Evo šta se nekada obavezno radilo u Jugoslaviji za 1. maj, a danas se za to u Srbiji ne daje "nijedna para"

Seosko stanovništvo je stimulisano da se masovno doseljava u gradove, gde ih je čekalo obilje radnih mesta u fabrikama, industrijalizacija zemlje je bila u ekspanziji. I sav taj radni narod imao je svoj zajednički praznik rada - Prvi maj.

U prvim posleratnim godinama organizovane su parade, gde smo mogli da vidimo šta sve imamo i možemo. Centralne ulice i trgovi bile su preplavljene narodom koji je došao da pozdravi kolone vrednih trudbenika svih profesija koji su nosili transparente, makete fabrika, prikazivali mašine, vozila, svoje uspešne rezultate i prebačene norme…Vojni piloti su izvodili vratolomije na vedrom prvomajskom nebu, paradirali su i pripadnici svih rodova vojske, pa omladina i ponositi pioniri, pripadnici svih naroda i narodnosti obučeni u narodne nošnje…

Postojala je i tradicija prvomajskog uranka, obično na obližnjem izletištu, gde su najpre paljene logorske vatre veče uoči praznika, a onda se ranom zorom okupljao narod na veliki zbor. Obično je postavljana bina na kojoj su se smenjivali sindikalni govori, prigodne recitacije i pesme. Potom bi nastupalo lokalno folklorno društvo, da se vredni narod razgali i opusti na zasluženom odmoru. Potom bi sledilo sindikalno posluženje, pečeni prasići, jagnjići, negde i volovi… Oko tih logorskih vatri spontano bi se povelo kolo, ljudi su ostajali po celu noć u medjusobnom druženju… Bilo je dovoljno prostrti ćebence i poneti nešto hrane od kuće da se prezalogaji…

Kako je standard rastao, sedamdesetih i osamdesetih godina, prvomajski uranak se pretvarao u praznik preterivanja u jelu i piću. Pristizali su prvi automobili u naše živote i polako postajali statusni simboli, od "fiće", preko "tristaća", pa do "golfa". Postao je manir dovesti svog četvorotočkaša u prirodu, često ga i pompezno oprati u gomili sapunice i polivati kofama vode, da zablista. Posle se otvore sva vrata i odvrne muzika do daske, krene roštiljanje uz litre piva i špricera. Ko može, zaigra odbojku, badminton ili fudbal…Na kraju ostane gomila smeća, ali ko je u to vreme vodio računa o očuvanju životne sredine? Glavne informacije vezane za praznik rada bile su koliko dana se ne radi i kakvo će vreme biti. Bilo je uobičajeno spajanje neradnih dana u celu nedelju, i baš je bilo baksuzno kad Prvi maj pada u dane vikenda. Tako praznik rada postade svetkovina nerada i hedonizma. Ko je imao rodbinu na selu ili u drugim gradovima, išao je u goste. Ko je želeo, putovao je u inostranstvo, obično do Trsta ili Soluna u šoping ili na mini odmor na more ili na planinu. Razvila se tradicija sindikalnih prvomajskih izleta i putovanja.

A praznik je ustanovljen u znak sećanja na na prve masovne radničke demonstracije održane 1.maja 1886 u Čikagu, kada su radnici zahtevali bolje uslove rada i osmočasovno radno vreme. Od tada se najpre u Americi, a zatim i u svim zemljama sveta proslavljao kao medjunarodni praznik rada. Posle Oktobarske revolucije, Prvi maj je postao državni praznik u SSSRu, a potom i u drugim socijalističkim državama. Baš zbog identifikacije 1.maja kao komunističkog praznika, radnički pokret u Americi se odrekao tog datuma, i sada se prvi ponedeljak u septembru slavi kao Praznik rada, sto je neobično. Pa evo, onima koji imaju posao i dobili su plaćene slobodne dane za 1.maj, neka je srećan Praznik rada!

(SFRJ kafana)