2
Svaka velika društvena promena i akcija utiču na jezik. Tako je vanredno stanje za izuzetno kratak vremenski period drastično uticalo na srpski, i to na svim nivoima, objašnjava za Nova.rs dr Svetlana Slijepčević Bjelivuk, naučni saradnik u Institutu za srpski jezik SANU.
Dr Slijepčević Bjelivuk se kao istraživač, između ostalog, bavi javnim diskursom, a sa nama je podelila nekoliko zanimljivih zakjučaka do kojih je došla istražujući uticaj pandemije na javni diskurs u Srbiji.
„Najpre, neki lekari su postali javne ličnosti, te su govoreći o aktuelnoj temi, u javni jezik uneli svoju terminologiju: od strogo medicinske (virulencija, komorbiditet, letalitet, samoizolacija, nulti pacijent…), do profesionalnog razgovornog žargona (relaksiranje mera, poravnati krivu i slično). Ovakve reči preselile su se od govora lekara u govor političara i novinara, a onda i u svakodnevni govor. Istovremeno, uticale su na stvaranje novih reči duhovitih i kreativnih pojedinaca na društvenim mrežama: koronača, koronaš, koronašica… Aktuelna situacija motivisala je i reči poput panikdemije, kašikolizanja, koronzivan itd“, kaže dr Slijepčević Bjelivuk za Nova.rs.
S druge strane, ističe ona, opšte je poznato da se čovek trudi da sebi nepoznate stvari objasni poznatim stvarima. Tako, nastavlja, funkcioniše i naše mišljenje, i razumevanje, i govorenje: pomoću poznatog, bližeg i konkretnog određujemo nepoznato i apstraktno.
Pročitaj i:
„Tome nam služi metafora. Za mene je, međutim, upadljivo korišćenje metafora koje uvek imaju svoje prikrivene, manipulativne poruke. Epidemija virusa u javnosti se predstavlja kao rat (dr Kon je izjavio čak da je on ratni epidemiolog, a neretko slušamo i od lekara i od političara o tome kako se borimo protiv nevidljivog neprijatelja i kako se menjaju taktike i strategije u zavisnosti od perioda borbe/bitke protiv bolesti; u prilog ovoj metafori ide i izjava kako su Kinezi mobilisali sve snage). Ratnim i vojnim metaforama izaziva se strah, uznemirenost, a u našoj sredini to je posebno pojačano imamo li u vidu, za veći deo naroda, sveža sećanja i kolektivno (ne)svesno (i F117 je bio nevidljiv!). Takođe, o epidemiji virusa govori se na osnovu metafore poplave (nekontrolisane vode): očekujemo drugi talas, tok epidemije, preplavljeni smo bolesnima, epidemijska kriva ima oblik vodoskoka…; kao i na osnovu metafore vatre (ovaj požar krenuo je iz Kine, gde su žarišta i sl.) Ovo nije slučajno: za prirodne katastrofe, kakve su poplave, požari i zemljotresi, ne možemo pronaći krivca, uzročnik ovih pojava je viša sila (a ne čovek), te ovakva poređenja izazivaju strah, osećaj nemoći, ali i oslobađaju od odgovornosti. Česta je i metafora škole: lekari sebe predstavljaju kao đake (oni uče o nepoznatoj pojavi, dr Kon je nekoliko puta rekao Mi tek sad učimo, odgovaraju na zadatke i boje se ocenjivanje i grešaka: Ne možemo sebi da dopustimo greške, a ponekad i prepisuju od drugih zemalja: Kina je imala potpuno drugi zadatak, prepisali smo model iz drugih zemalja…; a neke ih zemlje i ocenjuju (uglavnom EU i Nemačka)). Ova podređenost je, naravno, zamaskirana (samo)pohvalama (odlično smo prošli, bili smo pripremljeni, reagovali smo na vreme), ali i pomeranjem težišta: krivci za loše ocene su pojedinci iz naroda (neposlušni)“, naglašava dr Slijepčević Bjelivuk.
Na pitanje koje jezičke greške su joj posebno parale uši za vreme vanrednog stanja, a nije ih bilo malo u javnom govoru, ona skreće pažnju na jednu koja je zaživela u doba korone.
„U pitanju je ‘strmoglavi rast’, koji je postao veoma popularan, iako strmoglav može biti pad, a rast tek vrtoglav. Takođe, ne sviđa mi se neprimerena familijarizacija i upotreba reči odmilja za umrle i pacijente: bake, deke, ženice. To je, u najmanju ruku, nepristojno“, zaključuje ova naučnica.
„Do daljeg ili do daljnjeg; kod kuće ili kući?
Izraz „do daljnjeg“ čujemo svakodnevno kad se govori o neodređenom vremenskom periodu u budućnosti. Međutim, paralelno se insistira i na tome da ovaj oblik nije pravilan i da umesto toga treba reći „do daljeg“. Šta je tačno?
„Dalji i daljnji su dva različita prideva. Prvi oblik je komparativ prideva dalek (dalek − dalji − najdalji), a drugi oblik (daljnji) posebna je reč (nije komparativ), ali s istim značenjem. Norma srpskog jezika dopušta oba, s tim što daje prednost obliku dalji“, poručuje dr Slijepčević Bjelivuk.
A „ostani kod kuće“ ili „ostani kući“?
Ovo pitanje je složeno utoliko što norma srpskog jezika priznaje trenutno samo oblik ostani kod kuće. Veliki naglasak je na ovom trenutno, zato što ima lingvista i gramatičara koji već više od decenije preporučuju da se kao pravilan oblik usvoji i ostani kući, i to je potpuno opravdano iz mnogo razloga: ako je dopušteno ostani doma, zašto ne bi bilo dopušteno i ostani kući? Jasno je da je ovo kući prilog, registruje se kao prilog već više decenija (ima ga u postojećim rečnicima). Takođe, sigurno je da oni koji govore ostani kući ne govore ostani školi, kancelariji, parku − što bi bila pogrešna upotreba padeža. Dakle, ne bismo smeli da nepismenima, neukima i sl. proglašavamo ljude koji govore ostani kući.
***
Pratite nas i na društvenim mrežama:
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
