0
Živela sam toliko života i svi su bili dobri… I koje je najomiljenije doba u mome životu? Pa ovo sad, jer živa sam, reči su legendarne američke pevačice, pesnikinje i vizuelne umetnice Peti Smit.
Ikona njujorške muzičke scene, „kuma panka“ samo što je dirljivim govorom „uvela“ kolegu Toda Rundgrena u Rokenrol kuću slavnih „skoknula“ je do Glazgova gde je za vikend u Kraljevskom pozorištu sa svojom ćerkom Džesi Paris Smit, muzičarkom Rebekom Fun i kolegama iz projekta „Pathways to Paris“ ohrabrivala sve da krenu u akciju za klimatske promene. A sve to pod okriljem Ujedinjenih nacija i aktuelne Konferencije za klimatske promene Cop26.
Zašto? Pa, zato što je borba za životnu sredinu muzičarki prioritet broj jedan. A sve je krenulo od jednog neobičnog susreta. Kada je Peti Smit pre dvadesetak godina sa grupom kolega, među kojima je bio i pokojni član Bitsi bojsa Adam Jauk, sedela sa Dalaj Lamom nametnulo se pitanje – koja je prva stvar koju bi mladi ljudi trebalo da urade kako bi svet bio bolje mesto. Odgovor Dalaj Lame bio je jednostavan:
– Čuvajte životnu okolinu!
I ta rečenica nikako nije mogla da izađe iz glave Peti Smit. A glavni cilj projekta „Pathways to Paris“, kojim je okupirana, jeste da se svi gradovi sveta do 2040. godine prebace na obnovljive izvore energije.
– Mislim da je borba protiv klimatskih promena najvažnija stvar na planeti u ovom trenutku. Ona prožima sve. Ljudska prava, građanska prava, ženska prava – kazala je Smitova za „Gardijan“, uoči svog 75. rođendana, koji će proslaviti 30. decembra.
A za ovih sedam i po decenija Peti Smit je svašta doživela. Na kraju je uvršćena u Rokenrol hol slavnih, dobila je francuski Orden umetnosti, a o njoj se, kao laureatu muzičkog priznanja Polar, govori kao o nekome ko je „pokazao koliko poezije ima u rokenrolu i koliko rokenrola ima u poeziji“. Knjiga Smitove „Godina majmuna„, koja je posvećena i nekadašnjem partneru i prijatelju Semu Šepardu, prošle godine objavljena je i kod nas u izdanju „Geopoetike“.
Rođena 1946. u Čikagu, u porodici irskog porekla, sa 20 godina napušta roditeljski dom u Nju Džerziju i posao u fabrici, na koji je išla obavezno noseći Remboove knjige i blok da u pauzama čita poeziju i crta. Zaputila se u Njujork da se posveti umetnosti. No, nije joj baš išlo „kao po loju“. Spavala je po ko zna kojim krevetima, radila raznorazne poslove ali usput nije odustajala od svoje poezije, muzike.
Život joj se promenio kada je upoznala Roberta Mejpltorpa, jednog od najznačajnijih fotografa 20. veka, koji će je ovekovečiti svojom kamerom kao androginu pojavu na omotu njenog debi albuma „Horses“ iz 1975. godine. Iako gej, Mejpltorp je bio njena muza, ljubavnik, a mnogo kasnije i heroj nagrađivanih i bestseler memoara Smitove „Samo deca“.
Briga za prirodu, životnu okolinu, kojoj je toliko posvećena, povezana je s njenom ljubavlju prema moru. Ništa više nije volela kao klinka od mora:
– Toliko je života u toj vodi. Školjke, ostrige, miris soli koji ti pecka nos. Ali, kako su godine prolazile sve ih je manje bilo u moru, a umesto njih tu su bile crne „lopte“ od istakanja nafte.
Skepticizam koji neki ljudi širom planete imaju spram klimatskih promena upoređuje sa onim vezan za Vijetnamski rat. Još tada mnogi Amerikanci nisu shvatali šta se dešava i trebalo im je dugo vremena da shvate kako će to i na njih lično uticati.
– Kada je hiljade muževa, partnera, sinova, braće počelo da umire u Vijetnamu tek tada su se ljudi usprotivili – svedoči Peti Smit, kojoj protesti nisu nimalo strani. Zalagala se za impičment Džordža Buša mlađeg zbog invazije na Irak, napisala pesmu o Gvantanamo beju, a numera „People Have the Power“ postala je protestna himna.
Iako bi je neko nazvao aktivistkinjom, ona tu „etiketu“ odbija. Svoje odbijanje etiketiranja objašnjava time da je za nju politika „irelevantna stvar“. Prevashodno je umetnica, koja se u nekim prilikama zauzima za ono u šta veruje.
Iako je mnogo toga prošla, nikada nije, po sopstvenom priznanju, svedočila vremenu kakvo je ovo današnje.
– Užasavajuća je epidemija u 21. veku i samo se uvećala kada je Tramp izabran za predsednika. Postala je to viralna epidemija. Ovo su zaista kompleksna vremena, a posebno zbog društvenih mreža i svih dezinformacija koje se njima šire. Sve je sada postalo političko pitanje. Neki ljudi čak nisu hteli da nose maske, niti da se vakcinišu zato što je to postao politički stav. I onda bi se razboleli i zaista zažalili što nisu bar malo svog vremena odvojili da otvore svoj um i trezveno posmatraju čitavu situaciju. Više ne znam ni šta je odgovor, osim toga da bi trebalo da se borimo za ono što je pravo – govori Smit kojoj se čini kao da su umetnici stalno na udaru.
– Sav taj, kako bi neko rekao, moj aktivizam samo je rezultat zdravog razuma. Prava je stvar ako se borite za ljudska prava. Klimatske promene, ratovi, sve to ostavlja toliko uticaja na ljude. Toliko mojih napora, toliko takozvanih političkih akcija su samo usmerene ka opštem dobru. Ponekad se desi da nas nešto sasvim posebno tako pogodi. Kao, primera radi spisateljica Sali Runi. Mislim da je hrabar potez što je odbila da radi sa izraelskom izdavačkom kućom, izražavajući tako podršku pravima Palestinaca. Ja nisam nastupala u Izraelu još od 1999. godine, jer imam svoje stavove.
Peti Smit, koja je 2009. godine nastupala kod nas, na novosadskom Egzitu, doživljavala je da se nađe na udaru vatre zbog nečega što je zastupala, i bivala kažnjavana na različite načine, a pominje neke primere:
– Nije mi dozvoljeno da kročim u Kinu, a tamošnje vlasti ne dozvoljavaju ni da se moja umetnička dela izlažu u njihovim galerijama i muzejima. A kada sam protestovala protiv napada na Irak, niko nije hteo da pušta moju muziku. Mnogo ljudi je bilo besno na mene. Ali, ja sam samo mislila da je atak na Irak bio akt agresije i osvete. Bio je moralno pogrešan. Iznova i iznova, ili od strane levice ili desnice kritikovali su me jer se ne njišem onako kako me neki usmeravaju. Međutim, odbijam da budem bilo čija maskota, jer stvari radim na svoj način.
A takva je bila, kako se priseća, od malena. Kada joj je bilo 13 godina shvatila je da je ne zanima organizovana religija.
– Zaista mislim da neko ima pravo na slobodu to su umetnici.
A to traganje i osvajanje slobode jeste ono što su Smitova i Mejpltorp radili zajedno godinama – bili su slobodni. Iako su živeli u nehumanim uslovima i jedva imali šta da jedu, nastavili su da crtaju, pišu, prave fotografije, jer je to ono zbog čega su se našli na ovoj planeti.
Knjiga „Samo deca“, koju je kod nas 2013. godine objavio „Rende“, rezultat je obećanja koje je dala Mepltorpu samo nekoliko sati pre nego što je preminuo od side. Ali, trebalo joj je deset godina da je napiše.
Gubitak supruga Freda (iz benda MC5), a potom i brata dok je sama podizala dvoje dece još je otežalo čitav proces pisanja.
– Uvek smo imali jednu malu igru koju smo zvali „naša priča“. I ponekad, noću, Robert bi mi rekao „pričaj mi našu priču“, i ja bih je počela od trenutka kada smo se upoznali do momenta u kojem smo tada bili. Neposredno pred smrt rekao mi je: „Peti, hoćeš li napisati našu priču?“ Obećala sam da hoću.
I ima predivna sećanja na to vreme, a osim toga vodila je male dnevnike koje bi ispunjavala ne samo da svojim mislima, već tačnim događajima svakoga dana.
– Bukvalno bih zapisala „5. jun: upoznala Dženis Džoplin“. Ili „10. april: Robertu sam odsekla kosu kao rokabili pevaču“.
„Uputili smo se prema fontani, epicentru aktivnosti, kada je stariji par zastao i krenuo otvoreno da nas odmerava. Robertu je prijalo da bude primećen i nežno me je zagrlio. ‘Oh, slikaj ih’, rekla je žena svom pomalo smetenom mužu, ‘mislim da su umetnici, možda postanu slavni’. ‘Jok, idemo dalje’, rekao je i slegnuo ramenima. ‘Oni su samo deca'“, piše Smitova u knjizi.
Ali, herojski je pokušavala da se nametne kao žena i umetnica u svetu kojim su dominirali muškarci:
– Rodna identifikacija je u to vreme bila veoma snažna. Ali, umetnici, muškarci sa kojima sam se tada družila, poput Vilijema Barouza ili Alena Ginzberga bili su gej. U to vreme se na homoseksualnost gledalo kao na bolest ili nenormalnost. Sloboda koja danas postoji osvojena je zahvaljujući bremenu koji su nosili ljudi poput njih – smatra Smitova, koja se i sama suočavala sa seksizmom:
– Dok sam odrastala tokom šezdesetih od žena se očekivalo da budu samo majke, eventualno sekretarice ili frizerke. Čak i sedamdesetih, kada sam počela da se bavim rokenrolom, nije bilo mnogo žena koje su imale neku vrstu agresivnog stava. Dešavalo mi se da ne mogu da nađem gitaristu koji bi svirao sa mnom. Kad bi došli i videli ženu, samo bi se okrenuli i otišli.
Kada je 2016. godine Bob Dilan postao prvi muzički kantautor koji je ovenčan Nobelovom nagradom za književnost, Peti Smit bila je ta koja je primila priznanje umesto njega. A upoznali su se još 1975. godine kada je Dilan došao da gleda jednu njenu svirku:
– U to vreme bilo je to baš značajno, jer Dilan nije išao ni na čije koncerte, bio je prilično enigmatičan. A onda smo se sprijateljili, i s vremena na vreme samo bismo šetali i pričali. Potpuno sam se razumela sa njim, razumela sam njegovu aroganciju, humor, spoj poezije i muzike.
Vremena kada je jedan umetnik poput Dilana, ili nešto kasnije Prinsa, mogao da priušti sebi da bude misteriozan, enigmatičan davno su prošla. Naročito, od kad su nahrupile društvene mreže, koje su celom svetu „na dlanu“ pružile intimu muzičara, pisaca…
Ali, Smitovoj nije bio problem da se prilagodi „novom dobu“. Aktivna je na Instagramu, ali koristi ovu društvenu mrežu kao instrument za predstavljanje poezije, pesama, za književne preporuke.
– Tako sam ga sama zamislila. Neko je jednom rekao da „nema slobode govora na mom nalogu“ zato što sam obrisala neke užasavajuće komentare. Međutim, mene zaista ne zanima da moj Instagram služi ljudima kao ventil, gde će se svađati ili pisati grozne stvari – odsečna je Smitova koja ne odgovara svojim obožavaocima, ali čita sve njihove komentare.
Peti Smit trenutno radi na zajedničkom projektu sa Kolektivom Saundvok, u kojem kombinuju improvizovane monologe i zvučnu podlogu, a piše i nekoliko knjiga, ali poeziju ne.
– Živela sam toliko života i svi su bili dobri. Kada pogledam unazad, i vidim šta sam uradila, koliko sam napredovala, bez obzira da li su bila tužna ili turbulentna vremena, sve to me je formiralu u osobu kakva sam danas. I koje je najomiljenije doba u mome životu? Hm, pa ovo sad. Jer, živa sam!
Bonus video: Glas, dirka, bas
