Film bez muzike teško je zamisliti, ona je u mnogim ostvarenjima jednako važna kao i dobra gluma, režija ili fotografija. Nekada se ispostavi i važnijom, pa se dešavalo da filmske teme dospevaju na top liste i nastave svoje zasebne živote i dugo nakon što filmovi za koje su pisane prestanu da se prikazuju. Predstavljamo vam 10 kompozitora čija imena možda niste čuli, ali njihovu muziku verovatno jeste.
„Svaki nemi film imao je živu pratnju, tako da je to zapravo veoma bogat period u muzici“, primetio je kompozitor Hauard Šor. Među prvim kompozitorima koji su se proslavili i na filmu bili Džordž Geršvin, Ajra Geršvin i Irvin Berlin, tridesetih godina tu je bio Kol Porter, pamte se potom i pojedinačni songovi iz mjuzikala sa Džinom Kelijem, Džuli Endrjuz ili Džudi Garland, ali i instrumenali koji su nekada dospevali i do prvih mesta na top listama popularne muzike. Bilo da su nastajale u saradnji više kompozitora na čelu sa Leonardom Bernštajnom, kao za „Priču sa Zapadne strane“, ili su se prvo čule na klavirima u sobama samotnjaka i čudaka daleko od svakog pogleda, neke od tih melodija postajale su evergrinovi.
Nino Rota (1911 – 1979)
Filmove Federika Felinija, pre svega, teško je i zamisliti bez muzike Nina Rote. Rota je tokom svoje karijere od 1930-ih pa do smrti 1979. godine napisao više od 150 tema za italijanske i filmove drugih svetskih produkcija. Pored filmske muzike komponovao je i 10 opera, pet baleta i desetine drugih dela za kamerne i velike orkestre i horove. Radio je i muziku za pozorišne predstave.
„Kada stvaram za klavirom, trudim se da budem srećan. Ali tu je i večna dilema: kako da budem srećan ako su drugi oko mene nesrećni? Uradio bih sve da pričinim svakome trenutak sreće. To je u srži moje muzike“, govorio je Nino Rota.
Među njegovim najpoznatijim kompozicijama su teme za Felinijeve filmove „Ulica“, „Sladak život“, „Amarkord“, „Osam i po“, muzika iz „Romea i Julije“ Franka Zafirelija, a nesumnjivo najpoznatija širem krugu ljubitelja filmova je njegova muzika iz „Kuma“ (1972) Frensisa Forda Kopole.
Američki institut za film je ovu temu izglasao za petu na listi najboljih svih vremena.
Bernard Herman (1911 – 1975)
Dobitnik Oskara za muziku iz filma „Đavo i Danijel Vebster“ (1941), američki kompozitor i dirigent, autor stotina melodija, najpoznatiji je po muzici iz filmova Orsona Velsa („Građanin Kejn“) i Alfreda Hičkoka: „Psiho“, „Sever – severozapad“, „Vrtoglavica“ i „Čovek koji je previše znao“, a autor je muzike i za „Rt straha“ (noara sa Gregorijem Pekom i Robertom Mičamom iz 1962. godine, tema je iskorišćena i u rimejku u režiji Martina Skorsezea iz 1991. godine), Trifoov „Farenhajt 451“ i Skorsezeovog „Taksistu“.
Praveći listu najboljih muzičkih tema, Američki institut za film je 2005. godine uvrstio muziku za „Psiho“ na četvrto, a muziku za „Vrtoglavicu“ na 12. mesto. Upečatljiva je i njegova tema za TV seriju „Zona sumraka“.
„Osećam da muzika na ekranu može da pronađe i naglasi unutrašnji život likova. Može da dopuni scenu užasom, veličanstvenošću, vedrinom ili jadom. Može da pokreće priču napred ili da je usporava. Ona često uspeva da puki dijalog podigne na nivo poezije. Konačno, ona je veza između ekrana i publike, koja dostiže i razvija sve u jedinstveno iskustvo“, objašnjavao je Herman ulogu muzike u filmovima.
Rođeni Njujorčanin, potomak emigranata iz Rusije, u jednom periodu života živeo je u Londonu i sarađivao je sa Londonskim filharmonijskim orkestrom i kao kompozitor i kao dirigent.
Njegova je muzika direktno uticala na muzičkog producenta Džordža Martina da u pesmu Bitlsa „Eleonor Rigby“ doda gudački orkestar.
Henri Mancini (1924 – 1994)
„Pink Panterova tema“ verovatno je najpoznatije delo američkog kompozitora, dirigenta, aranžera, pijaniste i flautiste Henrija Mancinija, smatranog jednim od najvećih stvaralaca filmske muzike svih vremena.
Dobitnik je čak četiri Oskara za svoja dela, 1961. godine čak dva: za muziku za film „Doručak kod Tifanija“ i za najbolju pesmu („Moonriver“ iz istog ostvarenja). Već sledeće godine osvojio je zlatnu statuu za najbolju pesmu („Dani vina i ruža“), a Oskar mu je pripao i za originalnu muziku iz filma „Viktor Viktorija“ reditelja Blejka Edvardsa, njegovog starog saradnika iz serijala filmova o Pink Panteru i TV serije „Piter Gan“.
Karijeru je počeo kao pijanista u obnovljenom orkestru Glena Milera (čiji vođa je nestao pri padu vojnog aviona nad Lamanšom tokom Drugog svetskog rata), a svoju prvu nominaciju za Oskara „zaradio“ je upravo temom iz „Priče o Glenu Mileru“. Njegova muzika čuje se, između ostalog, i u noaru „Dodir zla“, hororima „Stvorenje iz Crne lagune“, „Došli su iz svemira“ i „Tarantula“, u komediji „Šarada“ sa Odri Hepbern i Kerijem Grantom…
Zanimljivo je i da je njegov instrumental „Ljubavna tema za Romea i Juliju“ proveo dve nedelje u vrhu Bilbordove top liste pop muzike. Pesme iz filmova za koje je radio muziku su, pored Odri Hepbern, snimali i poznati muzičari poput Pegi Li, Perija Komoa, Frenka Sinatre, Trinija Lopeza, Kvinsija Džonsa, Sare Von…
Upitan u jednom intervjuu da li je tačno da muziku piše isključivo „po zadatku“, Mancini je odgovorio:
„Znate, moram da imam neki razlog. Nemam ja vremena da samo sednem i komponujem iz, kako se to kaže, puke zabave. Mislim, i po zadatku pišem iz puke zabave (smeh). Ne, ima toliko stvari koje moram da uradim, a jedan zadatak vodi drugom. Napisao sam samo nekoliko stvari koje već nisu bile predviđene za nešto, na ovaj ili onaj način“.
Enio Morikone (1928 – 2020)
„Da se ja pitam, dobijao bih Oskara svake druge godine“, rekao je svojevremeno slavni kompozitor Enio Morikone, preminuo prošle nedelje u 91. godini u Rimu. Za života je napisao više od 500 kompozicija, mahom filmske muzike, ali i dela iz savremene klasične muzike na koja je bio veoma ponosan. I listu njegovih vrhunskih ostvarenja teško je napraviti, a kamoli izdvojiti one najpoznatije.
Među njima su svakako muzika iz špageti-vesterna koju je pisao za filmove svog školskog druga, reditelja Serđa Leonea ili emotivne drame svog prijatelja Đuzepea Tornatorea, ali i ceo niz drugih kompozicija i tema za druga ostvarenja, od kojih su mnoge nadrasle filmove za koje su stvarane.
On potpisuje muziku za Leoneova ostvarenja „Dobar, loš, zao“, „Bilo jednom na Divljem zapadu“, „Bilo jednom u Americi“, za „Dane raja“ Terensa Malika, za „Misiju“ Rolanda Džofea, „Nedodirljive“ Brajana de Palme…
Njegova najpoznatija dela donela su mu slavu kakvu uživaju pop muzičari, ali on, iako je i njegova pesma „Se Telefonando“ u izvođenju italijanska pevačice Mina takođe dospela na top liste, o pop muzici nije imao baš visoko mišljenje.
„Ne znam ime nijednog pop muzičara. Pop muzika je standardizovana, pravljena tako da udovolji najširoj mogućoj publici. Ja takođe komponujem da udovoljim širokoj publici, ali kada slušate moju muziku, shvatate da sam proučio i primenio celu istoriju komponovanja“, opisao je maestro u čemu se njegovo delo razlikuje.
Džon Vilijams (1932)
Džon Vilijams autor je nekih od najpopularnijih i najnagrađivanijih filmskih melodija svih vremena. Čak 52 puta bio je nominovan za Oskara, a dobio je pet statua, među kojima je i ona za muziku iz „Ratova zvezda“. Muziku iz ovog filma Akademija za film proglasila je najboljom svih vremena, a može se naći i u Kongesnoj biblioteci, gde se čuva kao „kulturno, istorijski i estetiski značajno delo“.
Njegova muzika može se čuti i u brojnim drugim filmovima koji su nadrasli ekrane i postali deo šire popularne kulture: „Supermen“ Ričarda Donera, Spilbergovi „Ajkula“, „Bliski susret treće vrste“, „E.T. vanzemaljac“, serijal o Indijani Džonsu i „Šindlerova lista“, „Spasavanje redova Rajana“ (zapravo, za sve filmove ovog reditelja osim „Duela“ i „Boje purpura“), kao i prva tri filma iz serijala o Hariju Poteru, blokbastera poput „Sam u kući“ ili „Park iz doba jure“. Kompozitor, dirigent i pijanista bio je, između ostalog, zadužen i za muziku za otvaranje Olimpijskih igara 1984. godine u Los Anđelesu.
Vilijamsovu muziku kritičari opisuju kao neoromantičarsku, primećujući da inspiraciju crpi iz dela kompozitora iz 19. veka poput Čajkovskog ili Vagnera, posebno se ugledajući na njih u korišćenju lajtmotiva.
Za sebe je govorio da nije „frustrirani kompozitor koncerata“, da je „komponovanje težak posao“, a da ponekad „postoje oni ‘eureka’ trenuci, negde iz glave, možda kao tema za Darta Vejdera“.
Anđelo Badalamenti (1937)
„Anđelo je rekao: ‘Sreo sam tog tipa, Dejvida Linča, koji je napisao stihove na salveti i pevaće ih Izabela Roselini, ali se ona stvarno plaši pevanja’. Rekla sam mu: ‘Zar se ne plašimo svi?’ A u studiju je Dejvid stalno govorio: ‘Pevaj kao anđeo, kao anđeo…’ Nije mi bilo lako, ali bio je to sjajan način rada. Osećali smo se kao da možemo da uradimo sve“, opisala je pevačica Džuli Kruz svoju saradnju sa kompozitorom Anđelom Badalamentijem i rediteljem serije „Tvin Piks“.
Muzika iz Linčovog filma „Plavi somot“ i, posebno, serije „Tvin Piks“ u kojoj se čuje anđeoski i proganjajući vokal Džuli Kruz donela je i Gremija i svetsku slavu kompozitoru Anđelu Badalamentiju. Sa Linčom je potom sarađivao i na filmovima „Priča o Strejtu“ („The Straigt Story“, 1999) i „Bulevar zvezda“ („Mulholland Drive“, 2001).
„Sa Dejvidom primenjujem poseban način rada i uvek imam osećanje krivice jer je komponovanje za njegove projekte sve ove godine bilo baš lako. Ne traži ni trunku napora. Nikad se nisam oznojao, nikad se nisam pomučio. Mogao sam da odem uveče u krevet i kažem: Napisao sam to, gotovo je, to je to. Drugačije je nego kad radim sa drugim rediteljima. Kad Dejvid nešto kaže, to je to, ne predomišlja se. Zna šta hoće. Prosto ko pasulj“, ispričao je Badalamenti u intervjuu magazinu „Valčer“.
Njegova se muzika se, između ostalog, čuje i u naučno-fantastičnom filmu „Grad izgubljene dece“ (1995), hororima „Mračne vode“ (Dark Water, 2005) sa Dženifer Koneli i „Čovek od pruća“ (The Wicker Man, 2006) sa Nikolasom Kejdžom, kao i u filmovima Pola Šredera „Autofokus“ ili „Uteha stranaca“ ili erotičnoj komediji i drami „Sekretarica“ Stivena Šajnberga (2002).
Svoju sklonost ka elektronici i pop muzici Badalamenti je ispoljio sredinom osamdesetih godina „stavljajući se na uslugu“ britanskom duetu Pet Shop Boys, a sa Dejvidom Bouvijem je 1998. snimio „A Foggy Day (In London Town)“ za kompilaciju posvećenu Džordžu Geršvinu. I Badalamenti je radio muziku za otvaranje Olimpijskih igara, 1992. godine u Barseloni.
Vangelis (1943)
Grčkog kompozitora Evangelosa Odiseasa Papatanisua, poznatijeg kao Vangelis sa svojom elektronskom, progresivnom, ambijentalnom muzikom sa primesama džeza i psihodelije, a mnogi ljubitelji filma pamte ga najpre po temama za „Vatrene kočije“ (1981), za koju je nagrađen Oskarom, kao i po muzici za kultni naučno-fantastični noar „Istrebljivač“ (Bladerunner, 1982) Ridlija Skota.
Iste godine kada je komponovao temu „Tears in Rain“, bez koje bi teško mogla da se zamisli scena u kojoj Rutger Hauer kao vođa pobunjenih androida plače, Vangelis je uradio i muziku za film „Nestali“ svog zemljaka Koste Gavrasa, a njegova se muzika može čuti i u „Bauntiju“ (1983) i spektaklima poput „1492: Osvajanja raja“ (1992) ili „Aleksandar“ (2004).
Vangelis je u karijeri dugoj više od pola veka, započetoj solo i sa grupom Aphrodite‘s Child, paralelno sa pisanjem filmske muzike, objavio oko 50 albuma, mahom elektronske muzike, a nakon preseljenja u London sredinom sedamdesetih godina komponovao je i balete i muziku za pozorišta.
Početkom milenijuma, njegovu kompoziciju „Mythodea“ iskoristila je Nasa pri lansiranju letelice na Mars u okviru misije „Odiseja“. Prošle godine objavio je „Nocturne: The Piano Album“.
„Živimo u mračnom dobu kulture i muzičke zagađenosti. Uključite radio, a pet minuta kasnije potreban vam je aspirin“, ocenio je Vangelis u jednom od intervjua.
Hauard Šor (1946)
Kanadski kompozitor Hauard Šor smatran je izrazito darovitim detetom: sa osam je počeo da uči da svira više instrumenata u isto vreme, a pet godina kasnije već je bio član više bendova. Pažnju na na njegovu filmsku muziku širom sveta skrenuli su filmovi reditelja Dejvida Kronenberga, za koje je komponovao neka od svojih najpoznatijih dela, a mlađoj publici poznat je pre svega po melodijama iz trilogije „Gospodar prstenova“ i „Hobit“.
Uradio je muziku za sve Kronenbergove filmove osim za „Zonu smrti“ (pre svega, tu su „Muva“, po kom je napravio i svoju operu, te „Ukleti blizanci“, „Madam Baterflaj“, „Goli ručak“ u saradnji sa Ornetom Kolmenom i „Sudar“), a njegova se muzika čuje i u trileru „Kad jaganjci utihnu“ Džonatana Dema, filmovima Dejvida Finčera „Sedam“ i „Igra“, u „Filadelfiji“ sa Tomom Henksom, u klaustrofobičnoj „Ćeliji“ (2000).
Da nije samo kompozitor čija su dela podesna samo za horore i trilere, pokazao je pišući teme za komediju „Gospođa Dautfajer“, a posebno za filmove po Tolkinovim romanima i Skorsezeovog „Huga“. Oskare je osvojio upravo za te filmove. Njegova je i muzika za serijal „Sumrak saga“.
„Ceo filmski svet možete naći u jednom instrumentu, ali možete naći i ceo svet zvukova u orkestru“, primetio je jednom Šor. Osim kao kompozitor, Šor je veoma cenjen i kao dirigent.
Šigeru Umebajaši (1951)
Nekadašnji frontmen japanskog novotalasnog benda EX, Šigeru Umebajaši, nakon raspada sastava osamdesetih godina počeo je da se bavi filmskom muzikom.
Komponovao je muziku za više od 30 japanskih i kineskih filmova, a svetsku slavu stekao je muzikom za filmove hogkonškog reditelja Vong Kar Vaja: „Raspoložen za ljubav“ (In The Mood for Love, 2000) i „2046“, kao i po „Kući letećih bodeža“ (2004).
Domaćoj publici Umebajaši bi mogao biti poznat i po saradnji u filmu „Čarlston za Ognjenku“ Uroša Stojanovića iz 2008. godine, a dobitnik je i specijalne nagrade „Tomislav Pinter“ na Zadarskom filmskom festivalu 2013. godine, gde je bio član žirija.
Hans Cimer (1957)
Nemački kompozitor Hans Cimer prepoznat je u Holivudu kao jedan od najinovativnijih muzičkih talenata u domenu komponovanja filmske muzike i produkcije. Dobitnik je Oskara za muziku u crtaću „Kralj lavova“ (1995), a njegove teme mogu se čuti i u serijalu „Pirati sa Kariba“, trilogiji o Betmenu pod nazivom „Mračni vitez“ Kristofera Nolana, u filmovima „Interstelar“ i „Dankirk“ istog reditelja, u „Telmi i Luiz“, „Gladijatoru“ i „Padu crnog jastreba“ Ridlija Skota, kao i u „Kišnom čoveku“ Berija Levisona, kojim je i počela njegova karijera u Holivudu.
Drugačiju vrstu njegovih melodija mogu da čuju i ljubitelji crtaća u „Madagaskaru“ ili filmu „Simpsonovi“. U januaru ove godine najavljeno je i da će on raditi muziku za novi film iz franšize o Džejmsu Bondu.
„Ako ti neko zada neko pravilo, prekrši ga. To je jedini način da stvari pomeriš unapred“, opisao je Cimer svoj način rada.
Kritičari kod njega primećuju vrlo vešto integrisanje elektronske muzike u tradicionalne aranžmane za orkestar, a zanimljivo je da se na počecima karijere mogao videti i u spotu „Video Killed a Radio Star“ grupe Buggles kako svira – sintisajzer. Pre 10 godina dobio je i svoju zvezdu na Bulevaru slavnih u Holivudu.
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Ostavi prvi komentar