0
Robert Paroci, jedan od glavnih glumaca-naturščika u filmu "Stara škola kapitalizma" Želimira Žilnika, ostavio je takav utisak na producente iz Hong Konga, da su mu ponudili ulogu u svom filmu. Nije hteo baš da ih odbije, pa im je 'ladno tražio milion dolara. Rekli su da mogu da mu obezbede 600.000. "Neka, hvala", odgovorio je. A da se samo Žilnik pitao, tog igranog filma ne bi ni bilo.
Ovomesečni Dok sinema masters u Domu omladine posvećen je radovima Želimira Žilnika. Prošle subote bio je emitovan njegov kratki dokumentarni film „Ustanak u Jasku“, a ove, 19. juna u 20 sati u Velikoj sali DOB, na programu je igrano ostvarenje „Stara škola kapitalizma“.
U razgovoru sa moderatorkom Jovanom Nikolić prošle subote, Žilnik je ispričao zanimljivu anegdotu vezanu za film „Stara škola kapitalizma“.
Upitan kako donosi odluku koje situacije na filmu će da tretira kao igrane a koje kao dokumentarne, otkrio je šta se dešavalo iza kulisa produkcije „Stare škole kapitalizma“.
Film je snimljen 2008. kada su mediji bili puni izveštaja da se uvodi kapitalizam, da fabrike prelaze u privatne ruke, da će biti otpuštanja ali će se te firme unaprediti tehnološki i stručno.
Istovremeno su stizali izveštaji o ljudima koji dobijaju otkaze, kojima se ukidaju samoupravljačka prava, pisalo se da ta preduzeća kupuju neki „problematični tipovi“.
– Ja sve to gledam i kažem svojim saradnicima, ovo je naša tragedija na nivou devastacije kao i ona tokom bratoubulačkih ratova, s tim što ova pogađa daleko veće slojeve stanovništva i ide na jednu vrstu eliminisanja kompletnog društvenog radničkog sloja – navodi Žilnik motiv da se bavi ovom temom u svom narednom filmu.
Za mesto je odabrao Zrenjanin, nekadašnju „košnicu radnika“. Tamo su neke fabrike bili okupirali pobunjeni radnici, tukli se sa obezbeđenjem „sastavljenim od kriminalaca i polukriminalaca“ i Žilnik je sa ekipom otišao da ih snimi.
Od materijala je napravio dokumentarni film, a kako bi stekao poverenje radnika, dao im je i kopiju završne verzije.
– Kroz mesec dana odneo sam im montirani dokumentarni film i otišao da se pozdravimo. Sednemo na pivo i oni skoče na mene: ‘Ovo što smo snimali to je samo naša situacija i slika našeg pokušaja da stvari saznamo i da se borimo, ali nismo slikali likove koji su došli da nas pljačkaju i manipulišu! Voleli bismo da ih sve dovedemo, da ih ispitujemo, da vidimo čiji su oni eksponenti!’.
Pa, rekoh, ja njih ne znam. A ovo što tražite: da ih pronađemo, ispitujemo, da gledamo gde žive, u šta su uložili pare… to je moguće samo u igranom filmu a za takav treba da se nađe bar 300.000 ili 500.000 evra. Vi ćete poumirati dok nam to neko da a umreću, možda, i ja. Na to oni kažu, ‘Mi ćemo da glumimo’. Reko’, kako ćete vi da glumite gazde? ‘Znamo mi nekoliko malih privrednika ovde u Zrenjaninu koji su pokušali samostalno pa su lupljeni po glavi i zatvorena su im vrata’. Dovedite sve njih pa ćemo da pravimo probno snimanje – odgovorio im je Žilnik.
Od njih 300 izabrano ih je 50-60. Kada im je podelio uloge, reditelj je zaključio kako ima motivisane ljude, važnu temu, uz to i pomoć za lokacije, neko zna za praznu fabriku, neko je ponudio svoju njivu…
– Vidim ja da se tu neka infrastruktrua može napraviti i mi skočimo ko neki samoubica u ‘ladnu vodu i krenemo da snimamo, faktički, igrani film sa njima – konstatovao je Žilnik.
Niko od vlasnika manjih bioskopa nije hteo da prikaže film, ali su se radnici i tu našli reditelju od pomoći i ponudili veliku sportsku halu u Turiji. Na premijeru je došlo 2000 ljudi i dosta novinara, kao i ekipa sa Oktobarskog salona.
„O filmu počne nešto da se čuje i išao je jako široko, po celom svetu i postao jedan od poznatijih“, istakao je reditelj.
Internacionalnu premijeru imao je 2010. na uglednom Roterdamskom filmskom festivalu.
– Znate kako, kad odete u inostranstvo sa filmom sa naturščicima, to je kao kad kod nas dođe Verner Hercog sa filmom ‘Tajna Kaspara Hauzera’ i mi ga pitamo, Je li, ko ti je onaj genijalac koji igra Kaspara? a on kaže, ‘Ma, to ti je jedan klošar koga sam našao’. A mi ne mislimo da je klošar nego neki novi veličanstveni glumac iz Nemačke.
Tako se i nama desilo da nam je u Roterdamu prišla grupa producenata iz Hong Konga i kaže, ‘Vidimo divne neiskorišćene istočnoevropske glumce koji nam trebaju za jedan veliki film o sukobu kineske i istočnoevropske mafije – preneo nam je Žilnik razgovor.
Sa filmskom ekipom „Stare škole kapitalizma“ bio je i jedan od glavnih glumaca, Robert Paroci.
– Njemu su nudili veliku lovu, a on se smejao, mislio da će biti u problemu ako prihvati, jer ne zna ništa o glumi. I on im kaže, na jednom lošem engleskom, ‘Ja ne igram ispod milion dolara’ a oni će na to, ‘Da vidimo… za vašu ulogu je predviđeno 600.000’.
‘Znate šta, ja ću vam dati adresu a kad skupite milion vi mi se javite’ odgovorio im je.
