Tim naučnika i avanturista je 9. marta 2022. objavio da su konačno locirali ono što je ostalo od legendarnog broda Endjurans, na dnu Vedelovog mora na Antarktiku. Došli su do otkrića olupine koristeći podmornice i podvodne dronove - a objavili su zapanjujuće fotografije davno izgubljenog drvenog broda. Iza ovog velikog i značajnog pronalaska krije se neverovatna priča o avanturi i preživljavanju.
Priča o brodu Endjurans i velikom istraživaču Ernestu Šekltonu je jedna od najuzbudljivijih u istoriji čovečanstva – a obeležila je doba kada su ekspedicije kretale u nepoznato, u težnji za znanjem, avanturom i slavom.
Endjurans je 5. decembra 1914. isplovio iz Južne Džordžije na Antarktik, sa ekipom od 27 muškaraca (i jednim slepim putnikom, koji je postao upravnik broda), 69 pasa i mačkom, koja je nazvana gospođa Čipi.
Cilj vođe ekspedicije, Ernesta Šekletona, koji je dva puta neuspešno pokušao da stigne do Južnog pola, bio je da uspostavi bazu na obali Vedelovog mora Antarktika.
Odatle bi mala grupa, uključujući i njega, krenula na prvi prelazak kontinenta, da bi na kraju stigla do Rosovog mora, južno od Novog Zelanda, gde bi ih čekala druga grupa, koja bi postavila skladišta hrane i goriva duž reke.
Dva dana nakon što je napustio Južnu Džordžiju, Endjurens zapao u barijeru od debelog morskog leda koji je formiran oko Antarktičkog kontinenta. Nekoliko nedelja, brod se probijao i probijao kroz led, oprezno napredujući prema jugu; ali 18. januara oluja sa severa „zakovala“ je brod u ledu. Odjednom više nije bilo puta napred, ni nazad.
Pročitajte još:
Brod Endjurans je, prema rečima jednog od članova posade, Tomasa Ord-Lisa, “ bio zamrznut kao badem u sredini čokoladice“.
Bili su na jedan dan plovidbe od mesta iskrcavanja; sada ih je nanos leda svakim danom polako gurao sve dalje. Nije im preostalo ništa drugo nego da uspostave rutinu i sačekaju da prođe zima.
Šeklton, pisao je Aleksandar Meklin, jedan od brodskih hirurga, „uopšte nije besneo, niti je spolja pokazivao ni najmanji znak razočarenja; rekao nam je jednostavno i mirno da moramo prezimiti u brodu; objasnio opasnosti i mogućnosti; nikada nije izgubio optimizam i bio je spreman za zimu“.
U četiri oka, međutim, otkrio je crnu slutnju, tiho priznavši kapetanu broda, Frenku Vorsliju, jedne zimske noći: „Brod ne može da preživi ovo, kapetane… Može proći nekoliko meseci, a možda će biti samo pitanje nedelja, pa čak i dana… ali ono što led dobije, led zadržava“.
Njegova strahovanja su se obistinila i shvatili su da nema spasa od leda.
U vremenu koje je prošlo između napuštanja Endjuransa i gledanja kako ga led u potpunosti guta, posada je spasila što je više zaliha mogla, žrtvujući sve što je dodavalo težinu — Biblije, knjige, odeću, alate i uspomene. Neki od mlađih pasa, premali da izdrže težinu, streljani su, kao i na žalost mnogih, nesrećna mačka, gospođa Čipi.
Prvobitni plan je bio da marširaju preko leda ka kopnu, ali se od toga odustalo nakon što su muškarci prešli samo 12 km za sedam dana.
„Nije bilo alternative, osim da se još jednom ulogorimo i da ispunimo svoje duše strpljenjeem dok uslovi ne postanu povoljniji za pokušaj bekstva“, pisao je Šeklton.
Polako i postojano, led se povlačio sve dalje na sever; a 7. aprila 1916. u vidiku su se pojavili snežni vrhovi ostrva Klarens i Slonovskog ostrva, preplavivši ih nadom.
Ona, 9. aprila, led je pukao ispod njih moćnim praskom. Šeklton je izdao naređenje da se ukloni kamp i aktiviraju čamci, i odjednom su se konačno oslobodili leda.
Sada su imali novog neprijatelja sa kojim se bore: otvoreni okean. Morska bolest i hladnoća, kao i bura, doveli su ih do granica izdržljivosti. Nakon šest dana na moru, ostrva su se pojavila na samo 40 km ispred njih.
Christmas in Antarctica. Sir Ernst Shackleton died in 1922 while attempting to cross the Antarctic continent. pic.twitter.com/qZ8IdMDURa
— magloire (@amgdys) December 24, 2021
Muškarci su bili iscrpljeni. Dok su jedni bili osakaćeni od morske bolesti, drugi su bili pogođeni dizenterijom. Frenk Vajld, Šekltonov zamenik komandanta, napisao je da je „barem polovina bila luda“. Ipak, odlučno su veslali ka svom cilju i 15. aprila su se popeli na obalu ostrva Slonova.
To je bio prvi put da su bili na suvom otkako su napustili Južnu Džordžiju 497 dana ranije. Ali njihova muka je bila daleko od kraja. Verovatnoća da će iko naići na njih je bila zastrašujuće mala, pa su nakon devet dana oporavka i priprema, Šeklton, Vorsli i još četvorica krenuli u jednom od čamaca za spasavanje, da traže pomoć od kitolovaca u Južnoj Džordžiji, udaljenoj više od 1.200 km.
Tokom 16 dana borili su se sa monstruoznim talasima i vetrovima, balirajući vodu iz čamca i skidajući led sa jedara.
„Čamac se beskrajno bacao na velike talase pod sivim, pretećim nebom. Svaki talas mora bio je neprijatelj kojeg treba posmatrati i zaobići“, pisao je Šeklton.
En "Por orden de desaparición", la penetrante mirada de David Torres sobre, por ejemplo, Ernst Shackleton pic.twitter.com/PRZE5ZgDjK
— editorial Sloper (@editorialSloper) March 14, 2017
Sledećeg dana vetar je popustio i oni su stigli na obalu. Pomoć je bila skoro na dohvat ruke; ali ni tu nije bio kraj. Oluje su ih gurnule kursa i iskrcali su se na drugu stranu ostrva od kitolovske stanice. I tako su Šeklton, Vorsli i Tom Krin krenuli pešice — penjući se preko planina i klizeći niz glečere, iskopavajući put koji nijedno ljudsko biće nikada ranije nije prošlo, sve dok, posle 36 sati očajničkog pešačenja, nisu našli na stanicu.
Niko nije mogao da zamisli da će se tri stranca niotkuda pojaviti na kitolovskoj stanici, a svakako ne iz pravca planina. Pa ipak, bili su tamo: kosa i brada im je bila naborana i zgužvana, lica pocrnela od čađi od peći i naborana od skoro dve godine stresa i oskudice.
A stari norveški kitolovac je zabeležio scenu kada su trojica muškaraca stajala pred upravnikom stanice Thoralfom Sørlleom:
„Šef je pitao: ‘Ko si ti, dođavola?’ A strašni bradati čovek u sredini rekao je vrlo tiho: ‘Zovem se Šeklton.’ Ja – okrećem se i plačem“.
#endurance #shackleton #ErnstShackleton http://t.co/jZyQsfgZ17 pic.twitter.com/BzTKllRkvX
— Cultura Marinara (@CulturaMarinara) December 4, 2014
Misija je sada bila spašavanje 22 muškarca koja su ostala na ostrvu Slonova. Ovaj konačni zadatak se na mnogo načina pokazao kao najzahtjevniji i najzahtevniji od svih. Prvom brodu kojim je Šeklton krenuo ponestalo je goriva dok je pokušavao da se kreće po ledu i bio je primoran da se vrati na Foklandska ostrva. Vlada Urugvaja je ponudila brod koji je došao na 160 km od ostrva Slonova pre nego što ga je led odbio.
Svakog jutra na ostrvu, Frenk Vajld, koga je Šeklton ostavio na čelu, uputio bi poziv svima da se okupe i spreme svoje stvari.
„Šef može doći danas!“ izjavljivao je svakodnevno.
Njegovi saputnici su postajali sve obeshrabreniji i sumnjičavi. Ali Šeklton je nabavio treći brod, Ielcho, iz Čilea; i konačno, 30. avgusta 1916. saga o Endjuransu i njegovoj posadi došla je do kraja.
Prošlo je 128 dana otkako je Šeklton otišao; u roku od sat vremena od pojavljivanja spasilačkog broda, konačno su ostavili Ostrvo slonova za sobom. Dvadeset meseci nakon polaska na Antarktik, svi članovi posade Endjurensa bili su živi i bezbedni.
Dok se Šekltonova posada nekim čudom vratila u Englesku, njegov brod nije. Ali 2022. godine, međunarodni tim morskih arheologa, istraživača i naučnika locirao je brod na dnu Vedelovog mora.
#social-embed_6
Ernest Šeklton nikada nije stigao do Južnog pola niti prešao Antarktik. Pokrenuo je još jednu ekspediciju na Antarktik, ali veterani Endjurensa koji su mu se ponovo pridružili primetili su da je izgledao slabiji. Onda, 5. januara 1922, sa brodom u Južnoj Džordžiji, imao je srčani udar u svom krevetu i umro. Imao je samo 47 godina.
***
Bonus video: Snežni maraton na Antarktiku
Pratite nas i na društvenim mrežama:
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Ostavi prvi komentar