Imala je dobar posao, dobru decu, dobrog muža i bila duboko nesrećna. Sad nema ništa svoje i oseća se bolje nego ikad

Australijanka Džo Nemet je imala dobar posao, dobru decu, dobrog partnera kojeg je volela - ali bila je nesrećna.

"Ekonomski sistem u kojem živimo i šteta koju činimo drugim ljudima i planeti činio me sve očajnijom", kaže Džo. "Živela sam privilegovanim načinom života, ali osećala sam se loše čak i kad sam pokušavala da kupujem etički."

Sve se promenilo kad su joj roditelji, inače poljoprivrednici navikli na skromne životne uslove, poklonili knjigu o ljudima koji su odlučili da žive alternativnim načinom života, piše Guardian.

"Kad sam pročitala o tom jednom čoveku koji je odlučio da živi bez novca, pomislila sam: Bože, moram to da probam!"

Život bez novca

Dala je otkaz na poslu, poslednje pare dala svojoj 18-godišnjoj ćerki Ejmi i zatvorila račun u banci. Ubrzo nakon toga, Nemet je otkrila knjigu "The Moneyless Man: A Year of Freeconomic Living" Marka Bojla, koji je tri godine živeo bez novca u Velikoj Britaniji. Sledeći njegov primer, prvo je napisala spisak svojih potreba.

"Ispostavilo se da je spisak bio vrlo kratak jer sam već imala stvari poput šerpi i četkice za zube, a otkrila sam i da mi stvarno ne treba puno da mi bude udobno. Onda sam samo počela da odbacujem stvari i smišljala načine kako da zadovoljim svoje potrebe bez ikakvih negativnih učinaka."

Nemet sada ima 56 godina i nije u vezi. Ne poseduje vlastitu kuću niti bilo kakvu imovinu. Ne prima ni socijalnu pomoć niti ima ušteđevinu, nekog velikodušnog donatora ili tajnu zalihu gotovine za hitne slučajeve.

U početku joj je hrana, kako kaže, bila najveća briga, ali ujedno i potreba koju je bilo najlakše zadovoljiti.

"Nisam kopala po kontejnerima. Nije mi to bilo potrebno jer sam sama uzgajala svoju hranu, a i prijatelji bi mi davali hranu koja im je bila višak", kaže Džo i dodaje kako ljudi često u svojim ormarima čuvaju stvari koje nikada neće koristiti i koje im, zapravo, nisu potrebne.

A kad god bi joj se približio rođendan ili Božić, od roditelja bi tražila, recimo, džak pirinča od 5 kg ili veliko pakovanje mleka u prahu.

Uskoro je počela više da ulazi u "ekonomiju darivanja", odnosno poklanjanja bez očekivanja ičega zauzvrat. Takođe je počela i da prima stvari bez ikakvog osećaja obaveze.

"Trebalo mi je neko vreme da se naviknem na taj drugi deo. To je potpuno različito od razmene ili trgovine, što uključuje razmišljanje na monetarni, transakcijski način: daću ti ovo ako ti meni daš ono. Na početku su mi ljudi govorili: ‘Dođi i učini nešto za mene, a ja ću ti zauzvrat dati to i to.‘ A ja bih im odgovorila: ‘Ne, samo ću doći i pomoći ti, a ti ne moraš ništa da mi daš zauzvrat‘."

Sada se oseća sigurnije nego kad je radila

Iako je svesna da pripada najbrže rastućoj demografskoj grupi u Australiji - onoj kojoj preti beskućništvo - paradoksalno, nikad se nije brinula gde će živeti.

"Zapravo, sada se osećam sigurnije nego kad sam zarađivala jer je kroz čitavu ljudsku istoriju prava sigurnost uvek dolazila iz života u zajednici, a sada imam vremena da izgradim tu ‘društvenu valutu‘. Pomagati ljudima, negovati bolesne prijatelje ili njihovu decu, pomagati u njihovim baštama. To je jedna od velikih prednosti života bez novca", kaže Džo.

Prve tri godine je živjela na farmi prijatelja, gde je izgradila malu kolibu od odbačenog građevinskog materijala, a onda se preselila u mali vagon u dvorištu druge prijateljice.

Od 2018. živi u kući prijateljice Šeron Brodi gde ne plaća stanarinu, već kuva, čisti, uzgaja baštu i izrađuje predmete poput sapuna, praška za pranje veša i fermentisanu hranu kako bi uštedela novac domaćinstvu i smanjila njegov uticaj na okolinu. S njom i Šeron živi i Šeronin partner i jedan od njenih sinova, kao o Džoina ćerka Ejmi s mužem i njihovo troje male dece.

"Volim da budem kod kuće i volim taj izazov zadovoljavanja svih naših potreba bez novca. To doživljavam kao igru", kaže Džo.

"Ako izračunate vrednost u dolarima svega što mama radi u ovoj kući, ona verovatno doprinosi mnogo više nego mi koji plaćamo stanarinu", kaže Ejmi. "Sad kad živim s njom, vidim da je njen život puno više od nekorištenja novca. Zaista primećujem rezultate našeg načina života.‘

I Šeron je zadovoljna sadašnjim načinom života.

"Živimo mnogo jednostavnije od većine ljudi, ali se istovremeno osećamo jako dobro. Sada, na primer, ne jedemo često čokoladu, ali kada je dobijemo - što se nedavno dogodilo kad se zatvarala lokalna prodavnica pa su se rešavali svojih zaliha - jako u njoj uživamo."

"Doći će vreme kad ćemo svi morati da živimo tako"

Nemet naglašava da nije "protiv novca", pa kad je shvatila da će ove godine morati da plati popravljanje zuba, pronašla je način u skladu s njenim vrednostima.

"Učim ljude kako da naprave tofu ili jabukovo sirće, a onda mi je prijatelj predložio da pokrenem GoFundMe kampanju kako bih prikupila novac za zubara, a zauzvrat ljudima ponudim da im prenesem svoje znanje."

Džo nije ni protivnica tehnologije. Ima mobilni koji su joj poklonili prijatelji, ali nema telefonski paket ili SIM karticu, već šalje poruke i e-mailove putem WiFI mreže. Takođe koristi Facebook – uglavnom za pregledavanje grupa Buy Nothing i za promovisanje društvenog vrta Lismore u kojem volontira.

Takođe, na Facebooku i na web stranici Jolowimpact dokumentuje svoj neobičan način života.

Auto ne poseduje već se okolo vozi biciklom, hoda i stopira.

Trenutno od recikliranog građevinskog materijala gradi kućicu u kojoj planira da spava i provodi večeri čitajući uz sveće, prenosi Jutarnji list.

"Biće jako mala, dovoljna tek za jedan krevet i nešto mesta za stajanje. Nema struje ni tekuće vode. Ali u toj ću kućici biti povezanija s prirodom, s pticama i zvezdama, suncem i kišom. Sad kad živim u velikoj kući, osećam da mi nedostaje priroda. Pre neki dan je bio pun mesec, a ja sam ga skoro propustila", kaže Džo.

Brodi kaže da će joj nedostajati Džo kad više ne bude sve vreme u kući, ali razume stav svoje prijateljice.

"Džo je prava pionirka. Zauzela je ovaj radikalan stav kako bi naglasila šta se događa u svetu i ja zaista verujem da će doći vreme kada ćemo svi morati da živimo otprilike kao ona: jednostavnije, jesti lokalno uzgojenu hranu, sami proizvoditi stvari i pomagati jedni drugima", kaže Šeron.