0
Ako me je ova izolacija nečemu naučila, to je da pažljivije posmatram svet oko sebe, čak i ako je on sveden na par soba i prozor.
Živim sama, svoj stan smatram utočištem, mada, da se ne lažemo, u normalnim uslovima moj boravak u njemu svodi se na večernje gledanje filmova, spavanje i jutarnje rituale. U proteklih mesec i kusur dana taj stančić postao je i radno mesto, prostor za druženje (koliko se video pozivi mogu smatrati druženjem), teretana, plesni podijum, kreativni studio… I jedinstveni izvor menje ili više bitnih lekcija i prizora svakodnevnog života koje dosad nisam ni primećivala, mada su mi sve vreme tu.
Golubovi imaju svoj život
Prvi put sam ovih dana obratila pažnju na golubove kad je jedan stidljivo odmeravao moju terasu noseći grančicu. Izgleda da je previše natrpana da bi tu svio gnezdo, ali je sims postao mesto gde golubovi svraćaju na svoje ljubavne igre, guguću, šepure se, ponekad i biju oko mrvica. Kad ih gledaš malo duže počneš da provaljuješ i koji je koji, s kim se gotivi, s kim se svađa, gde se štekaju… Bolje od rijalitija, svakako.
Prašina napada za sat vremena
Prašinu brišem jednom nedeljno. Dobro, nekad prođu i dve nedelje dok se ne nateram na čišćenje kuće. I tad se čudim kako se toliko prašine nakupilo tako brzo. A sada! Svaki dan je vidim, svuda i na svemu, bukvalno sat vremena nakon što prebrišem neku površinu. Ko ima inače toliko vremena da svakog dana briše prašinu?
Tačno 20 minuta za krug do radnje
Inače se ne zadržavam previše u svom kraju, doduše inače nemam ni potrebu da merim koliko će mi biti potrebno vremena da odem do radnje i kupim sve što mi treba pre nego što se zatvori zbog policijskog časa. Ipak ovih dana sam sračunala da mi za krug do radnje i nazad treba ravno 20 minuta normalnim hodom. I ako nije neka specijalna gužva, naravno, onda se traže alternative.
Video pozivi
Kao klinka sam znala satima da pričam s drugaricama preko telefona. Posle se to sve svelo na kratke dogovore preko poruka, jer nije to to dok se ne vidimo uživo. E, tek sad sam zapravo u punom sjaju otkrila video pozive, koje sam dosad praktikovala samo kad sam imala dečka koji je radio na drugom kraju sveta. Ovih dana smo imali prave žurke, gde se uključi i desetak nas. Naravno da nije kao uživo, niti možeš normalno da pričaš, ma ne provaljuješ ni kad te neko nešto pita, jer ne gleda u tebe… Ali dešavalo se i da svi zapevamo Bajagu ili da đuskamo u svojim sobama, što bar donekle daje osećaj da nismo baš svi potonuli.
Klupice
Do izolacije nisam ni primetila kad su ispred zgrade nikle klupice. Lepe, drvene, natkrivene. Jao kako su me nervirali svi oni ljudi koji bi se sunčali i ćaskali tu onih dana kad sam ja paranoično sedela kod kuće i tugovala što se svet raspada, a stiglo je proleće. Mislim da ću kad sve ovo malo prođe, samo da se instaliram na neku od njih i gledam ljude.
Šerpe, lonci, poklopci
Možda ne znam ni koja je od šerpi iz moje kuhinjske kolekcije dobra za koju vrstu jela, nisam neki talenat za kuvanje, ali sad bar znam kako koja zvuči.
Život i smrt jedne smrdibube
Samo sam je čula kad je prozujala u dnevnoj sobi i naježila se od pomisli da je ponovo krenula najezda. Ispostavilo se da je to bila prva i jedina koju sam zasad registrovala. Istog dana našla sam je izvrnutu pod radijatorom i izbacila je. Nije smrdela.
Sapun na tri nedelje
Nikad nisam računala kad treba da kupim sapun, uvek imam jedan običan i jedan tečni u šteku. Kad je počela frka kupila sam pakovanje od šest običnih, jer kako sam tad prala ruke, mislila sam potrošiće se za nedelju dana. Ispostavilo se da sa nekim regularnim pranjem ruku običan sapun za jednu osobu može da istraje i tri nedelje. Eto još jedne naizgled besmislene računice, koja će mi u budućnosti možda i koristiti.
Komšije penzioneri
Mislim da mi nijedan dan od početka vanrednog stanja nije bio tužniji od onog kad su penzioneri prvi put izašli da prošetaju od 18 sati. Jedan par je tačno u 18.01 bio pred zgradom, gledala sam ih s prozora, nikad ih dosad nisam videla iako živim u ovoj zgradi već 30 godina. On sa štapom, požuruje je, da ne priča s komšinicom i tako troši dragoceno vreme za šetnju. Neki ljudi su mi toliko bili nevidljivi do sada.
Pročitajte još:
Previše krpa
Još kad sam shvatila da će mi se modni izbori svesti na dve pidžame i trenerku, rešila sam da raščistim stolicu na kojoj inače gomilam odeću i sve oprane stvari uredno složim u orman. Moj orman definitivno nije spreman za to, uvek je bar deo stvari na pranju ili u upotrebi. Cela jedna polica morala je da se isprazni da bi stvari koje nosim stale umesto onih koje godinama nisam obukla, a kad sledeći put zakukam da nemam šta da obučem, lepo ću sebi zviznuti šamar.
Bendžamin
U hodniku zgrade stoji saksija sa drvcetom, kad je sve ovo počelo izgledalo je potpuno suvo, sa samo jednim listom na vrhu. Nemoguće je bilo provaliti koja je biljka u pitanju, al je bilo očigledno da je baš u lošem stanju i da se baš „bori“. Danas, ima nekoliko listova, mali bendžamin. Izgleda da će uspeti da se izbori.
Sunce na terasi
Moja terasa gleda ka zapadu, i tek popodne bude malo sunca. Tačnije, od 17.10 pa do 18 otprilike, koliko mu je ovih dana potrebno da zamakne iza susednog solitera. Skoro sat vremena sunčanja na terasi, bolje išta nego ništa.
Nepročitane knjige
Imam ih tačno 152. Stoje na policama ispod onih na kojima su knjige koje volim i čekaju da ih izaberem za neko letovanje ili vožnju busom. Jednu sam konačno otrgla iz dela „na čekanju“ i upila je samo za dan, da bih je sa zadovoljstvom smestila među omiljene. Za sledeću, već, nisam sigurna ni kad sam je ni zašto sam je kupila. Ako ovako nastavim, do kraja godine možda i rasteretim policu.
Rok trajanja
Za neke namirnice nisam ni znala da postoji rok trajanja i evo, sad, prosvetljena, pretresam po frižideru konzerve koje sam čuvala od letovanja do letovanja imajući puno poverenje u njihovu dugotrajnost. Lepo sve piše, ali nikad nisam ni pomišljala da obratim pažnju.
Gnezdo vrana
Grakću već danima, upozoravaju, uznemiruju. A onda shvatim da vrane imaju gnezdo na jelki pod prozorom, njega čuvaju. Laknulo mi.
Kesa za đubre
Uvek sam se čudila onim ljudima koji svakog dana izbacuju prepune kese sa đubretom. Koliko jedan čovek đubreta može da napravi tokom dana? Pa, sada kad sam po ceo dan kod kuće, ispostavilo se taman za jednu kesu. Pretpostavljam da je i to previše, ali tako je.
Stepenice
Nakon neuspelog pokušaja da se nateram da redovno vežbam u dnevnoj sobi, primenila sam sistem starijih komšija koji su zabranu kretanja prevazilazili špartajući uz i niz stepenice. Dobro, malo je i sila prilika, jer zbog opasnosti od koronavirusa samo ljudi s najviših spratova i dalje ulaze u lift. Ali, ispade relativno dobar trening – 10 spratova, svaki po 17 stepenika, nizbrdo, pa uzbrdo – malo li je? Nekad i sa „opterećenjem“.
Pročitajte još:
Mreže
Kad su ti društvene mreže glavni prozor u svet, shvatiš koliko su tužne i iscrpljujuće. Posebno u ovoj situaciji kad su svi nagomilani lošim emocijama, vode se neke besmislene rasprave, hejtuje se samo da bi se hejtovalo… Jedva sam dočekala da vidim slike duge nad Beogradom, da konačno lajkujem nešto.
Deca su deca
Pre neki dan čujem decu kako igraju žmurke. Igraju fudbal na malom terenu ispred zgrade. Voze trotinete. Ok, možda nije trenutak da zapažam te stvari i možda ima više onih koji gunđaju zbog lagodnog ponašanja u vanrednom stanju. Ali, deca su deca. I nekako me raduje što nije samo da sede pred ekranima i igraju video igrice.
Tišina
Zidovi su tanji nego što sam mislila, a u tišini sve odzvanja. Ovih dana sam tokom policijskog časa jasno mogla da čujem koje emisije gleda komšija ispod mene, drugog je ostavila žena, trećem dete uči da svira klavir, početni nivo rekla bih… Mislim da mi sluh nikad nije bio tako istančan. Malo se stidim, pa pustim neku muziku, ali bar znam s kim živim.
***
Pratite nas i na društvenim mrežama:
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
