Alina Stahorska je jedna od 1.500 Ukrajinki koje su prošle godine rodile decu po narudžbi za strance.
Prvi put je to uradila kad je imala 21 godinu – rodila je dete za jedan irski bračni par. Posle je rodila i jedno dete za par iz Nemačke, a prošle godine i jedno dete za par iz Indije. Sad ima 32 godine i živi u Harkovu sa svoja dva sina, a u razgovoru za Deutsche Welle otvoreno progovorila o svemu što nosi surogat majčinstvo, osim o visini honorara. Ali, prema podacima iz drugih izvora, po trudnoći se plaća 15.000 evra.
„Prvi put sam bila vrlo mlada. Upravo sam se bila rastala od svog prvog muža, morala sam da ga ostavim. Ali nisam imala stan za mene i za moje prvo dete, koje je tada imalo tri i po godine. Prvo smo pola godine živeli kod moje bake. Za program surogat-majčinstva sam saznala iz jednog oglasa. Otišla sam u kliniku na testiranje, bila sam tamo sa sinom. Čekao me u hodniku… Nisam imala ni najmanju sumnju, jer sam znala zašto to radim. Naravno, bojala sam se. Mislila sam da me neće uzeti jer sam mlada. Ali sve je prošlo dobro i rodila sam prvo dete, a kasnije i drugo i treće“, ispričala je Alina.
Kaže nikad nije krila šta radi, ni od porodice ni od prijatelja. Nije krila ni zašto to radi – zbog novca.
Pročitajte još:
„Naravno, ima ih koji su ružno mislili o meni, da prodajem svoje dete i slično. Ali dosta mojih prijateljica, njih deset ili 15 su se uključile u program prema mojoj preporuci.“
Prenosimo vam još neke delove razgovora koji je vodio Mikola Berdnjik.
Vi dakle ne smatrate da je surogat-majčinstvo iskorištavanje žena?
Ako se neka žena odluči za to, onda zna zašto to čini. Meni je ponuđena izvesna suma i znala sam što za to mogu kupiti. Ne vidim tu neko iskorišćavanje.
Da li Vam je fizički teško palo da budete surogat-majka?
Prvi put je bilo teško. Imala sam trudničku mučninu, nisam imala gde da idem, a imala sam trogodišnje dete. Samo sam sedela između svoja četiri zida. Drugi i treći put znala sam šta me čeka, pa mi je bilo lakše. Nezgodno je jedino što često mora da se ide u kliniku na ispitivanja i injekcije. Ne bojim se uzimanja krvi, ali se bojim injekcija.
Ima li odricanja kod takve trudnoće?
Mora se paziti na sebe i na ishranu. Možeš činiti sve osim – seksa, pušenja i alkohola.
Kako ste potrošili novac?
Nakon prvog surogat-majčinstva platila sam pola trosobnog stana, posle drugog pola dvosobnog stana. Kasnije sam oba prodala i kupila jednosoban stan, koji sam kasnije prodala. S novcem od trećeg deteta kupili smo kuću u Harkovu i dva automobila. Toliko novca za to vreme ne bih drugačije mogla da zaradim.
Kakav je bio stav Vašeg muža?
U braku smo četiri godine. Poslednja trudnoća je bila u tom periodu. Moj muž je bio u početku striktno protiv toga. Rekla sam mu da drugačije ne može. Kao varilac on ima neredovne prihode. Pošto imamo zajedničkog sina, ja ne mogu da radim. Ali stan mora da se plati, a mora se nešto i jesti. Kada sam obavila sve preglede i nisam odustala, pomirio se s tim. Teško mu je padalo što sam nosila tuđe dete. On bi želeo još jednu ćerku, ali ja ne želim više dece. I sa tim se pomirio. Sada ima automobil i dobro mu je.
Jesu li vaša osećanja za vreme trudnoća bila različita prema vlastitom i prema „tuđem“ detetu?
Da, osećala sam da to nisu moja deca, ali sam bila pažljiva, kao što treba. Na primer, za vreme treće trudnoće kao surogat-majka dobila sam od oca deteta iz Indije snimljene indijske dečije pesmice s njegovim glasom, kako bih to puštala detetu u stomaku. Moram priznati da sam to radila jednom ili dva puta mesečno, a ne svakodnevno. A sa mojim vlastitim detetom sam pričala, to je bilo potpuno drugačije. Prilikom surogat-trudnoće znaš da moraš da rodiš dete i onda je kraj. Iskreno rečeno, nisam imala osećaj ljubavi.
Pročitajte još:
Čak ni nakon porođaja?
(razmišlja) Kada sam prvi put videla poslednje dete, ležalo je u porodilištu. Upravo sam potpisivala dokumente, a dečak je počeo da plače. Niko od lekara ili sestara nije reagovao, bili su zaokupljeni administracijom. Nekako mi ga je bilo žao i htela sam da ga uzmem u ruke. Ali osoblje me je zamolilo da odem. Onda sam, naravno, malo plakala. Da, bilo je teško. Posle, kada sam otpuštena s klinike, otišla sam s mužem do roditelja deteta, koji su u Harkovu iznajmili stan. Tamo sam bebu uzela u naručje. Dlanovi su počeli da mi se znoje, a ruke drhte. Odmah sam dečaka vratila nazad, njegovom ocu. A muž mi je rekao da bi bilo bolje da odmah idemo kući.
Ceo intervju pročitajte na sajtu Dw.com.
***
Pratite nas i na društvenim mrežama:
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare