0
U Hrvatskoj uprava kažnjava ako ne dođete. Ovde javi da će doći, pa ne dođe. U Nemačkoj bi odmah bili izbačeni, u Italiji tu si jednu sezonu, a posle ne znaš gde ćeš biti, jer svaki upravnik dovodi svoje glumce, kaže hrvatski reditelj, nekadašnji beogradski student, Zlatko Sviben koji posle duže pauze režira u Beogradu i to predstavu "Vasa Železnova i drugi" Maksima Gorkog, čija je premijera večeras (20.00) na Velikoj sceni Narodnog pozorišta.
Sviben je od 1986. do 2004. godine, s manjim prekidima, bio u stalnom je angažmanu u riječkom HNK Ivana pl. Zajca, gde je od 1986, a potom i u više navrata – obavljao dužnost direktora drame, bio umetnički direktor i stalni reditelje.
Režirao je u nacionalnim i gradskim pozorištima (Skoplje, Bitolj, Niš, Leskovac, Beograd, Vršac, Novi Sad, Subotica, Zenica, Tuzla, Sarajevo, Dubrovnik, Split, Zadar, Rijeka, Osijek, Zagreb) dela Euripida, Šekspira, Kalderona, Molijera, Strindberga, Čehova, Rostanda, Bulgakova, Horvata, Pirandela, Gorkog, Eliota, Brehta, Milera, Beketa, Držića, Gruma, Nušića, Krleže, kao i mnogih savremenika – Popovića, Kovačevića, Dimitrijevića, Milovanovićevu, Rosija, Brešana, Hadžića, Šnajdera.
Radio je prethodnih godina u Užicu, Nišu, Leskovcu, Subotici, Novom Sadu, ali ne i u Beogradu gde je završio Fakultet dramskih umetnosti. Na poziv upravnice Narodnog pozorišta Ivane Vujić, vratio se u nacionalni teatar u kome je kao student asistirao.
– Dosta dugo sam bio u Beogradu, ali onda je izbio rat i više se nije moglo. Radio sam u drugim gradovima, ali u Beogradu zaista dugo nisam – kaže Sviben na početku razgovora za portal Nova.rs uoči premijere kojom Narodno pozorište počinje novu sezonu.
Da li ste vi zaobilazili Beograd ili Beograd vas?
– Nisu me zvali. Bilo je jako teško. Ko je koga zvao uopšte? Prvo gostovanje srpskog pozorišta u Hrvatskoj nakon rata bilo je 2000. godine – Ljuba Tadić, Petar Božović, Petar Kralj i Atelje 212.
Da li je “Vasa Železnova” bila vaš izbor?
– To je bio predlog uprave. Ja sam poput Dejana Mijača 1977. u Jugoslovenskom dramskom pozorištu, 2004. u HNK u Zagrebu postavio prvu verziju te drame Maksima Gorkog, koju je napisao 1910. godine. Gorki je 1935. napisao drugu varijantu “Vase Železnove” u kojoj Jevrejka, socijalistkinja, dolazi iz Švajcarske kao njena snaha. To je njegova poslednja drama koju je napisao, jer je 1936. ubijen i ta verzija je mnogo češće igrana od prve.
Ansambl ističe da je u pitanju vrlo zahtevno štivo, zapravo kombinacija četiri dela Maksima Gorkog?
– Ima tu dosta životopisnih elemenata, dosta onoga što je i sam Gorki doživeo. Možda drama „Vasa Železnova“ nije bila jako popularna u pozorištima kao njegove prve drame – „Malograđani“ ili „Na dnu“, ali meni je draga ne samo iz socijalnog domena, već pre svega zbog tog fokusa na porodici. Sve što mi imamo u predstavi, sve se dogodilo Maksimu Gorkom. Rano je izgubio oca. Kada je izgubio majku i babu, pokušao je samoubistvo, a 1936. je otrovan. On je sve to opisao. Glavna tema je raspad porodice i sećanja glavne junakinje šta je bilo nekada. Imamo i segmente o tome kako se građanski sloj pojavljuje, kao i o malograđanstvu koje je postojalo početklom 20. veka, a i danas je pitanje možemo li bez njega. Želeo sam da napravim sve iz ugla tragedije koja bi bila u vezi sa svim stvarima koje se događaju u porodicu. U predstavi imamo rođenje, svadbu, nekoliko smrti, kao u antičkoj tragediji.
Kakva je Vasa Železnova?
– Gorki ima zanimljiv odnos prema ženama. Vasa Železnova je za njega muškarac. Ona je šefica brodarske kompanije i tako se ponaša. Nema kome sve da ostavi. Želi da zadrži firmu, hoće da je ostavi unuku, da on ne ode u Švajcarsku kod majke, ali umire pre toga. To se događa i danas. Danas imamo kapitalizam, a kod Gorkog imamo začetak kapitalizma. Njoj nisu bitne samo pare. Bitna joj je porodica. Zbog svoje majke i bake, Gorki je žene smestio u visoku kategoriju i za njega su one značajne.
Na koji način vi pristupate Gorkom?
– Gorkog uglavnom rade realistički, a kod mene ima i video projekcija, hora, muzike, baleta. Idemo malo prema Brehtu. Breht je napisao svoju varijantu njegovog romana „Mati“ tako da tu postoji veza između njih dvojice. Gluma nije realistička do kraja kako je bilo u vreme Gorkog.
Pojedini glumci su odustali od predstave tokom rada na njoj. Zbog čega?
– Mnogo je glumaca sa strane, pa su čas mogli da dolaze, čas nisu. Dobili su snimanja, onda korona. Ja sam tri testa morao da uradim u Hrvatskoj tokom pripreme predstave i sve je to prolongiralo završetak. Ne možete da sakupite glumce. Ovo je čudo što smo uspeli. Ima mnogo glumaca koji nisu zaposleni u Narodnom pozorištu, pa i oni koji jesu, nisu uvek bili tu. Ovo je najveće pozorište na prostoru bivše Jugoslavije po broju ljudi, ali ne rade svi. Narodno pozorište ima pet zaposlenih reditelja. To je čudo. U celoj Hrvatskoj možda ima tri. Ne žele pozorišta da zapošljavaju reditelje, a u Srbiji je još ostao socijalizam. Kada se osnivala „Gavela“, četiri reditelja su odmah zaposlena i oni su radili sve predstave. Tako nešto više ne postoji. Ovde (u Srbiji) su ljudi i dalje zaposleni i nekad rade, nekad ne, a angažuju se drugi sa strane.
Da li su problem serije i filmovi i angažovanje glumaca u tim projektima? Kakva je situacija u Hrvatskoj?
– U Srbiji se mnogo više snima nego u Hrvatskoj, ali problem je što glumci ne znaju unapred kada će raditi. Mesečno ih plate, a ne znaju kada će imati snimanje. I to je stalno u igri. Ne znam da li su razlog male plate.
U Hrvatskoj nema tog problema?
– Ima, ali tamo uprava kažnjava ako ne dođete. Ovde javi da će doći, pa ne dođe. U Hrvatskoj dobiju opomenu, a u Nemačkoj bi odmah bili izbačeni. U Italiji tu si jednu sezonu, a posle ne znaš gde ćeš biti, jer svaki upravnik dovodi svoje glumce. Kada sam studirao, nisam znao da sam podstanar kod čoveka koji je bio zaposlen u Narodnom pozorištu kao glumac. Šest godina nije odigrao nijednu predstavu. To je bilo u socijalizmu, a i sada postoji.
Kako u Hrvatskoj funkcionišu pozorišta u uslovima pandemije?
– Krenula su, u junu su počele premijere i festivali. Radile su se male predstave. Sada imamo više zaraženih nego u Srbiji zbog turizma. Bilo je milion turista.
Koje mere se primenjuju?
– U Srbiji su mere strožije. Treba i izvođači da budu na distanci, što nije moguće, posebno u baletu. Zato Ivana (Vujić, upravnica Narodnog pozorišta, prim.aut) hoće da se svi testiraju. Ne može se igrati sa maskama, loše se čuje. Zabranjena je i pauza i publika mora da ostane unutra dok se glumci presvlače. Mi ćemo im dati neki film, ali to nije najpametnije zbog same predstave.
Da li umetnost može da se prilagodi ovim uslovima?
– Ko to zna? Ovo jeste dosta veliki projekat, ali smo ga počeli pre korone kada nismo znali kako će biti. Mislim da će se raditi manje predstave sa nekoliko glumaca. Na Dubrovačkim letnjim igrama su mahom bile takve predstave.
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
