1
Jelena i Rik su se iz Belgije preselili na obronke Rudnika. Tamo sada žive sporo i zdravo, a ljude iz grada uče kako da se vrate prirodi i selu.
Piše: Nenad Blagojević, Priče sa dušom
Objašnjavajući kako izgleda biti stranac u Srbiji, Jelena ističe da se Riku mnogo dopada ovaj kraj, pogotovo jer su se i njegovi preci u Holandiji bavili stočarstvom, dok je deda imao mnogo ovaca.
Iako se školovao za menadžment i brending u kulturi, čime se sada i bavi, Rikov san je da i on jednog dana ima svoje stado ovaca.
„Od 2021. smo u Srbiji, a ja sam tokom korone shvatila da želim da se vratim ovde i da iskoristim permakulturu za taj moj način življenja koji mi više nije prijao tamo. Iako smo živeli u predivnom Antverpenu i imali sve što nam je bilo potrebno, ipak nas je imanje u Gornjoj Trešnjevici više privuklo“, rekla je Jelena za Priče sa dušom.
Jedna od „slučajnosti“ i skrivenih znakova koji su se pojavili kada su supružnici Jelena Božić i Rik Van Der Linden rešili da promene svoje živote, da isprobaju život na selu u Srbiji i vrate se u Gornju Trešnjevicu jeste lipa pored stare, a sada njihove buduće kuće, zasađena pre 100 i više godina.
Ona je ubrzo postala Rikovo omiljeno drvo, jer se ispostavilo da njegovo prezime Linden u prevodu sa holanskog znači upravo lipa.
Pročitajte još:
Rik je Holanđanin koji je odrastao u selu pokraj Ajndhovena, a njegova supruga Jelena, Aranđelovčanka koju su život, posao i ljubav, nakon studija holandskog jezika na Filološkom fakultetu u Beogradu, odveli u Holandiju.
Posle 10 godina života u Evropi, najviše u Belgiji, ovaj bračni par rešava da se 2021. godine vrati u Srbiju, tačnije u rodno selo Jelenine porodice, u Gornju Trešnjevicu pokraj Aranđelovca.
U tom pitomom šumadijskom selu gde se mešaju ruže vetrova sa Bukulje, Rudnika i Venčaca, Jelena je nasledila jedan deo dedovine.
Dok grupa od desetak zaljubljenika u organsku poljoprivredu i permakulturu uči kako da pripremi zemlju za sadnju bašte, Jelena se za Priče sa dušom priseća svoje prababe Save.
„Ona mi je bila velika inspiracija za sve ovo. U staroj kući, ovde pored, nekada je držala školu za tkanje i šivenje, a kod nje su dolazile žene iz sela i učile. Njen muž, a moj pradeda Slavko je umro veoma mlad, u trideset i nekoj godini. Svi su je mnogo voleli jer nije nikad razmišljala o tome da ode odavde sa decom“, priča Jelena čija porodica pamti osam generacija Božića (do kurlebala).
„Da spomenem i moju vrednu navrbabu Nevenu. Njen muž Svetozar je povredio nogu u ratu i nije mogao da radi. A pošto smo ovde uvek imali dosta kopriva, ona je gajila ćurke, prodavala ih za zlatnike i kupovala parče po parče zemlje. Ona je kupila i Carevac – deo imanja koji ima nepresušan izvor vode, odakle se godinama snabdevaju brojne porodice iz sela.“
Pored Filološkog fakulteta, Jelena je završila i najpoznatiji kurs u Australiji, kurs Džofa Lutona, i dobila zvanje diplomirane dizajnerke permakulture.
Trenutno je na studijama za viši nivo kako bi uskoro postala učiteljica permakulture.
A do tada, zainteresovanim ljubiteljima permakulure organizuje radionice na imanju Mamin gaj u Gornjoj Trešnjevici u trajanju od nekoliko dana, na kojima gostuju inostrani predavači, stručnjaci u svojim oblastima.
„Oni su došli da nauče šta je to permakultura i da vide kako se postavlja organska bašta. Polovina učesnika već ima baštu, koju žele da nastave da rade organski, samo ih interesuju dodatne tehnike, kako se šta sadi, kako se pravi vruć kompost za 20 dana od raznog organskog otpada“, objasnila je Jelena za Priče sa dušom.
Polaznici radionice su isprobali i eksperimentalne organske načine regeneracije zemlje, među kojima je i sintropska poljoprivreda.
„To znači da se sve što je nadohvat ruke koristi da se poboljša zemljište. Recimo, iskopa se leja i u nju se ubaci staro drveće, sve se zatrpa, doda se kompost, napravi se malč i posadi miks različitih biljaka, začinskog bilja, žbunja, drveća“, ispričala je Jelena.
Etika kojom se permakultura vodi u svojoj srži je briga o zemlji, briga o ljudima i pravedna raspodela svih dobara, odnosno prinosa koje ostvarimo. To mogu biti i nematerijalne stvari kao što su naše znanje, ljubav prema prirodi, odnosno sve što naučimo.
„Ona je i vraćanje u prošlost, vraćanje na stara znanja koja su naši preci koristili kada nisu imali ekspanziju industrijalizacije, koja je razdvojila ljude i prirodu. Permakultura pokušava da obnovi taj odnos.“
Po sintropskom načinu, ako želite jednu njivu jednog dana da pretvorite u šumu, vi možete u da nju prvo posadite jedan hrast, pa onda luk, da izmešate vrste tako da svaka biljka ima podršku druge vrste kroz različite faze rasta. I permakultra sama po sebi predstavlja regeneraciju i održivost na duge staze, rekla je Jelena i osvrnula se na povezanost ove teme sa načinom na koji su njeni preci obrađivali zemlju.
„U jednom delu imanja imamo krušku pored jabuke, a nedaleko odatle i šljivu. Verovatno je tu nekada bilo i višegodišnjeg povrća. Tu su i orah, lipa i dosta samoniklog drveća, zbog čega se taj deo zove mali gaj, tj. mala šuma, šumarak koji teži ka tome da postane šuma. Od prababe i pradede je ostalo mnogo stabala voća, a meni je zbog vretenastog oblika, najzanimljivija madžarka stara više od 100 godina. Imamo i stare kruške kaluđerke, stare sorte jabuka, od crvenih i šarenih kojima ne znam ime do šljive požegače i brojnih oraha, samoniklog hrasta, gloga, zove, šipurka.“
Jelena je na nasleđenom imanju provela detinjstvo. Ovde je često dolazila sa majkom, koja je mnogo volela ovaj kraj, a tu su brale lipu i skupljale orahe i jabuke.
U školi u Gornjoj Trešnjevici je pohađala prva dva razreda, a zatim se sa porodicom preselila u novu kuću u Aranđelovcu.
Sada, posle mnogo godina, na putu je da se sa suprugom definitivno preseli u selo.
„Počeli smo obnovu kuće i uradili smo nov krov. Celog leta ćemo živeti ovde i raditi, bez obzira na to što kuća nije poputno komforna, želimo da osetimo zemlju i imanje. Kada je reč o permakulturi, za sada ne možemo da živimo od nje. Kao što sam rekla – sama permakultura propoveda sprovođenje sporih rešenja, jer po onoj staroj sve što je brzo, to je i kuso.“
Jelena i Rik planiraju da u Trešnjevici proizvode hranu i da drže radionice. Ovog leta će pokušati da nakaleme stare sorte, a neke da uzgajaju iz semena.
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
