Bili smo na mestu gde je nastala prva komplet lepinja - evo zašto ljudi iz cele Srbije i sveta dolaze baš tu da je probaju

U nameri da u miru popričamo sa pekarima, jer je atmosfera još praznična, a zbog raspusta znatno manje ljudi u gradu na Đetinji, zatičemo potpuno suprotnu sliku. Pekara puna ljudi, u redovima strpljivo čekaju i poručuju svoj doručak: „srednju“, „pečeniju“, „življu“, „sa manje pretopa“,“sa više pretopa“...Pekarke vešto ubacuju i vade lepinje iz peći sa otvorenim plamenom, procenjujući da li su sve želje ispunjene. Dok jedni odnose svole lepinje, drugi ih konzumiraju u ambijentu koji priča vekovnu priču, o čemu svedoče uramljeni novinski članci i to na više svetskih jezika.

Neprijatno je bilo prekinuti ljude koji svim bićem uživaju u svakom zalogaju ali smo, uz njihov dopust, nakratko popričali sa njih nekoliko.

Nenad iz Užica nam je rekao da je lepinja i baš ova pekara uvek njegov izbor kada je gladan a na brzinu treba nešo da pojede i ako je u gradu u vreme doručka. Vidoje iz okolnog sela Bioska kaže da više od 40 godina dolazi kod „Šuljage“na lepinju. Svaki put kada dolazi u grad, svrati na lepinju, malo življa je njegov izbor i kaže da nikada nije zasmetala njegovom zdravlju. U dve kese nosi lepinje i za svoje ukućane.

Za porodicu Matovićiz iz Kosjerića lepinja je obavezna u Užice, ako dolaze ili prolaze kroz ovaj grad, pa zajedno sa decom uživaju u zalogajima. Sa druge strane Porodica Manić iz Pančeva. Krenuli su na zimovanje na Zlatibor pa su namenski zastali u Užicu da probaju originalnu lepinju. Sigurni su da će ubuduće koristiti svaku priliku da baš ovde pojedu lepinju jedinstvenog ukusa.

Stefan iz Engleske došao je kod svog prijatelja Stefana Užičanina koji je odabrao za svog prijatelja najorginalniji doručak. Englez kaže da je oduševljen i da uživa u svakom zalogaju.
Istoriju pekare, tajnu ovog specijaliteta i njegove jedinstvenosti, rado nam je ispričao vlasnik pekare Dragan Lazić

„Ova pekara postoji još od pre Prvog svetskog rata. Nekada je ovde bila Glavna ulica i zanatski centar. Prezime prvih vlasnika ne znamo ali su sledeći bili Čarapići koji su 30-50 godina vodili pekaru. Posle Drugog svetskog rata vlasnik pekare postaje Radomir Šuljagić, koji je već u drugoj ulici imao pekaru koja je porušena, a 1953.godine kod njega zanat počinje da uči moj otac. Radomir ga je zavoleo pa mu je posle 15 godina ponudio ortački rad. Nekoliko godina je radio bez novca, do 1972. kada se Radomir povukao iz posla sa željom da se radnja i dalje zove „Šuljaga“. To je moj otac iz velike zahvalnosti prihvatio i tako je i dan danas“, priča Dragan.

Ono što je veća misterija jeste ukus komplet lepinje koja se može pojesti širom Srbije ali je samo ovde to jedinstvena „lepinja sa sve“ koja nije podlegla baš nikakvim inovacijama.

„Ako je nešto dobro onda nema svrhe ništa menjati. Važno je da se kvalitet ima kontinuitet i to je uspeh. U Srbiji je tipično da se nešto menja, dodaje, oduzima, preuzima neka inovacija a onda se često pokvari ono što je dobro. Mi ne kažemo da je naša lepinja najbolja ali se trudimo da bude uvek ista. Zadržali smo kompletnu tehnologiju, od suve lepinje od brašna iz mlina bez aditiva, koja se peče u zidanoj peći na otvorenoj vatri. Posle pečenja lepinje se hlade prekrivene lanenim krpama, što je takođe deo procesa pripreme. Kada se u nju dodaju kalmak i jaje, takođe se zapeče na otvorenoj vatri a kasnije se dodaje pretop koji nastaje pečenjem prasića i jagnjadi u istoj srazmeri. Svi proizvodi mora da su domaći, dobri i kvalitetni, da bi takav bio i krajnji proizvod“, dodaje Dargan.

Ono što treba znati jeste ritual samog konzumiranja lepinje. Gornji deo, koji se zove poklopac, odseče se pre punjenja lepinje nadevom. Kada se taj deo zapeče i doda pretop, poklopac se vraća i natapa u nadevu a onda se prvi jede tako što se prstima umače u sadržaj lepinje. Escajg se ne koristi a zagrizanje cele lepinje nije ispravan način jedenja ovog specijaliteta već tek nakon što pojedete poklopac.

Ovaj doručak često nazivaju bombom ali onom potpuno prirodnom. Dragan kaže da je on pravi primer njenog uticaja na zdravlje jer „lepinju sa sve“, kako kaže, jede već 60 godina i nema baš nikakvih zdravstvenih problema sa srcem, pritiskom, holesterolom ili slično. Svako juto, sa suprugom i još šest radnika posao počinju u četiri sata, da bi lepinje bile pečene do šest kada stižu prve mušterije.

Prva lepinja, kako se sa kolena na koleno prenosilo, nastala je oko 1900.godine a „lepinja sa sve“polovinom prošlog veka. Kada su šegrti birali između lepinje sa kajmakom, pretopom i jajetom a njiho gazda poželeo sve sastojke u svojioj lepinji. Kako je jogurt kasnije postao obavezan sastojak, zbog balansa ukusa, đaci je nazivaju „kompletuša“ tj.„komplet lepinja“ što znači „lepinja sa sve“ plus jogurt. Sve priče su ispričane tek kada se pojede „lepinja sa sve“, sa jogurtom a leti treba probati i sa hladnim pivom.

Sa pravom se „lepinja sa sve“ može nazvati i „lepinjom za sve“. Jedu je deca, mladi, odrasli, stari, prolaznici, putnici namernici, stranci, poznate ličnosti, glumci, domaći i strani zvaničnici kao što su ruski i američki ambasadori i mnogi drugi. Proglašena je i zvanično najboljim doručkom na svetu a može zameniti i bilo koji drugi obrok. Tako je i grad na Đetinji, pored najstarije hidricentrale u Evropi, Užičke republike, Srednjovekovne tvrđave, postao prepoznatljiv po svojoj lepinji koja, za sve veći broj ljudi, postaje sinonim ovog grada.

Lepinje koje u sebi imaju bilo koji drugi sastojak sem kajmaka, jajeta i pretopa, ne mogu se nazvati imenom ovog specijaliteta. „Lepinja sa sve“, po originalnoj recepturi proizvodi se samo u Užicu u pekari „Šuljaga“ koja nema baš nikakve veze sa istoimenim pekarama koje se pojavljuju u drugim mestima u Srbiji.