"Žene se tretiraju i osećaju kao drugorazredni građani"

Brankovićeva je bila deo izložbe "Under your gaze" u Galeriji U10 koja je protekle dve nedelje privukla pažnju javnosti performansima i radovima koji su se bavili borbom za ženska prava.Jedan od performansa koji je možda najviše uzburkao javnost bio baš Bojanin. Ona je ležala na izlivenom betonskom cvetu raširenih nogu, gornji deo tela joj je u potpunosti bio prekriven, dok je donji bio u potpunosti nag, a u predelu međunožja stajalo je ogledalo.

Kako su ljudi reagovali na njen performans, zašto je nago telo i dalje tabu tema, koji je položaj žene danas i zbog čega su reči čuvene spisateljice Margaret Atvud da je žena iz perspektive muškarca "samo nosilac materice koju treba ispuniti" bile jedno od polazišta ove izložbe, govori Bojana Branković za Nova.rs.Tema izložbe problematizuje muški pogled, ukazujući da koliko god žena bila snažna, nezavisna, gruba, nežna, osećajna, služi isključivo kao stavka koja će pokrenuti muškarca da nešto shvati o sebi. Na koji način ste želeli da kroz vaš rad obradite ovu temu?- Žena je mnogo više od te stavke, ona je davalac života, intelekt, hrabrost, ratnica svakog vremena. Ali da li se dosta toga otkriva o muškarcu i njegovoj ličnosti na osnovu ukorenjenih i stečenih stavova o ženi, apsolutno da. Tokom izvođenja performansa, ležala sam u izlivenom betonskom cvetu, po kome rad nosi naziv Alchemilla vulgaris, gornji deo tela mi je bio u potpunosti prekriven, čime sam utišala intelekt i identitet, dehumanizovala sam ženu, onako kako to društvo čini od pamtiveka. Donji deo tela mi je bio u potpunosti nag, sa raširenim nogama i ogledalom u predelu međunožja. Mnogo toga može da se iščita jer je rad slojevit, tumačenje zavisi od onog ko se ogleda u njemu. Izložba "Under your gaze" idejni je produkt kustoskinje, Jovane Trifuljesko, koja je spojivši umetnike Almu Gačanin, Anastasiju Pavić, Đurđinu Samardžić, Maju Halilović, Kemila Bektešija, Maju Simišić i mene, uspela da, kroz novu prizmu obradi važne teme koja se možda na prvu čine izlizanim, a nisu. Nažalost, i dalje su veoma aktuelne i biće dokle god žene budu tretirane i osećale se kao drugorazredni građani.

Kako ste se odlučili za vaš performans sa ogledalcem? S kojim emocijama i mislima ste želeli da posetilac ode kući?- Prevashodno lična pa onda i tuđa neprijatna iskustva su me navela da iznedrim ovaj rad. Magija performansa kao umetničke ekspresije jeste u neizvesnosti, energiji koja nastaje u prostoru između mene i gosta galerije, koje emocije i misli ćemo izazvati jedni u drugima. Ravnodušnost je jedino što mi je neprihvatljivo, takvo viđenje bi razorilo moj ego.Da je iz muškog ugla žena "samo nosilac materice koju treba ispuniti" ideja je koju u svom delu problematizuje i čuvena spisateljica Margaret Atvud na čije reči i podseća izložba. U kojem stanovištu se spajaju Atvud i vaši radovi?- Želja muškarca da oplodi ženu i produži vrstu prisutna je u ljudskom rodu koliko i u životinjskom svetu. Tako i žene imaju ogroman poriv da rode, dok neke ne zanima majčinstvo. Koji god da je izbor žene, biće komentara da nije donela "ispravnu" odluku. Čini mi se da muškarci nisu pod takvim pritiskom okoline. Moje prijateljice i ja se u svakodnevnom životu susrećemo sa doskočicama kad planiramo brak i decu. To je intimno pitanje, ali je danas normalizovano kao da je to jedan podrazumevan standard. Dok je muška populacija pošteđena te vrste javne prozivke. Svaki svojevoljan izbor je prava stvar i treba ga poštovati bez obzira na pol čoveka.

Živimo u vremenu apsolutne izloženosti tuđem pogledu, bilo da je to sa dozvolom, željom ili ne. Jedno od pitanja koje izložba postavlja je koja je razlika između pogleda divljenja i predatorskog pogleda?- Začkoljica je utvrditi tu granicu. Iako na otvaranju izložbe nisam gledala direktno u posetioce u nekoliko navrata sam se osetila ugroženo. Tada sam ostvarila kontakt oči u oči i nakon dve, tri sekunde posmatrač bi odstupio. Kasnije sam to podelila sa prijateljima koji su bili prisutni. Zanimljivo je da su tačno znali na koje ljude mislim, nekad je lako prepoznati razliku.Komentari na društvenim mrežama su uglavnom veoma pozitivni, ali ima i onih koji se i dalje zgražavaju nad ljudskim nagim telom. Da li je moguće da je telo, bilo muško ili žensko, i dalje tabu tema iako nas sa svih stana svakodnevno obasipaju mnogo strašnijim i intimnijim stvarima?

- Ljudima je bilo neprijatno da sednu na stolicu ispred mojih raširenih nogu, drugi su oduševljeno pravili selfije, dok su neki bili stidljivi da mi priđu, verovatno jer su bili izloženi pogledu ostalih posetilaca galerije. Nisu znali da li sam živo biće ili lutka. Ono što nisam očekivala, a dogodilo se da su se saživljavali sa mnom, pitali su se da li mi je preteško da ležim na tom neudobnom betonu koji mi je gnječio leđne pršljenove, da li uspevam da dišem... Tu se osetila empatija i razumevanje. Jedna devojka mi je napisala da joj je žao jer nije skupila hrabrost da stane ispred mene. Postojao je osetan strah i nelagoda od ženskog međunožja, iako smo svi potekli iz tog izvora.Bonus video: Performans ispred Galerije ULUS

video-cdn src="https://best-vod.umn.cdn.united.cloud/stream?asset=zagrljajgalerijaulusik-novas-worldwide&stream=hp3500&t=0&player=m3u8v&sp=novas&u=novas&p=n0v43!23t001" video-id="2798427"]