Poslušala sam vas i otišla u "pravu" kafanu. E sad da vam kažem nešto...

Otkako je kolumna počela da izlazi, dobijam desetine i desetine oštrih i negativnih komentara - što u inbox mog instagram profila, što ispod samih tekstova. Te ne znam ja šta je hrana, te nadobudna, potplaćena, pokondirena… E sad, da ja vama nešto kažem.

Ili bolje, da pojasnim.

Sarmu, boraniju, grašak, belu čorbu, šnenokle, krempitu i još svašta ponešto - su me majka i baba naučile da spremam, tako da mogu komotno mnogim kuvarima da izađem na megdan, i da znam da se neću postideti. Baba bi me se verovatno odrekla da odem da mi neko drugi spremi pilav, a majka da joj kažem da idem u kafanu na pasulj.

Poenta odlaska u restoran - makar meni - je da probam, iskusim nešto novo i drugačije.

Nisam profesionalni kuvar. Ali ta zabluda da neko mora pripadati određenoj profesiji da bi smeo da je komentariše je zapravo logička greška koja se naziva “argument iz autoriteta”.

Navešću par primera, da razumete na šta mislim.

“Ti nisi slikar, kako možeš da komentarišeš da li ti se slika ovog umetnika dopala ili ne?”

Mogu, jer je umetnost subjektivna kategorija.

“Ti nisi medicinar, kako možeš da kritikuješ ponašanje medicinskog osoblja?”

Mogu, jer sam se informisala o njihovim zakonskim i etičkim obavezama, te je kritika zasnovana na njihovom neispunjavanju istih, a ne na mojim ličnim vrednostima.

“Ti nisi kuvar, kako možeš da pričaš da li nečija hrana valja il ne valja?”

Mogu, jer sam je jela, i znam da li se MENI dopala, da li se dopala ljudima koji su došli sa mnom, i NERETKO, jer sam probala isto jelo i negde drugde ili na više drugih mesta, pa imam sa čime da uporedim. Hrana je vid umetnosti, i kao takva 100% podložna subjektivnom sudu.

A poenta ove kolumne - za šta mislim da sam sad dala dovoljno detaljno pojašnjenje - jeste da bez ulepšavanja, anonimno i NEPLAĆENO (da da, ni dinara ni od koga nisam uzela, a restorani vam mogu pokazati razgovore sa mnom gde odbijam besplatna jela) opušteno i komunikacionim tonom podelim mesta koja su se MENI dopala, koja nisu, kakva im je usluga, cene, atmosfera… u skladu sa time šta tvrde da jesu, i kakav glas ih prati.

E sad.

Udaviše me ljudi sa “idi u kafanu “, “ne znaš ti šta je hrana” i “ovo je najbolje u gradu, a ne ta tvoja… mesta”

Uzela sam mesto koje mi je najveći broj ljudi preporučio i otišla. Samo da vam kažem, od sad samo za svojim nosom i trbuhom, neki među vama baš nemaju pojma o tome šta je dobra hrana.

Kafana “Pod Lozom”

Nahvališe mi ljudi, ma najbolja kafana u gradu. Dragulj neotkriveni. Etno hrana, prava srpska.

Važi se, idem.

Kafanica kao kafanica - nagurana, enterijer etno vrisak, smeštena Bogu iza levog bubrega, konobar fin, ali blago neuhvatljiv. Dakle, s te strane - došla u kafanu.

I naručujem ono što mi je rečeno da će biti najbolje.

1 - Marinirani jezik - jedva 5 od 10, utoliko jer se može pojesti. Masno do zla boga, uljanog ukusa, fine teksture. Natopila krpicu uljem i pojela, takav je osećaj.

2 - Domaći sir škripavac grilovan - 10 od 10, odličan, slan, punog mlečnog ukusa - baš kakav treba da bude.

3 - Začinjeni somun i domaći hleb - 7 od 10, dobar hleb i fino začinjen, al veoma veoma masan somun.

Već ovde mi je smrdelo da će ostatak naručenog biti sličan - ili premasan, ili potaman. Što za mene nije baš savršeno.

4 - Čorbadžijska mandža - 5 od 10 za mene. Ovde napomena, da je bila osoba za stolom, kojoj je ovo jelo bilo dobra 7ica. U teoriji, ovo jelo treba da bude mešavina mesa, luka, šampinjona, čorbadžijske paprike, belog vina, paradajza, jaja, sira, peršuna... ma, sijaset namirnica i začina. Ali nije. Preovladava ukus paprike, dosta ulja (ili masti, možda grešim), i nekako je previše svega i nije ukombinovano, nego kao kakofonija spram muzike - htelo bi da bude nešto, al ne ide.

5 - Teleća glava u škembetu - 5 od 10. Iako je ukus bio dobar, bilo je sočno jelo, mekano meso, škembe nije dobro pripremljeno pred upotrebu, pa je onaj neprijatan šmek ostao, i smetao svakom zalogaju. Jestivo da, al kad imam izbor, neću ga jesti.

6 - Juneći rep - 9 od 10. Mekano ko duša, sočno i fino začinjeno, u slanom sosu u kom se dosta osetio luk, a meso se moglo jesti i kašikom, toliko se raspadalo na dodir.

Napomena - mesto nije jeftino. Većina jela košta kao u bilo kom restoranu u gradu, možda i malo više.

E sad, razumem ja zašto ljudi pričaju o kafanama - nekad je kafana bila mesto da se jede jeftina domaća klopa, kao što su jeli naše babe, dede, pradede… itd.

Ali… u doba naših baba, deda i pradeda, na našem podneblju se jelo:

VEOMA kalorično - mnogo masti, krompira, hleba - jer je trebalo raditi po ceo dan, nahraniti se relativno jeftino a obilno, i jer je trebalo i nahraniti porodicu sa (u većini slučajeva) jednom platom, ili njivom.

NAJČEŠĆE ono što niko drugi ne bi hteo, što se najbrže kvarilo, najduže spremalo. Škembići, repovi, glave, papci… naš seljak to nije baš mogao da proda dalje, pa je smišljao načine da to postane ukusnije.

I sad… da jurim da jedem ono što su moji morali jer nisu imali? Da jedem masno i preslano i nabacano zajedno bez smisla? Pa ne. Ako mi ukus nije drag zbog nekih sećanja, neću.

Volim palentu. Volim šmore. Volim crevca. Volim pileća leđa.

Ali to je jer sam to jela sa mamom, bakom, dekom, prababom.

Ne jer je to vrhunac kulinarskog umeća.

Isto važi za veliku većinu kafana. Spremaju tako neka jela, jer - nostalgija.

Ali uglavnom su masna, neukusna, nestručno spremljena.

I ja znam da je nekima to ostalo u glavi da je najbolje što se može pojesti. Ali… BAŠ nije.

Probajte neko od mesta koja preporučujem, pa mi javite šta mislite.

Ja sam probala ovo vaše.

Fer je fer.

Pozdrav od Jazavitze.