Evo kakvi su zapravo ljudi koji vole da budu sami: Imaju osobinu zbog koje su bolji od drugih

Pravi usamljenici su ljudi koji prihvataju svoje vreme provedeno u samoći. Oni koji ispoljavaju bes uglavnom su sami protiv svoje volje. Žele da budu uključeni. Žele da ih vole oni do kojih im je stalo. Ali umesto toga, bivaju isključeni i odbačeni. Upravo to isključivanje i odbacivanje (između ostalog) podstiču njihovu neprijateljsku energiju i bes.

Šta je istina o ljudima koji vole da budu sami?

Zahvaljujući novorazvijenim skalama za merenje stavova prema samoći, danas imamo istraživanjima potkrepljene odgovore, navodi "Psychology Today"

Najpre moramo da shvatimo šta znači voleti samoću. Jedno značenje reči „sam“ odnosi se na provođenje vremena nasamo. „Skala želje za samoćom“, koju su razvili Birk Hagemaier i njegove kolege, meri upravo to.

Ljudi koji postižu visok rezultat na skali želje za samoćom slažu se sa tvrdnjama poput:

• Kada sam sam, osećam se opušteno.
• Volim da budem potpuno sam.

A ne slažu se sa tvrdnjama poput:

• Neprijatno mi je kada sam sam.
• Samoća mi vrlo brzo postaje previše.

Drugo značenje reči „sam“ odnosi se na ljude koji su slobodni, odnosno nisu u vezi. Razmišljajući o samačkom životu kao o nečemu čega se neki ljudi plaše, Stefani Špilmn i njene kolege razvili su „Skalu straha od samoće“.

Ljudi koji se ne plaše samoće ne slažu se sa tvrdnjama poput:

• Osećam anksioznost kada pomislim da bih mogao zauvek ostati sam.
• Ako na kraju ostanem sam u životu, verovatno ću misliti da nešto nije u redu sa mnom.

Detalji istraživanja

Osobine ličnosti merene su u dve grupe ljudi u okviru studija „Strah od samoće“. Jednu grupu činila su 301 ispitanika regrutovana putem interneta, prosečne starosti 29 godina. Samo 33 su bili u braku, 131 je bio slobodan i nije izlazio ni sa kim, a ostali su bili u vezi. Drugu grupu činilo je 147 kanadskih studenata, prosečne starosti 19 godina. Samo dvoje su bili u braku, 105 slobodnih i bez partnera, a ostali su se zabavljali. Rezultati su objedinjeni za obe grupe.

Dve grupe odraslih Nemaca učestvovale su u studijama „Želja za samoćom“. Svi učesnici su bili u vezi: bili su u ozbiljnoj seksualnoj vezi najmanje godinu dana. Prvu studiju činilo je 476 učesnika (prosečna starost: 35 godina), a rezultati su objedinjeni za muškarce i žene. U drugoj studiji učestvovalo je 578 heteroseksualnih parova (prosečna starost: 42 godine). Rezultati su prikazani odvojeno za muškarce i žene.

Osobine ličnosti

„Velikih pet“ osobina ličnosti merene su kod svih učesnika u oba istraživanja:

• Neuroticizam: napet, promenljivog raspoloženja, često zabrinut.
• Otvorenost: originalan, radoznao, maštovit.
• Ekstraverzija: društven, pričljiv, asertivan.
• Prijatnost: obziran i ljubazan, poverljiv, sklon saradnji.
• Savesnost: pouzdan, organizovan, temeljit.

Studije o ljudima koji vole da provode vreme sami uključivale su i merenje njihove društvenosti, pomoću stavki kao što je: „Ljudi su mi stimulativniji od svega ostalog.“

Studije o ljudima koji se ne plaše samoće uključivale su merenje još šest osobina:

• Samopoštovanje zavisno od veze: Koliko samopoštovanje osobe zavisi od toga kako ide njihova romantična veza (ako je imaju).
• Potreba za pripadanjem: Ljudi sa visokom potrebom za pripadanjem često se slažu sa tvrdnjama poput: „Treba mi osećaj da postoje ljudi na koje mogu da se oslonim u trenucima potrebe.“
• Sklonost povređenim osećanjima: Ljudi čija se osećanja lako povrede.
• Osetljivost na odbacivanje: Ljudi koji očekuju odbacivanje i osećaju anksioznost zbog toga.
• Usamljenost: Mereno tvrdnjama poput: „Koliko često osećate da vam nedostaje društvo?“
• Depresija: Mereno tvrdnjama poput: „Imao sam osećaj da ne mogu da se rešim tuge, čak ni uz pomoć porodice ili prijatelja.“

Rezultati istraživanja

Da su naši stereotipi o ljudima koji vole samoću tačni, otkrili bismo da su neurotični i zatvoreni. Ali istina je upravo suprotna: ljudi koji vole da provode vreme sami i oni koji se ne plaše samoće naročito su malo skloni neuroticizmu. Oni nisu napeti, promenljivog raspoloženja niti skloni brizi.

Ljudi koji vole da provode vreme sami i oni koji se ne plaše samoće češće su otvorenog uma. Ljudi koji se ne plaše samoće prijatniji su od onih koji se plaše. (Ljudi koji vole samoću nisu ništa više ni manje prijatni od onih koji je ne vole.) Takođe, ljudi koji se ne plaše samoće savesniji su od onih koji se plaše. (Rezultati za ljude koji vole samoću nisu bili konzistentni.)

Pitanje koje se postavlja o ličnosti ljudi koji vole da provode vreme sami -  da li su introverti. Jedna relevantna studija sugeriše da verovatno jesu. Ali istraživanja obično obuhvataju sve slobodne ljude, bez obzira na to da li žele da budu sami ili ne. Studije koje se navode u tekstu otkrivaju kakvi su oni koji se ne plaše samoće (ili koji vole da provode vreme sami).

Ljudi koji se ne plaše samoće pokazali su se kao ekstravertniji od onih koji se plaše. Možda je to u skladu sa istraživanjima koja pokazuju da slobodni ljudi, u proseku, imaju više prijatelja nego udate ili oženjene osobe i da više ulažu u održavanje odnosa sa prijateljima, komšijama, braćom, sestrama i roditeljima. Ali, ponovo, istraživanja socijalnih veza slobodnih ljudi uključuju sve slobodne, a ne samo one koji se ne plaše samoće.

Ljudi koji vole da provode vreme sami nisu bili ni više ni manje ekstrovertni od onih koji ne vole, ali su postigli niže rezultate na skali društvenosti. Te dve skale mere slične stvari, pa je čudno što rezultati nisu bili usaglašeni.

Sve druge osobine ličnosti merene su samo u studijama ljudi koji se ne plaše samoće – i rezultati su bili izuzetno afirmativni. Ti ljudi nisu previše osetljivi na odbacivanje niti im se osećanja lako povređuju. Kada su u romantičnim vezama, njihovo samopoštovanje ne zavisi od toga kako te veze funkcionišu. Nemaju naročito jaku potrebu za pripadanjem. Manje su skloni usamljenosti i depresiji.

Kada sve to povežemo sa njihovom otvorenošću, prijatnošću, savesnošću, ekstroverzijom i niskim nivoom neuroticizma, ljudi koji se ne plaše samoće deluju zaista snažno i samouvereno.

I nije reč samo o njihovim rečima – i njihova ponašanja to potvrđuju. Na primer, ljudi koji se ne plaše samoće imaju standarde. Tokom „speed dating“ događaja, oni ređe daju svoje kontakte drugima. Kada uđu u romantičnu vezu i procene da nisu zadovoljni, češće će je prekinuti nego oni koji se plaše samoće.

Uprkos svemu dobrom i afirmativnom što znamo o ljudima koji se ne plaše samoće, ne mogu očekivati da će ih drugi slaviti ili čak poštovati. Ljudi koji vole ili biraju samoću ugrožavaju uvrežena shvatanja o tome šta bi ljudi trebalo da žele i kako bi trebalo da se osećaju. Drugi ih procenjuju strože nego slobodne ljude koji priželjkuju vezu – pa čak prema njima ispoljavaju i više ljutnje.

Kako sve više ljudi otvoreno prihvata svoj samački život, možda će se stvari promeniti. Srećni slobodni ljudi postaće deo naše kulturne slike, a oni koje to ugrožava povući će se na margine.