Išla sam na ručak kod Kineza u bloku 70 - sad i nikad više

Volim kinesku brzu hranu, ali jedva sam prelomila da nakon jednog terena pojedemo nešto kod "pravih Kineza". Prvo, da se ne lažemo, brinula me je higijena, ipak je to tržni centar. Drugo, toliko su mi raznorazni "stručnjaci" objašnjavali da ono što mi u Beogradu naručujemo zapravo veze nema s pravom kineskom klopom, da nisam mogla ni da zamislim šta ću dobiti. Ipak, kolega je bio dovoljno ubedljiv s pričom da on često tu jede i da je ok, a ja sam bila dovoljno gladna da sam rešila da rizikujem. Ako ništa, da znam za ubuduće.Seli smo i otvorili meni. Ništa novo ja tu nisam uočila u odnosu na kineske restorane iz kojih inače naručujem, čak mi se učinio skromniji. Supe; tofu; pržene sojine klice; jela s mesom; pirinač i rezanci; prolećne rolnice; pohovane banane... Pileći bubci? Svinjska crevca? Teleće tetive? "To nema", objasnila mi je devojka iz restorana odmahujući glavom.Cene možda malo više od očekivanih, supe su 150 dinara, jela 400-500, pirinač i rezanci 250-300. Kolega mi je objasnio da oni ovde imaju dva menija - jedan za Kineze, drugi za Srbe. Kineskinja s kojom smo ćaskali suptilno je izbegla pitanje na tu temu, isto kao što nas je sprečila da pogledamo u vitrinu i vidimo šta se to nudi zaposlenima u tržnom centru.Na kraju sam na njenu preporuku uzela neku teletinu s povrćem, drugari su na keca izabrali piletinu s ananasom i pržene rezance s povrćem i jajima.Primetila sam kako su se svi uzvrteli, bili smo jedini u restoranu. Bili su vrlo ljubazni, ali nam nisu dali da mnogo "virimo" unutra. Iščekivanje nije olakšala atmosfera koja nas je okruživala, ambijent, koji bi možda i ličio na tipične kineske restorane s crvenim lampionima, da nismo gledali pravo u izlog samoposluge na čijem se ulazu gazda raspravljao sa radnikom i da svaki čas nije prolazio neko s kolicima punim jeftinih hit čizmica sezone... Trebalo je bar 20 minuta da iznesu hranu, a pošto smo se premišljali da li ćemo za ovde ili za poneti, spakovali su nam jela u tanjiriće od folije.U žurbi smo ih otvorili i jedva se strpeli da napravimo par fotografija. Tako je dobro mirisalo i izgledalo.

Zato je, valjda, i razočaranje bilo veće.Teletina s povrćem se od drugih koje sam jela razlikovala samo po tome što je bila manje začinjena, s manje gustim i manje ukusnim sosom i što je od povrća imala samo pečurke. I to ne šitake, nego obične šampinjone. Pirinač je bio standardno dobar. Rezanci su bili super, mada smo i u njih dodavali soja sos da bismo im pojačali ukus. Sve u svemu, ništa specijalno."Pa, ne znam šta si očekivala", slegnuo je ramenima onaj kolega koji tu stalno dolazi.Slegla sam i ja ramenima. Stvarno, ne znam zašto sam očekivala nešto drugačije i egzotičnije, kad znamo gde živimo. Kad znamo kako se ponašamo prema svemu što nije u skladu s našim ukusom, kad znamo kako reagujemo na sve što se ne uklapa u naše šablone, kad znamo kako tretiramo druge i drugačije. O da, i Kinezi to dobro znaju.***Bonus video:https://www.youtube.com/watch?v=ux7QwNvIZ_I&feature=emb_title***Pratite nas i na društvenim mrežama:FacebookTwitterInstagram