Amerikanci su hteli da ukrote uragan suvim ledom: Dan kasnije usledio je potpuni haos

Sve je počelo 13. oktobra 1947. godine, kada su američki vojni avioni poleteli ka uraganu koji se udaljavao od obale Floride. Oluja je već izazvala obilne padavine i poplave, ali se činilo da nastavlja ka otvorenom Atlantiku, daleko od naseljenih područja.

Naučnici su procenili da je to idealna prilika za testiranje neobične metode kojom su želeli da utiču na vremenske prilike.

U okviru tajanstveno nazvanog projekta „Cirrus“, istraživači kompanije Dženeral elektrik, u saradnji sa američkom vojskom i mornaricom, odlučili su da u oblake uragana ubace suvi led, odnosno ugljen-dioksid u čvrstom stanju.

Njihova ideja zasnivala se na otkriću američkog hemičara Vinsenta Šefera, koji je godinu dana ranije ustanovio da suvi led može da izazove stvaranje ledenih kristala u oblacima koji sadrže pothlađene kapljice vode.

Verovalo se da bi takav postupak mogao da promeni strukturu oblaka, podstakne padavine i eventualno oslabi snažne oluje.

Naučnici su se nadali da bi jednog dana na ovaj način mogli da ublaže razornu snagu uragana, koji su redovno odnosili ljudske živote i izazivali ogromnu materijalnu štetu.

Avioni su izbacili gotovo 82 kilograma suvog leda

Za eksperiment su korišćeni vojni avioni, među kojima su bili bombarderi B-17. Jedan avion izbacivao je usitnjeni suvi led u oblake, dok su ostali pratili i beležili promene.

Tokom operacije izbačeno je približno 82 kilograma suvog leda. Istraživači su primetili određene promene u strukturi oblaka, ali nisu imali dovoljno precizne instrumente da utvrde da li su za njih zaista odgovorni.

Pošto su završili eksperiment, avioni su se vratili u bazu, a naučnici su očekivali da će narednog dana moći detaljnije da analiziraju rezultate.

Međutim, već sledećeg dana usledilo je ogromno iznenađenje.

Kada su ponovo pokušali da pronađu uragan, otkrili su da se njegov centar nalazi približno 160 kilometara zapadnije od očekivanog položaja.

Oluja je napravila gotovo neverovatan zaokret od 135 stepeni i umesto da nastavi prema otvorenom okeanu, krenula je pravo ka američkoj obali.

Situaciju je dodatno pogoršavalo to što je uragan ponovo jačao.

Dva dana nakon eksperimenta, 15. oktobra, pogodio je područje grada Savane u američkoj saveznoj državi Džordžiji, a posledice su osetili i stanovnici Južne Karoline.

Snažni vetrovi, poplave i olujni talasi izazvali su veliku materijalnu štetu. Prema podacima američke Nacionalne uprave za okeane i atmosferu (NOAA), jedna osoba je izgubila život, a šteta je procenjena na oko dva miliona tadašnjih dolara.

Naučnike su optužili da su izazvali katastrofu

Kada se saznalo da su američki istraživači samo dva dana ranije pokušali da utiču na uragan, među stanovništvom je zavladao bes.

Mnogi su bili uvereni da su upravo naučnici odgovorni za promenu putanje oluje i da je njihov eksperiment doveo do katastrofe koja je mogla biti izbegnuta.

Pojavile su se i pretnje tužbama protiv kompanije Dženeral elektrik, koja je učestvovala u istraživanju.

Dodatnu kontroverzu izazvao je fizičar Irving Langmjur, dobitnik Nobelove nagrade za hemiju, koji je predvodio istraživački tim.

On je tada izjavio da je 99 odsto siguran da je upravo ubacivanje suvog leda izazvalo promenu pravca uragana.

Međutim, meteorolozi nisu delili njegovo uverenje.

Stručnjaci američke meteorološke službe proučili su ranije uragane i pronašli primere oluja koje su samostalno, bez ikakve ljudske intervencije, pravile slične zaokrete.

Posebno je bio značajan uragan iz 1906. godine, koji je imao gotovo identičnu putanju.

Naknadne meteorološke analize takođe su ukazale na mogućnost da je oluja počela da menja smer i pre samog eksperimenta.

Zbog toga nikada nije dokazano da je suvi led izazvao katastrofalnu promenu putanje uragana.

Pretnje tužbama vremenom su utihnule, ali je ugled projekta bio ozbiljno narušen.

Amerikanci nisu odustali od ideje da kontrolišu uragane

Iako je eksperiment iz 1947. godine izazvao veliku kontroverzu, američki istraživači nisu potpuno odustali od pokušaja da oslabe tropske oluje.

Godine 1962. pokrenut je novi program pod nazivom „Stormfury“, koji je trajao do 1983. godine.

Ovoga puta naučnici su umesto suvog leda koristili srebrni jodid, hemijsko jedinjenje za koje se verovalo da bi moglo da utiče na formiranje oblaka i promenu strukture uragana.

Ideja je bila da se oko oka oluje stvori novi, širi prsten oblaka, čime bi se smanjila brzina najjačih vetrova.

Pojedini eksperimenti u početku su delovali obećavajuće. Međutim, kasnija istraživanja pokazala su da uragani često prirodno prolaze kroz gotovo identične promene.

Naučnici su takođe ustanovili da u oblacima uragana nema dovoljno pothlađene vode da bi se očekivani efekat srebrnog jodida ostvario na način koji su prvobitno zamišljali.

Program je na kraju obustavljen, a istraživači su se sve više usmeravali na razumevanje uragana, preciznije prognoze i blagovremeno upozoravanje stanovništva.

Danas, gotovo osam decenija nakon neobičnog pokušaja sa suvim ledom, nauka i dalje nema pouzdanu tehnologiju kojom bi mogla da zaustavi ili usmeri uragan.

Priča o projektu „Cirrus“ ostala je jedan od najneobičnijih primera ljudske ambicije da kontroliše prirodu, ali i upozorenje koliko je teško razlikovati posledice eksperimenta od promena koje bi se u atmosferi dogodile same od sebe.

Izvor: Atlantic Oceanographic & Meteorological Laboratory