1
Manekenka Krisi Tajgen izgubila je bebu - a najbolnije trenutke hrabro je podelila na svom Instagram profilu. Zbog toga je dobila i mnoštvo kritika da "traži pažnju". Krisi je sada opisala ovo strašno iskustvo u svom eseju.
Gubitak deteta je najstresniji doživljaj u životu gotovo svakog čoveka – praznina, bol i tuga su neopisivi, slamaju i najjače među nama. Krisi Tajgen je iskoristila činjenicu da je javna ličnost koju pomno prate mnogi da na potpuno ogoljen način piše o svom iskustvu.
Tajgen je bila na polovini trudnoće i značajno je krvarila, kada se dogodilo najgore.
Prenosimo njen esej.
„Nisam imala pojma kada ću biti spremna da ovo napišem. Deo mene je mislio da će se to desiti ranije, kad sam još uvek osećala bol zbog onog što se dogodilo. Mislila sam da ću sedeti u uglu svoje spavaće sobe s prigušenim svetlima, samo prenoseći svoje misli. Popila bih čašu crnog vina, utoplila se ćebetom i konačno bih se osvrnula na ono što se dogodilo.
Pročitajte još:
Umesto toga, pišem sa kauča u prizemlju, ipak ušuškana u ćebe, ali nakon jutra ispunjenog prijateljima i prženom piletinom. Čitam bezbroj beleški sa svog telefona – misli koje su se nasumično pojavljivale u poslednjih nekoliko nedelja. Zapravo nisam znala kako bih ovo započela, bez obzira na sobu ili stanje u kojem sam se nalazila, ali čini mi se ispravnim da započnem sa zahvalom. Nedeljama su naši podovi prekriveni cvećem koje je znak ljubaznosti. Poruke su me preplavile i čitali smo ih očima punim suza. Poruke sa društvenih mreža od stranaca ispunjavale su mi dane, a sve su počinjale sa ‘ovo verovatno nećeš pročitati, ali’. Uveravam vas da jesam.
Ali reći ću vam, neka od najboljih pisama započela su sa ‘ne morate da odgovorite na ovo, ali’. Nakon što smo izgubili Džeka, bila sam neverovatno zabrinuta što nisam mogla da zahvalim svima na njihovoj ljubaznosti. Mnogi su podelili neverovatna lična iskustva, neki su delili knjige i pesme. Želela sam da se zahvalim svima, podelim našu priču sa svakom osobom. Ali znala sam da nisam u stanju da to učinim. Za mene je napomena ‘nema potrebe da odgovaraš’ bila istinsko olakšanje. Zahvaljujem vam na svakoj od njih.
Jedan od istaknutih trenutaka od tog jutra (ili večeri? Nemam pojma) bio je kada sam prolazila kroz prostorije za porođaje, a Džon je rekao ‘šta, je l ovde neka žurka’. Eto nas, tek što smo se spustili na novi sprat, pokrila sam se tankim pokrivačem, znajući da ću roditi petog člana naše prelepe porodice, sina, samo da bih kasnije morala da mu kažem zbogom . Ljudi su navijali i smejali se ispred naših vrata, razumljivo kada se novi život rađa i slavi. Zapitaš se nekako kako neko misli na bilo koga osim na tebe.
Погледајте ову објаву у апликацији Instagram
U tom trenutku sam se već pomirila sa onim što će se dogoditi: imaću epiduralnu i indukovan porođaj u 20. nedelji, rodiću našeg dečaka koji nikada ne bi preživeo u mom stomaku. Ranije sam bila u bolnici više od mesec dana, pokušavajući da dovedem malog frajera do 28. nedelje, ‘sigurnije’ zone za fetus. Moji lekari su mi dijagnostikovali delimičnu abrupciju placente. Oduvek sam imala problema sa placentom. Morala sam da rodim Majlsa mesec dana ranije, jer njegov stomak nije uzimao dovoljno hrane iz moje placente. Ali ovo je bila moja prva abrupcija. Pratili smo je vrlo pažljivo, nadajući se da će stvari zaceliti i prestati. U krevetu sam krvarila i krvarila, lagano, ali čitav dan, menjajući pelene svakih nekoliko sati kada je postalo neprijatno da ležim u krvi. Zapravo sam postala stručnjak za pelene za odrasle za svoju ličnu zabavu, istinski ceneći brendove koji su se potrudili da se ne osećam kao prava usrana beba. Neki su bili ružinih boja, sa nacrtanim nežnim cvetovima. Došla sam do tačke u kojoj sam vikala ‘baci mi one ružičaste’ – nešto oko čega nikada nisam mislila da ću biti uzbuđena. Ali tako je bilo.
Mogla sam da provedem ove dane u bolnici, ali ne bi bilo velike razlike. Još uvek su me posećivali lekari kod kuće, tiho sam prebacivala njihove negativne reči u pozitivne, misleći da će možda sve biti u redu. Najzad, imala sam prilično lošu noć u krevetu, nakon ne baš sjajnog ultrazvuka, gde sam krvarila malo više od čak i moje nenormalne količine. Krvarenje mi je postajalo sve teže i teže. Tečnost oko Džeka postala je vrlo niska – jedva je mogao da pluta okolo. U nekim trenucima, kunem se da je bila toliko niska da sam, kada sa ležala na leđima, mogla da osetim njegove ruke i noge van stomaka.
Posle nekoliko noći u bolnici, lekar mi je tačno šta dolazi – vreme je da se oprostim. Jednostavno ne bi ovo preživeo, a ako bi to potrajalo, možda ne bih ni ja. Probali smo sa kesama i kesama transfuzije krvi, svaka je prolazila kroz mene kao da uopšte nismo ništa uradili. Kasno jedne noći, rečeno mi je da je došlo vreme da ga pustim. U početku sam malo plakala, a zatim počela da se grčim od jecaja i suza, moj dah nije mogao da sustigne moju neverovatno duboku tugu. Čak i dok ovo sada pišem, ponovo osećam bol. Kiseonik mi je stavljen preko nosa i usta i to je bila prva slika koju ste videli. Duboka i potpuna tuga.
Zamolila sam mamu i Džona da sve fotografišu, ma koliko bilo neprijatno. Objasnila sam kolebljivom Džonu da su mi slike potrebne i da NIKADA nisam želela da ga zamolim za to. Da je to jednostavno morao učiniti. Mrzeo je to. Mogla sam to da vidim. Tada mu to nije imalo smisla. Ali znala sam da ovaj trenutak moram da pamtim zauvek, na isti način na koji pamtim kako smo se ljubili ispred oltara, na isti način kao što pamtim naše suze radosnice nakon Lune i Majlsa. I apsolutno sam znala da moram da podelim ovu priču.
Погледајте ову објаву у апликацији Instagram
Posle nekoliko sati, uspela sam da se opustim i zaključila sam da želim da sačekam dok zaista nisam shvatila da je gotovo. Glupo sam ga upoređivala sa psima koje sam morala da uspavam u prošlosti – kako nikada nisam želela da ih pustim dok nisam bila sigurna da je došlo vreme, jer previše pate. Poslala sam tu poruku svom doktoru i ona je rekla ‘apsolutno’. Kasnije te noći otišla sam u kupatilo, pogledala dole u toaletu (to sam radila mesecima) i ponovo se slomila. Količina krvi i ugrušaka pokazala mi je tačno ono što sam čekala. Bilo je vreme.
Pročitajte još:
Nisam sigurna da ću ikada zaboraviti ovo iskustvo. Oduvek sam se šalila koliko volim epidurale … ne toliko ovaj. Ležala sam tamo satima, čekajući da mi kažu da je vreme da poguram. Očigledno nikada nisam morala puno da se širim, on je još uvek bio sićušan mali momak. Ležala sam na boku, prebacivala se na svakih sat vremena, kad god mi je sestra rekla. Sećam se da sam legala na desnu stranu, gledajući suprotno od Džona, kada mi je rečeno da se prebacim. Raširila sam noge i počela da se okrećem prema Džonu i baš tada, on je bio na izlazu. Doktori su vikali malo i … Ne znam šta bih rekala, čak ni sada. Bio je napolju. Moja mama, Džon i ja smo ga držali i dobili smo svoje privatne oproštaje, mama jecajući kroz tajlandsku molitvu. Zamolila sam medicinske sestre da mi pokažu njegove ruke i noge i ljubila sam ih iznova i iznova. Nemam pojma kad sam stala. Moglo je trajati 10 minuta ili sat vremena.
Ne znam koliko sam dugo čekala dok nije izašao. To će me verovatno uvek proganjati. Samo što to napišem, nos i oči mi igraju od suza. Sad znam samo da je njegov pepeo u maloj kutiji i čeka da ga stave u zemlju oko drveta u našem novom domu, onom koji smo kupili misleći na njegovu sobu.
Ljudi kažu da ovakvo iskustvo stvara rupu u vašem srcu. Svakako je napravljena rupa, ali je bila ispunjena ljubavlju prema nečemu što sam toliko volela, Ne deluje se prazno, taj prostor. Ispunjen je. Možda čak i previše ispunjen, zapravo. Nasumično plačem razmišljajući o tome kako sam srećna što imam dvoje divnih mališana koji ovu kuću ispunjavaju ljubavlju. Gušim ih s ljubavlju dok oni negoduju. Nije me briga.
Takođe plačem kad se naljutim na sebe jer sam previše srećna. Ponekad čitam stvari zbog kojih se smejem ili vidim objavu na Instagramu vrednu lajka. I uvek zaboravim da više nisam trudna. Držim se za stomak kad šetam. Imam trenutke kad pobesnim kada deca skoče na moj nepostojeći stomak. Spoznaja nakon ovih trenutaka uvek me rastuži.
Osećam se loše što je naša tuga bila toliko javna jer je takva bila i naša sreća. Bila sam uzbuđena što sam podelila naše vesti sa svetom. Priče koje su dovele do ovoga bile su javne za sve. Sad ih je teško gledati. Bila sam toliko pozitivna, mislila da će sve biti u redu. Osećam se loše jer ste se vi osećali loše. Uvek ću.
Trenuci ljubaznosti nisu bili ništa drugo do lepi. Otišla sam u prodavnicu u kojoj je gospođa na blagajni tiho dodala cveće u moja kolica. Ponekad su mi ljudi prilazili sa porukom. Najgore je znati što postoji toliko mnogo žena koje neće dobiti ove tihe trenutke ljubaznosti od stranaca. Molim vas da podelite svoje priče i da budete ljubazni prema onima koji sve iznose javno. Uopšte budite ljubazni, jer neki to uopšte neće ni uraditi.
Ti neznanci mi uvek kažu da će život ići dalje, samo drugačije. Kažu mi da ne dozvoljavam nikome da mi kaže da je ovo ‘božji plan’ ili da ćemo ‘uskoro dobiti drugo’. Zahvaljujući vama, zaustaviću to zauvek.
Brinem se da se ljudi osećaju neprijatno kad dele svoju radost sa mnom. Trenutno sam okružena trudničkim stomacima mnogih bliskih prijateljica, i mogu vam se zakleti, ništa me ne čini srećnijom. Poznajem tvoju radost i volim te.
Ovo sam napisala jer sam znala da moram nešto da kažem pre nego što prebolim ovo i vratim se životu, pa vam iskreno zahvaljujem što ste mi to dozvolili. Džek će uvek biti voljen, pričamo našoj deci kako živi u vetru i drveću i leptirima koje vide. Hvala puno svakoj osobi koja je mislila na nas ili otišla toliko daleko da nam je poslala ljubav i priče. Tako smo neverovatno srećni.
S puno, puno ljubavi,
Krisi.“
***
Bonus video:
Pratite nas i na društvenim mrežama:
