Eksperiment sa dečakom koji se igra, a odrasli se svađaju otkriva kako možemo da uništimo svoju decu zauvek

Čuveno istraživnje sa Univerziteta u Vašingtonu 2014. godine napravio je eksperiment kako bi stručnjaci pokazali da deca već sa 15 meseci mogu da prepoznaju ljutnju tokom posmatranja socijalnih interakcija – i da zatim koriste tu emocionalnu informaciju da bi odlučila kako će sama da se ponašaju.

Ova studija, objavljena u oktobarsko-novembarskom izdanju časopisa "Cognitive Development", predstavlja prvi dokaz da i tako mala deca mogu da koriste više različitih vizuelnih i emocionalnih signala kako bi razumela motivaciju ljudi iz svoje okoline.

„Sa 15 meseci deca već pokušavaju da shvate društvena pravila i predvide kako će ljudi reagovati“, objašnjava autorka studije, profesorka psihologije i istraživačica Instituta za učenje i nauke o mozgu, Beti Repačoli.

„Ono što smo otkrili jeste da deca koja još ne govore mogu da povežu vizuelne i emocionalne signale kako bi razumela druge – što je izuzetno složena kognitivna veština za taj uzrast.“

Rezultati su takođe pokazali vezu između impulsivnosti i sklonosti da ignorišu tuđu ljutnju – što bi mogao biti rani pokazatelj da neka deca kasnije mogu imati problema sa poštovanjem pravila.

„Samokontrola je jedna od najvažnijih veština koje dete razvije u prve tri godine života“, dodaje koautor studije, Endru Melcof. „Naša istraživanja pokazuju da većina mališana ume da reguliše svoje ponašanje, ali postoji velika individualna razlika. To može biti značajan pokazatelj njihove spremnosti za školu.“

Kako je izgledao eksperiment?

U istraživanju je učestvovalo 150 mališana, starih 15 meseci – podjednako dečaka i devojčica. Svako dete je sedelo u krilu roditelja i posmatralo istraživača koji je demonstrirao kako se koriste različite igračke. Sve igračke su imale pokretne delove i proizvodile su zvukove – na primer, niz plastičnih perli koje su zvečale kada se ubace u čašu, ili kutija koja je „zujala“ kada se pritisne drvenim štapićem.

Deca su posmatrala sa velikim interesovanjem – naginjala su se ka stolu i pokazivala prstom. Zatim je u prostoriju ulazila druga osoba – tzv. „emoter“ – i sedala blizu stola. Istraživač je ponovio demonstraciju, ali je emoter sada reagovao ljutito, nazivajući postupke sa igračkama „iritantnim“ i „dosadnim“.

Nakon što su posmatrala ovu simulaciju sukoba, deca su dobila priliku da se sama igraju igračkama, ali u različitim uslovima. U nekim slučajevima emoter je napuštao prostoriju ili okretao leđa, pa nije mogao da vidi dete. U tim situacijama deca su bez zadrške uzimala igračke i ponavljala ono što su prethodno videla.

Međutim, kada je emoter ostajao u prostoriji i gledao dete (ili se pravio da čita časopis, ali bio prisutan), većina mališana je oklevala – u proseku oko četiri sekunde – pre nego što bi dotakla igračku. Čak i tada, ređe su oponašala postupke koje su prethodno videla.

Da li temperament deteta igra ulogu?

Studija nije uzimala u obzir koliko su deca bila izložena konfliktima kod kuće, kao što su rasprave između roditelja ili nasilni sadržaji na televiziji. Ipak, Repačoli ističe da emocionalno "naelektrisana" porodična atmosfera može uticati na to da neka deca postanu neosetljiva na ljutnju, dok druga mogu da reaguju previše burno.

Roditelji su takođe popunjavali upitnik o ponašanju u ranom detinjstvu, koji meri impulsivnost kroz pitanja poput: „Koliko vaše dete razmišlja pre nego što donese odluku?“ Istraživači su otkrili da su deca sa višim stepenom impulsivnosti češće kršila pravila čak i kada je ljutita osoba bila prisutna i posmatrala ih.

Repačoli i Melcof sada prate istu grupu dece, koja su sada školarci, kako bi videli da li ponašanje sa 15 meseci može da predvidi njihovu sposobnost samoregulacije u starijem uzrastu.

„Naš cilj je da deca razviju sposobnost da se samostalno regulišu, da prepoznaju signale iz okoline i na osnovu njih procene šta je društveno prihvatljivo“, zaključuje Repačoli.