične traume znati svako, da će ona biti obeležena zauvek tom pričom. A ipak je to uradila.
Nasilje u porodici nije privatna stvar. Seksualno zlostavljanje ne treba da bude privatna stvar. To je problem kojeg treba da bude svesno celo društvo, koji treba da bude jasno vidljiv u javnom prostoru, o kojem treba stalno da se govori i diskutuje. I svaka zemlja ovog sveta se mora suočiti sa tim – da među nama žive monstrumi, koji pak misle da je to što rade normalno ili opravdano.
Normalno je da vas muškarci zovu „macama“, da vas dodiruju u gužvi, da vam žvižde na ulici – pa je normalno i da vas napastvuju kad obučete kratku suknju. Sve dok budemo okretali glavu na vriske iz susednog stana, čudili se čudovištima među „mirnim porodičnim ljudima“ i tražili skrivene motive Milenine tužbe, to će ostati tako. A vreme je da pogledamo sebi u lice.
Predatori Srbije su i lekari i profesori, njih ima u svakoj pori društva, u svakoj instituciji koja postoji u našoj zemlji. Oni verovatno sebe ne vide kao monstrume, već kao muškarce koji „uživaju u lepoti žena“. Srešćemo ih u ginekološkoj ordinaciji, na intervjuu za posao, u javnom prevozu, u noćnom klubu, u policiji, na sudu (svi se sećamo Breta Kavanoa). Predator je učitelj glume koji je oko sebe stvorio oreol prestiža, koji vaše dete ispituje o seksu.
Divim se Mileni zato što je veoma efikasno razotkrila koliko su duboko kvarne i mračne naše institucije. Pokrenula je pravu lavinu, a žene su ispisale hiljadu i jedno užasno iskustvo koje su doživele od autoriteta. Na više fakulteta u regionu su osvanule nove tužbe. Možda se neki od nedodirljivih muškaraca u foteljama sada čak i plaši.
Institucije su zasnovane po liku muškarca, koji je u njima alfa i omega, koji je ispisao obrasce ponašanja za sve žene. Upravo sa tim obrascima sedate u klupe, odlazite na pregled, istupate u javnom prostoru. Ako delate van obrasca, svi će se obrušiti na vas. Vreme je da se nešto menja.
„Ovo je monstruozna mreža, inteligentno sklopljena u najvišem krugu društva, od najranijih godina upakovana u najplemenitije forme umetnosti i religije čoveka koji, korak po korak, zna šta radi i s predumišljajem dolazi do cilja“, rekla je Milena.
Ne zaboravimo šta je u Mileninom potezu najvažnije – spasila je buduće generacije devojčica od čudovišta. Divim se Mileni jer je shvatila da više ne sme da ćuti, zbog njih. Jer, mnogi predatori neometano deluju godinama i godinama.
Osećam samo beskrajnu empatiju i solidarnost što je konačno razbila mrak. Smestila ga je iza rešetaka, a brojne maloletne devojke poštedela trauma.
Pomisao da se isti pakao koji se dešavao tebi sada događa nekome dugom, verovatno je užasna. Ali istovremeno, najjači je motiv koji je mogla da ima. Oni koji razmišljaju o tome da li Milena traži pažnju verovatno bi trebalo da se sete toga.
„Sve mi, žrtve Miroslava Aleksića, ulazimo u ovo zato što je nedopustivo da se više i dan ćuti. Neke devojčice, rođene 2003. ili 2004. godine, upravo prolaze kroz takvu vrstu torture“, rekla je Milena.
Moja najveća nada je da će potezi Milene Radulović, Marije Lukić, službenica iz Kragujevca koje su funkcionera Gradske uprave optužile za zlostavljanje, mlade generacije čuti i pamtiti. Da će se barem jedna žena sutra osećati osnaženo da ode u policiju, a da je tamo neće izneveriti.
Iskreno verujem da će naraštaj koji dolazi menjati stvari u ovom društvu na bolje. Da će biti hrabiji od nas i bez kompromisa, da će znati šta to nije valjalo i da će umeti to da promene.
Sigurna sam da će, nakon dugog i mučnog sudskog procesa, Milenu i njene koleginice svi pamtiti po hrabrosti. One su svakako moje heroine, jer je ono što su doživele nezamislivo, a pričanje o tome pred celim svetom verovatno je još teže.
One su to uradile da spasu druge devojčice i sruše monstruma, a ukoliko su vas bar na trenutak navele da razmišljate u kakvom će svetu živeti vaše ćerke, sestre i drugarice, uradile su dovoljno.
***
Bonus video:
Pratite nas i na društvenim mrežama:
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
