Žene koje su se zatekle u čekaonici za neki bolji život i junakinje nemoćne pred spoznajom da je otuđenje duboko uraslo u duh epohe, u pričama Dragane Todoreskov i Snežane Milojević, preporuke su za čitanje ove nedelje.
Dragana V. Todoreskov, „U čekaonicama“, No rules, 2023.
Mlada lekarka posle razvoda ostaje bez starateljstva nad sinom; agorafobična studentkinja svoj pravi nemir sakriva od porodice; srednjoškolka-influenserka zapliće se u sopstvenu socijalnu zamku – one su mali deo ženskog proznog tima čija je svakodnevica, prošarana antidepresivima i alkoholom, težak i mučan rad.
Podnaslov „istorija ženskih mentalnih poremećaja“ ne otkriva odmah u kojoj su meri junakinje Draganinog proznog prvenca izmanipulisane, ne dopušta da naslutimo kako su se zatekle u čekaonici za neki bolji život, kako su neke od njih u svojim zanosima stigle do samoće, poraza i zabrane prilaska idealnom muškarcu. Koliko ih god remetili nelojalni ljubavnici, nepouzdani prijatelji, posesivna porodica, brutalni poslodavci i neutaživa potreba za ljubavlju, one opstaju, grozničave ali ponosne. Kroz krize prilagođavanja i oseku optimizma probijaju se u pratnji svojih psihoterapeuta, kojima je dodeljena uloga dobronamernog i nemoćnog, ali nekompetentnog boga.
Ovaj venac (nekad teskobnih, nekad vedrih) kratkih priča može da se čita kao fragmentarni roman, ne samo zato što junakinje povezuje prostor Novog Sada sadašnjeg: ratovi i siromaštvo, krize vrednosti i socijalno raslojavanje tek su kartonske kulise na kojima se jače vide ženski snovi i strahovi, iluzije i fiksacije, terapije i simptomi.
Snežana Milojević, „Sumporovita voda“, Ključ izdavaštvo, 2023.
Junakinja jedne ranije priče književne istoričarke i teoretičarke Snežane Milojević kaže da ne želi da se uklapa „u ovu pijacu duša“: otpor ponižavajućim kompromisima vidljiv je i među protagonistima pripovedne zbirke „Sumporovita voda“. Srodni po psihosomatskim predispozicijama za bol i bolnicu, združeni u porazu i izolovanosti, pacijenti i rekonvalescenti koji neumorno tragaju za ljubavlju pokušavaju da shvate kako je potraga završila u ćorsokaku i zarobila ih u iluziji.
Junakinje priča „Mušice“ i „Mamurluk“ nemoćne su pred spoznajom da je otuđenje duboko uraslo u duh epohe: bilo da se dopisuju, putuju, leče, ili pokušavaju da pišu, likovi sve dublje rone u potragu bez jasnog cilja, ali kristalno čiste namere. Iako svesni da je samoća očajničko rešenje, ona im se ukazuje kao jedini spas od fronta mediokriteta, nekritičkih obožavalaca tehnologije i skorojevića bez karijere koji su svoje manjkavosti pretvorili u trend.
Neutaživa žudnja za srećom, nesporazumi sa svetom, borba sa metafizikom bolesti koliko i sa nemilosrdnim formalizmom lečilišta omeđuju skučen manevarski prostor, koji je daleko od tamnice, ali i od slobode u koju se želi uteći.
Bonus video: Peca Popović – O knjigama, muzici, Beogradu, promocijama i vremenima…
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Ostavi prvi komentar