0
Suprug Skot Ficdžerald nazvao ju je „prvom američkom šiparicom“, ali Zelda Ficdžerald, koja je umrla pre 75 godina, bila je mnogo više od tragične supruge i muze poznatog pisca.
Negde početkom 70-ih, Frensis „Skoti“ Ficdžerald odlučila je da potraži „tajna blaga“ svojih roditelja, piše “Independent”.
Ćerka Zelde i Skota Ficdžeralda bila je u svojim pedesetim kada se popela na svoj tavan u Vašingtonu tražeći svoje književnih korena. Kopajući po spomenarima i albumima, pronašla je par prašnjavih vojnika-igračaka koje joj je otac kupio u Parizu i pregršt božićnih ukrasa koji se „gule tu i tamo“. Ali, što je možda najinteresantnije, postojale su „raskošno oslikane“ papirne lutke koje je njena majka Zelda napravila za nju kad je bila dete – „razigrana Zlatokosa, bezbrižna Crvenkapa, D’Artanjan sličan Erolu Flinu“ – koje je 40 godina kasnije pronašla pomalo izbledele.
„Za moju majku je karakteristično da su ove izuzetne lutke, od kojih je svaka zahtevala sate stvaranja, trebalo da budu stvorene za ushićenje šestogodišnjakinje“, kasnije je “Skoti” napisala o Zeldi Ficdžerald, koja je umrla pre 75 godina. Zeldina trajna zaostavština može biti haotična, njen muž ju je jednom nazvao „prvom američkom šiparicom“, ali ove delikatne papirne lutke, tako mukotrpno izrađene od naboranih tapeta i belgijske čipke, nude nam nijansiraniju i složenu sliku o njoj.
Prečesto tokom prošlog veka, ova „žena“ i „muza“ se toliko uplela u tuđe narative – ludorije kao što je brčkanje kad je bila potpuno obučena u fontani na Plazi, na primer, da, s vremena na vreme, njen sopstven doprinosi deluje zaboravljen. Neki su možda upoznati sa njenim prvim i jedinim romanom “Save Me the Waltz” – auto-fiktivni prikaz njene metamorfoze od živahne južnjačke lepotice u ženu zakočenu društvenim normama. Ali njene živopisne kratke priče, članci i pisma su podjednako značajni , iako su začudo manje poznati. Pa ipak, uprkos ovim dostignućima, tek posthumno su neke od njenih priča konačno pripisane isključivo njenom imenu.
Zelda je ulazila i izlazila iz mentalnih ustanova većinu perioda tokom svojih tridesetih i četrdesetih godina. Njena težnja za autonomijom nikada nije bila pravolinijska. „Želim da živim na nekom mestu gde mogu da budem svoja“, apelovala je Zelda svom mužu Skotu 1933. To je bilo tri godine nakon što je prvi put primljena u psihijatrijsku ustanovu na obali Ženevskog jezera, i trinaest godina nakon njegovog debitantskog romana, katapultirao je mladi par do slave i povremenog bogatstva tokom burnih dvadesetih godina. Možda je ta želja za suverenitetom ta koja najbolje obuhvata blistave bljeskove kreativnosti koje su postale pokretačka snaga za Zeldu tokom njenog života.
„Mislim da je Skot rekao: ’Kada njen plamen gori najjače, topliji je od mog’“, kaže Džudit Mekrel, autorka “Flappers: Sick Women of a Dangerous Generation”. „Zelda je zvezda padalica. Tako je žarko i kratko plamtela, bila je izuzetna snaga karaktera i talenta… Oklevate da to nazovete genijalnim jer je bilo toliko oštećeno.”
Bilo je to otprilike u vreme njenog sloma, 1930. godine, Zelda je počela da piše „devojačke“ skice za američki časopis pod nazivom “College Humor”. Kratke priče koje su pokazivale instinktivan i originalan impresionistički stil. „Daleka svetla zgrada visoko na nebu maglovito su gorela kroz plavetnilo“, piše ona u „Devojci milionera“, „kao zlatni predmeti izgubljeni u dubokoj travi, a buka užurbanih ulica poprimila je taj prigušeni kvalitet mnogo koraka na ogromnom kamenom trgu.”
Oštrina njene duhovitosti i neobičnost njene proze vas uvlače u Zeldin čulni svet: unutrašnje sveto mesto koje je u to vreme bilo duboko neshvaćeno. Zeldi je dijagnostikovana šizofrenija u jesen 1930. godine, ali posthumne analize sada naginju ka bipolarnom poremećaju kao verovatnijem objašnjenju njenih brojnih fluktuacija. „Njen um i njena čula su ponekad bili tako oštri“, razmišlja Mekrel o njenoj kompleksnoj psihologiji, pre nego što ju je stavila u blizinu modernističke pionirke Virdžinije Vulf: „To zamagljivanje tih linija, između stvarnosti i nesvesnog, učinilo je Virdžiniju izuzetnom, prijemčivom spisateljicom, a to je bila i Zelda takođe.”
Izmišljene opstrukcije postaju sve više zapetljane u biografiju iz stvarnog života kada se sazna za okolnosti u kojima su njene priče prvobitno objavljene. U to vreme, urednici časopisa postavili su uslov da se Skotovo ime pojavljuje u njenim pričama kao ko-autor. U jednom slučaju, njeno ime je potpuno izbrisano. Zeldina „Devojka milionera“, koju je Skotov agent Harold Ober ocenio previše dobrom “College Humor”, prodata je “The Saturday Evening Post-u” za 4.000 dolara umesto za 500 dolara, ali samo zato što je Zeldino autorstvo izostavljeno. „Zaista sam se osećao malo krivim što sam izbacio Zeldino ime iz te priče“, napisao je Ober Skotu u to vreme – „ali mislim da ona razume…“
„Skot je verovao njenom književnom sudu i delovao je na osnovu njenih kritika. Ali Zelda nikada nije bila njegov saradnik“, rekao je Metju Džej Brukoli, Skotov biograf. Što je, da, možda i istina. Ali ono što se ne može poreći je doprinos koji je ona dala – i doprinos koji je on dao.
„Želim da pišem i pisaću“, insistirala je Skotu, nešto manje od godinu dana nakon što je njen autobiografski roman „Save Me the Walts“ objavljen 1932. Zasnovan je na istim bračnim događajima na koje se Skot oslonio za njegov sopstveni roman “Blaga je noć”, koji je usledio dve godine kasnije. To što je uspela da ga napiše u vrtlogu od samo šest nedelja, dok je bila pacijent u bolnici u Baltimoru, dovoljno govori o snazi Zeldinog duha i njenoj odlučnosti.
U to vreme, Zeldin književni pokušaj da razume samu sebe, sa onim što će Brukoli kasnije nazvati „raskošnom sinestezijom“, ostavio je čitaoce zbunjenim. Kritičari su ga napali – i roman se slabo prodavao. Ipak, kada je izdanje ponovo izašlo na površinu u Londonu 1953. godine, britanski recenzenti su značajno promenili svoju melodiju. “The Times Literary Supplement”, na primer, nazvao je njenu prozu „moćnom i nezaboravnom“.
Tragično, Zelda nikada neće pročitati ove reči. Pet godina ranije, 1948, požar je zahvatio bolnicu u Severnoj Karolini u kojoj je ona bila pacijent na petom spratu. Sa njenom smrću sa samo 47 godina došao je novi talas kritičkog preispitivanja – i, pored toga, talas teorija koje su je pokušavale da povrate pored mnogih drugih neshvaćenih žena iz prošlosti. „Mislim da je važno odvojiti Zeldu od svih tračeva, svih urbanih mitova koji je okružuju“, kaže Mekrel o ovom revizionizmu. „Ali takođe, odvojiti je od feminističkog stvaranja mitova, taj impuls da se pokaže kao žrtva istorije i Skota – mislim da joj to uskraćuje mogućnost izbora.”
Kao i papirne lutke koje je napravila, u njenoj krhkoj ruci nalazi se snaga. Zeldina autonomija, za koju se tako žestoko borila, uvek je bila izražena na papiru.
Bonus video: Paolo Koeljo – najčitaniji pisac modernog doba