ISPOVEST Brankica Raković - žena koja je naučila da kaže ne

Na mrežama se posebno ježim svega što počinje sa "dovoljno je da veruješ u..." U šta? Da ćeš se zaljubiti? Obogatiti? Zatrudneti? Ili možda ozdraviti?Ne, nije se desilo.Banjalučanku Brankicu Raković sam otkrila slučajno, na mrežama. Ljubav na prvi pogled - žena je kaleidoskop najpozitivnijih emocija, ali je u stanju da prospe najveće strahove, strepnje, tuge bez cenzure. Kod nje nema uvijanja u šarene papire i prozaične rečenice koje su svima prijatne za uši.Razgovarale smo o Hodžkinovom limfomu od kog je bolovala, ženskoj snazi, ćerki Loli, strahu i o svemu onom zbog čega je na Instagramu prati 27.700 a na Tviteru 36.000 ljudi.

Zbog čega ste se pre bolesti najviše nervirali, jeste li bili surovi prema sebi?Mogu li da dobijem cijeli Internet? Možda bi stao taj spisak.Šalim se, naravno. Iako bi spisak stvarno bi podugačak. Ali može se to reći i bez spiska.Ja prije bolesti prosto nisam slušala sebe. Nije više stvar na kojem sa ja mjestu sebi bila. Nije neophodno da sebi budete na prvom mjestu (u onom egoističnom smislu) ma šta Instagram psiholozi rekli. Potrebno je da znate da čujete sebe. Da prepoznate umor. Da prepoznate zamor živaca. Da prepoznate trenutak kad stati, odustati, kad priznati grešku, kad otići, kad se vratiti. Ja i ja nismo bile drugarice.Kako ste saznali svoju dijagnozu i možete li da opišete kako ste se osećali tada?Moja dijagnoza je bila splet filmskih scena. Došla je kao treća sreća (malo je smiješno, morate priznati :D). Prva biopsija, 4 mjeseca nakon porođaja, dojila sam Lolu još uvijek, rekla nije ništa. Ali instinkt bolje zna. Lolin plač je malo zamaskirao instinkt, ja sam gubila kilograme, bila najumornija mama na svijetu, iako se svaka od nas tako osjeća.Krajem januara prestajem da dojim Lolu i to je bio početak kraja mog stanja. Par mjeseci nakon toga sjedila sam s svojom Sarom koja mi je rekla – ja bih to ipak da neko pogleda. I preporučila pokojnog dr Džodića.Dobijam termin preko reda zbog hitnosti slučaja – čitajte imam loptu s lijeve strane na vratu – dr Džodić ulazi u ordinaciju, nikad to neću zaboraviti. Ne gleda mene, gleda to na vratu i govori: Ovo nije dobro. Ovo mora napolje.Pamtim dva osjećaja zbog kojih plačem i dok ovo kucam:Prva biopsija: Nisam mogla da dojim Lolu 24h. Ona nije 20 sati ništa jela. Moja Jelena je nekako uspjela da je nahrani. Osjećala sam se kao najgora majka na svijetu.Prvi pregled kod Džodića: Šta ako ja ovo sve ne preživim, ko će Loli biti mama?Da li vas je strah paralisao ili je bilo obrnuto?Ne bih da glumim heroja. Nikad nisam dozvolila da taj epitet stoji uz mene, bez obzira na rezultat Brankica: Rak 2:0, ali ja se stvarno nisam plašila do tačke paralisanja.Ja sam odabrala onu dugotrajniju, možda i bolniju verziju straha koja se pretvori u anksioznost i koju i sada, kao ovu ogrlicu srce nosim na vratu.  Kad sam shvatila da me više uništava strah da će se neko od mojih bliskih ljudi isto tako razboliti – potražila sam pomoć psihologa. A onda se kod psihologa otvorio neki potpuno novi svijet.Osnovni problem je bio sljedeći:Ja sam bila dva puta bolesna: prvi put 12 hemoterapija, pola kose otpalo, folirala se da ja to sve mogu i da meni nije ništa. A bilo mi je sve. Nastavila sam da radim. Da održavam privid "ništa mi nije".Drugi put saznajem 20 i nekog avgusta da ima opet nešto. Shvatam da nešto moram drugačije. Tad sam sebi rekla: Gospođo, bolesna ste. Neće trajati zauvijek. Ajd sad to riješi pa ćemo onda zezati se s životom.Tako da – pitanje je kakve oblike dobije strah i da li ga prepoznate.Koje su fizički i psihički najteže stvari za vreme hemoterapije?

Hemoterapija vam oduzme dostojanstvo. Oduzme vam kontrolu nad sopstvenim tijelom. Oduzme vam vene. A ako ste baš kurate sreće i još mnogo toga.Fizički su me zapale mučnine koje su deveti krug pakla. Psihički. Ne znam. Sjećam se prve ture hemoterapija. 12. po redu. 12. dolazak u dnevnu bolnicu. Koliko mi je kontrole trebalo da ne ustanem i odem. Jednostavno odem. Ali nisam.Da li vam je ikad palo na pamet da odustanete?Eto, lijepo se nadovezalo pitanje na prethodni odgovor. Odustanem od čega?Lole? Života koji mi je toliko toga nudio? Sebe ovakve blentave? Ljubavi? Svega onoga što sam za sebe planirala. Pobogu, nikad.E sad, kad povučem ručnu – samo sam jednom, pred novu turu hemioterapije koja je bila…neprepričljivo teška (reći ću samo da mi je spržila sve te vene kroz koje je išla, a prima se 120 sati u komadu) rekla: Ja mislim da ću ja odustati od hemoterapija i naći neki drugi način. Bila sam preumorna.Ali odustajanje nije ono što sam ja. Vratite se na spisak iznad. Ko bi od toga odustao, pa kako god visoka cijena bila?Kako je gubitak kose uticao na vas?

Uh. Kad je počelo, krenula sam u toalet, provukla ruke kroz kosu i ostale su mi pune šake kose. Pala sam u nesvijest. Kako je moguće da osobi koja se sakrivala iza kose, koja je sakrivala "klempave" uši, koja je mislila da joj kosa smanjuje glavu?! – neko uzme baš kosu? Eto koliko žena može biti luda.Sad – kosa? Šta je to? Ovo čupavo? Neka je. Super sam izgledala i potpuno ćelava.Šta ste posle remisije i oporavka počeli da radite drugačije nego pre bolesti?Puno toga i malo toga u isto vrijeme.Stala sam.Počela da govorim da nisam dobro.Počela još češće da govorim naglas da nekog (ne)volim.Postala direktnija.Postala više svoja, manje tuđa.Shvatila da sam ja sreću već rodila.Još da nekako naučim da manje radim – e onda mi je besmrtnost zagarantovana.Nekako kad bocu hemoterapije platite 4.500 KM, novac postane relativna stvar. Ok mi je i 1 KM i 100 KM.Nekako kad za 10 dana izgubite 13 kg, super ste sebi s koliko god kilograma.Nekako kad kraj vas jedan dan prose djevojku, ona pjeva Čolu u svojoj izolacionoj kućici, a sutradan umre od leukemije, shvatite da je važno imati bar taj jedan dan pjesme.Ja sam super. Ti si super. Stvarno je ovog trenutka sve u redu. O onom tamo unaprijed nema smisla ni razmišljati.Na Tviteru ste promenili prezime u Netačno i često koristite tu reč da biste se obračunali sa najrazličitijim stereotipima i generalizacijama na društvenim mrežama. Koje "netačno" vas zaboli ovih dana?

Kao da ste pitanja birali po principu - e na ovo bi Brankica mogla ESEJ da napiše.Mnogo toga, ali evo na prvu nekoliko stvari.Netačno je da je sve u mojoj glavi, jer u mojoj glavi bolesti nije bilo, bar ne svjesno.Netačno je da ako tuga predugo traje da će tek tako proći, da je izmišljam, da preuveličavam – potrebna je pomoć koja nije sramota.Netačno je da je dovoljno da misliš pozitivno pa da se stvari eto tek tako stvore ispred tebe. Nije ovo Hari Poter.Dugačak je spisak.Koje su, po vašem mišljenju, najvažnije lekcije koje žene na Balkanu treba da nauče da bi bile snažnije i srećnije? U čemu najviše grešimo?

U nepostavljanju granica. Ljudi nam rade ono što im dozvolimo. Ni manje ni više. Niko nas nikad nije učio da postavimo granice. Muškarce donekle i jesu, ali i to bi se dalo propitati. Ali žene – ćuti i trpi, aj dobro je ima i gorih, aj šta si se raskukala, može biti gore. I ti šta ćeš, uprtiš i sebe i sve oko sebe i poneseš - jer ćuti dobro je.Hajde da kažemo kad nije dobro.Hajde da shvatimo da možemo same.Hajde da nas ne grize savjest kad kažemo ne.Hajde da ne moramo da se skidamo da bi nas primijetili.Hajde da ne izgledamo sve identično – već da jedna drugu podignemo zbog različitosti.Preopširna tema. Imam ćerku. Želim da zna da ne postoji njena polovina, ona je cjelina. I da su granice jedina stvar koja te stvarno sačuva.Kojim ženama na ovim prostorima se divite i smatrate ih svojim saborkinjama i zašto?Imala sam tu čast da odrastam uz snažnu ženu, moju tetku po kojoj i nosim ime koja mi je pokazala ko sam i koliko mogu. Ona je rodila moju sestru koja je, iako mnogo mlađa od mene, uspjela da mene nauči mnogim stvarima. Moje prijateljice, sve redom, su stabilne, snažne, nježne i ranjive žene koje me i pridrže i gurnu kad je potrebno.Ne usuđujem se da iz javnog života, što pretpostavljam da je bilo i pitanje, spomenem samo jednu ili njih nekoliko. Ne bih da nekog izostavim. Moj privatni i poslovni život ispunjen je snažnim ženama, ženama za divljenje. I na tome sam zahvalna.Pisali ste o griži savesti zbog brige koju je vaša ćerka osećala dok ste bili bolesni. Ima li je i danas? Da li je Lola bila vaš najjači lek?

Ima. Živim s tim. Mislim da majke koje su (ne svojom voljom) provele toliko vremena u bolnici uvijek imaju osjećaj da su djeci nešto uzele. Neracionalno, znam. Ali ko da nas krivi?Kad god zbog posla ili nečeg trećeg "uzimam" neko vrijeme od nje, ta griža savjesti se pojača. Radim na tome. Racionalizujem. Pričam sa samom sobom.Ja sam sigurna da je to i da će to na neki način uticati na nju. Ali ona je toliko voljeno, uvažavano, dijete s kojim oba roditelja razgovaraju kao da je odrasla i dijete koje je potpuno povezano sa svojim emocijama da sam sigurna da ćemo prebroditi i to. Imale smo i težih bitki, zar ne?Napisali ste u jednoj objavi da tri godine čekate da se život desi (vaša bolest, pa korona). Kad biste sad onako bez ikakvih limita izmaštali - šta biste sve voleli da probate, vidite, uradite - kad se život napokon desi?Želim samo mir. Onu neku ugodnu dosadu. Da niko ne mora ništa. Da niko od ničeg ne strijepi. Da poruka ne znači loše vijesti. Da nema čekanja nalaza u čekaonicama. Igala. Doktora.Moje želje su u isto vrijeme tako male, a tako ogromne. Svima, sebi, svim mojim ljudima, vama, onima koji čitaju, želim samo puno zdravlja i bar toliko sreće.Za ostale želje ćemo lako.*Bonus video:https://www.youtube.com/watch?v=BvuM3NM3oH4***Pratite nas i na društvenim mrežama:FacebookTwitterInstagram