"Koja je razlika između divljenja i predatorskog pogleda na ženu"

Umetnici Alma Gačanin, Anastasija Pavić, Đurđina Samardžić, Maja Halilović, Bojana Branković, Kemil Bekteši i Maja Simišić, na čalu sa kustoskinjom Jovanom Trifuljesko zatvorili su sinoć svoju izložbu "Under your gaze" u Galeriji U10 koja je protekle dve nedelje uzburkala javnost performansima i pitanjima o ženskim pravima.Sama tema izložbe problematizuje muški pogled, ukazujući da koliko god žena bila snažna, nezavisna, gruba, nežna, osećajna, služi isključivo kao stavka koja će pokrenuti muškarca da nešto shvati o sebi. Tu se i javlja problem kojim se bavi izložba, problem izloženosti tuđem pogledu u svakom momentu. Kako se na nas odražava seksualizacija ženskog tela, bez obzira na kontekst u kojem se ono nalazi, koja je razlika između pogleda divljenja i predatorskog pogleda, samo su neka od pitanja koja je želela da postavi autorka Jovana Trifuljesko, a sa kojom smo na tu temu sinoć i razgovarali.

- Termin "Male gaze" prvobitno potiče iz filmske teorije u kojoj je postavljena ideja da žena, kao lik u filmu, do nekih 70-ih, 80-ih, nikada nije imala samostalnu ulogu, nego je uvek služila kao katalizator radnje za muškarca. Nezavisno od toga koliko je ona nežna, gruba, bahata, bezobrazna, odvratna... ona služi da bi muškarac shvatio nešto o sebi. Nikada to nije njena samostalna uloga. Ako je ona divna, muškarca će da omekša, ako je gruba, tera ga na delanja, ali ona kao ona nikada nije postojala nezavisna na filmu. To se kasnije prenosilo na feministički diskurs što možemo i dan-danas da vidimo na društvenim mrežama kada se dese one najgore stvari, mnogi kažu "nemoj tako da pričaš o njoj ona je nečija majka, sestra", nikada nije dovoljno to što je ona samo žena, već je u relaciji sa muškarcem da bi bila validirana na određeni način - objašnjava autorka.Ovo je bila prvobitna ideja za izložbu koja je, kako kaže, nastala iz razgovara sa prijateljicama koje su doživljavale užasne situacije od ulice, do poslovnog okruženja, porodice...

- Dok sam to slušala, osećala sam se kao da sam drugorazredni građanin samim tim što sam žena. Ono što me je iznenadilo je to da kad god bih iznela tako neku priču, vratile bi mi se još dve gore. Delila sam i sa strancima naše priče i shvatila sam da ne poznajem nijednu ženu koja u životu bar jednom nije imala neprijatnu situaciju ili bila seksualno uznemiravana na bilo koji način. Shvatila sam da je to nus pojava toga što si žena - ističe Trifuljesko.Kada je počela da razmišlja o trenutnom feminističkom diskursu, shvatila je da se stvari i problemi postavljaju jednodimenzionalno, iz "morale superiornosti" što podrazumeva podcenjivanje sagovornika.- Ako nastavimo da govorimo iz besa, drugačijim jezicima i iz jednog ugla, nikada nećemo dopreti do druge strane i doći do razumevanja. Zato sam želela da na jedan neosuđivački način, bez preterane kritike, samo postavim simulacije situacija u kojima se žene nalaze i da posmatrač sam izvuče ideje i pitanja.Sve je počelo od izložbenog teksta, koji je zapravo isečak iz njenog dnevnika, a u kojem su se mnoge žene prepoznale.

- Vraćala sam se kući, svojom ulicom, bio je mrak, a ispred mene je išla žena u pedesetim godinama. Primetila sam da se na smenu okrećemo jedna ka drugoj. Kao da jedna na drugu pazimo nenamerno. Ja o tome ne mislim, to je moja prirodna reakcija, da ne mogu svojom ulicom da idem u miru. Niti ta žena. U mom tekstu ja kažem, da je postojala između nas i devojčica od 15 i baka od 70 mogle bismo da oformimo povorku noćne straže gde se svaka na smenu okreće jer nas zajedno drži nevidljiva ruka straha i da nas spaja misao da naše telo nije naše i da se ne osećamo sigurno - objašnjava ona.Govoreći o samoj izložbi, ističe da je svaki autor predstavljao određeni tip žene.

- Imali smo domaćicu, feministkinju, majku prirodu, "plastikaru". To su sve načini na koje klasifikujemo ženu, etiketiramo. Društvo tipologizira ženu da bi se mi lakše zavadile između sebe. Ova situacija koja je opisana u mom tekstu se desila svakoj od ovih tipova žena bez obzira na tip. To etikiranje nas samo razdvaja, a zapravo smo sve žene. Tako su i umetnici stvarali, Alma je prikazala sirene kao ultimativni vid zadovoljstva, koje navode muškarce u propast. Interesantan je i rad Kemila jer je jedini muški autor na izložbi. Zamolila sam ga da on stvara iz perspektive onog koji gleda, te se on odlučio da postavi kamericu na ulaz, samim tim diktirajući kako se ponašaju ljudi na izložbi jer su svesni da su posmatrani. Kao što se ja dok šetam ulicom osećam da me neko posmatra, tako je ovde odmah na početku stavljeno do znanja da jeste - kaže i dodaje:

- Maja je žena, majka, kraljica koja se bavi hiperseksualizovanom i deseksualizovanom domaćicom. Domaćica ne sme da se zapusti, očekivanja su velika, ali mora da bude i čista i moralna jer je ona nečija majka, žena... Fokus je na "nevidljivih" osam sati. Žena radi osam sati na poslu, a onda još osam "nevidljivih" kod kuće. Anastasijin rad je takođe jako zanimljiv jer je ona želela da predstavi haljinu Merilin Monro koju je "sahranila" Kim Kardašijan. Ona je ležala kao mrtva na podu dok je iznad nje išao tekst o tome kako devojka razmišlja da li će mrtvozornik uspeti da je ostavi lepom i da brine o njenom telu i kad je mrtva.

Ono što je posebno zanimljivo je kako su posetioci reagovali kada su ulazili u ovaj prostor.- Ono što je meni zanimljivo je da sam ja na ulazu u ovaj prostor sve postavila tako da bude voajeristički pristup. Da svako može da posmatra žene koje rade performanse. Zapravo, oni su nosioci pogleda. Međutim, dogodila se potpuno suprotna stvar. Meni su svi prilazili i niko nije govorio iz svoje perspektive nego su se sintegrisali sa njima. Razmišljali su kako je njima, imali su potrebu da ih zagrle. Reakcije su bile ispunjene empatijom prema ženi. Istina je da je ljudima bilo i neprijatno. Na primer što se tiče Bojane i njenog rada, mnogi su mislili da je ona lutka. Bila je nepomična, prekrivena, i jedino što se videlo je to ogledalce između nogu. Ljudi su sedali nonšalantno i potpuno se šokirali kad vide da diše.

To je doprinelo toj dehumanizaciji žene, što je i bio cilj. Drago mi je što većina njih, stavljena u tu situaciju, nije osetila gađenje ili agresiju, već empatiju. Kada je došlo do mreža krenuli su komentari, ali je meni bilo veoma interesantna diskusija oko Bojaninog rada. Bilo je dosta komentara da li je to banalizacija ženskog tela ili ne. A, to želim da ljudi pitaju sebe. Zašto ako ti gledaš ženu to predstavlja banalizaciju? O tome mora da se priča. Šta predstavlja deseksualizacija žene, zašto je to toliko problematično ako žena leži i ti ne vidiš ništa osim sebe? Oni nisu videli njen polni organ, već sebe. Šta je uopšte skandalozno u tome kada smo svi odatle potekli - pita Jovana Trifuljesko i zaključuje:

- Ono što mi je najbitnije je da su ljudi osetili sve te probleme žena, i da su neke diskusije pokrenute. To mi je bilo važno da postavimo pitanje zašto se osećamo tako kako se osećamo.Bonus video: Izložba Ervina Vurma u Muzeju savremene umetnosti

video-cdn src="https://best-vod.umn.cdn.united.cloud/stream?asset=izlozbaerwinwrumajcms-novas-worldwide&stream=hp3500&t=0&player=m3u8v&sp=novas&u=novas&p=n0v43!23t001" video-id="3418335"]