"Ja sam umetnik za katastrofe": Viktorova urnebesna životna ispovest o dva polomljena prsta

Agoniju samosažaljenja, upotpunjenu samosrdžbom, prekida blagopočivši kum

(da ne kažem pokojni, jer je samo prodao motor) i kao Azrael donosi blagodet od

Svevišnjeg u vidu četiri buteljke Efes piva — nektara bogova istog porekla kao i

izvori tekstova kojima sam se bavio u poslednje vreme.

Neznalica Heraklit kaže da su put uzbrdo i put nizbrdo jedan isti put, ali ne

precizira kada treba kočiti prednjom, a kada zadnjom kočnicom, te nikako ne

mogu da proniknem zbog čega je u toj meri bio interesantan Sokratu i Platonu.

Šalu na stranu, proteklu radne dane sedmice proveo sam gledajući Adama

Rimana, poznatog motogurua poreklom iz Australije, koji je izbacio serijal pod

imenom „Red Bull Romaniacs“. Naime, postoji trka koja se održava po planinskim

obroncima Karpata i koja se vozi pod pokroviteljstvom pomenutog brenda

energetskih pića. Učesnici ovog poduhvata pripadaju samom vrhu enduro moto-

scene, a ono što se može videti neverovatan je spoj umeća, hrabrosti, a bogami i

ozbiljnog psihičkog poremećaja, jer ne bih umeo drugačije da objasnim ideju da se

motocikl težak 250 kilograma protera preko planinskog odrona na kojem su dva

fotografa stradala u smislu polomljenih ekstremiteta.

Pogledajte, pa ćete razumeti.

I zanesen tom lepotom dobih želju za životom, pa i ja — završih u gipsu.

Ja lično mnogo volim da se vozim van asfalta, po prirodi, iako za taj sport nemam

dovoljno znanja i iskustva. Off-road, ako bismo morali da ga definišemo nekim

prostijim jezikom, zapravo je promena. Promena koja je možda više promena

nego bilo koja druga vrsta vožnje motocikla.

Asfaltni put diktira konstantu kojoj pokušavamo da težimo. Ulazak u krivinu mora

biti čist, putanja uredno zadata, gas linearan u oba pravca. Fuzaster se ritmički

spušta i penje, a pneumatici lepe podlogu. Korman komanduje, pogled vodi, telo

prati. Kočenje je mekano i predvidivo. Svaki pokret je u cilju učenja da

kontrolišemo ono što se dešava ispred nas, te po jedinici vremena postajemo sve

bolji.

Van asfalta stvari funkcionišu drugačije.

Menja se podloga, menja se položaj tela, menja se način na koji držimo upravljač.

Gas nije linearan, kočenje je retko i nepredvidivo. I ono najvažnije — menja se

odnos vozača prema kontroli.

Motocikl na ovako dinamičnoj podlozi u jednom trenutku niti možete niti treba da

kontrolišete na način na koji ste navikli na ravnom. Prednji točak je izvidnica,

zadnji je dvorska luda koja skakuće s noge na nogu i tera vas da se i vi njišete u

zadatom ritmu. Pre ili kasnije naletećete na veći kamen koji će vam baciti zadnji

točak pola metra u stranu ili ćete uleteti u duboko blato i osetiti bestežinsko stanje

na kormanu.

Prva reakcija je borba.

Druga je predaja.

Na ovakvom terenu spoznaja je prestanak pokušaja da se kontroliše svaki pokret

motora, a znanje je shvatanje da za tim zapravo nema ni potrebe. Prepustiti se i

verovati sudbini je pola zdravlja — ironično, zar ne — jer motor mora da ima svoj

ritam i svoju slobodu: da prokliza, da poskoči, da omane.

Mi više nismo oni koji izdaju naređenja. Postajemo partner koji se menja zajedno

sa njim. Sedi, ustani, prebaci težinu napred, pa odmah pozadi. Otvoriti gas tamo

gde instinkt kaže da bi se valjalo kočiti - istina je otkrivena na dnu bare, sa ustima

punim blata, dok kolena znaju da je isto ovako bilo i na šljunku.

Jedno od najvećih pitanja na ovu temu jeste: „Gde?“ Srbija, naročito njen zapadni i

jugozapadni deo, gde su smešteni Zlatibor, Tara, Divčibare, Javor i Golija, nudi

bezbroj prilika da se siđe sa asfalta i u dubokoj prirodi uživa iz krajnje drugačijeg

ugla.

Problem je što su znanja o ovakvim rutama prilično ograničena i uglavnom se

svode na lokalne bajkere koji su, vođeni sopstvenim afinitetima, godinama

istraživali krajolik u kojem žive. Pravih mapiranja gotovo da nema. Tačnije, postoje

grupe ljudi koje se time bave, ali ako ih lično ne poznajete, teško ćete doći do GPS

koordinata. A i kada ih nađete, morate imati odgovarajući uređaj ili aplikaciju kojom

takva mapiranja možete da pratite.

Kako i sam volim ovakve poduhvate i tu i tamo znam poneki putić koji ne zahteva

ni enduro sklop niti kramponske gume, evo jednog predloga za neko od vaših

sledećih putovanja.

Krenite iz Kosjerića i zaputite se ka manastiru Lelić. Iz grada krenete prema

čuvenoj Cementari, a onda na jednoj veoma čudnoj raskrsnici — videćete, ko i

ako dođe, o čemu pričam — treba da se prestrojite u desni put koji ide paralelno

sa levim, a razdvaja ih bankina. Jaki opisi, znam, ali kada stignete tamo biće vam

jasno. Put vas dalje vodi kroz Godeljevo, a kada dođete do jednog malog groblja

videćete tablu koja upućuje ka Taorskim vrelima. Tu skrećete desno.

I tu počinje ono zbog čega ste došli.

Pred vama je oko dvadesetak kilometara prelepog tucanika koji preko planina,

mežu kojima je i Taor, vodi ka Leliću. Nije ovo ruta koja vodi kozijim stazama,

presušenim kortima potoka i kroz sveže posečenu šumu. To je 20ak kilometara

vožnje u stojećem položaju gde puštate da motor trucka po rupama i šljunku dok

vi očima pijete iz dlana netaknute prirode. Što ste dalje asfaltu, to osećate da ste

bliže sebi i tamo gde želite da budete.

Na kraju tog puta čeka manastir Lelić, u kojem počivaju mošti Svetog Nikolaja

Velimirovića, pa za mene ovo putešestvije ima i jednu sasvim ličnu dimenziju

hodočašća i to je glavni razlog zbog čega ovu rutu volim i na kojoj često tražim

sebe. Ovde mi put prvo nešto uzme - malo vremena, malo snage, malo sujete - i

pripremi me za nešto novo. Jer „off“ je jedna velika životna lekcija — da bi došlo

do promene na bolje, na lepše, ponekad treba pustiti kontrolu, sići sa puta i

usporiti.