Kako su braća Galager izvukli milione ljudi iz očaja svakodnevnog života i definisali duh 90-ih

Kao i svi veliki bendovi, Oasis ima istoriju koja je urezana u rokenrol folklore: od njihovog slučajnog otkrivanja od strane muzičkog izvršnog direktora Alana Mekgija nakon što su se ubacili na svirku u Glazgovu 1993. godine, do trenutka koji je obeležio kraj 16 godina kasnije kada je Lijam Galager bacio komad voća na svog brata Noela iza scene u Parizu.

To je priča koja je s godinama postala još više mitologizovana, jer – uprkos upornim glasinama i čestim molbama fanova – braća Galager nikada nisu uspela da prevaziđu svoje razlike i ponovo okupe Oasis. Sve do sada. Ove nedelje, skoro 15 godina nakon što su se raspali, bend je potvrdio da se ponovo okupljaju za seriju koncerata narednog leta. Najavljujući vest, rekli su: „Oružje je utihnulo. Zvezde su se uskladile. Veliko čekanje je završeno.“

Ogromna stadionska turneja po Velikoj Britaniji i Irskoj (veruje se da su međunarodni datumi takođe u planu) čini ovo jednim od najvećih – i svakako najiščekivanijih – muzičkih povrataka u istoriji. I neće samo sredovečni pripadnici generacije X vaditi iz ormara svoje “park” jakne i pokušavati da nabave karte, već i cela nova generacija fanova, od kojih mnogi nisu ni bili rođeni kada se bend prvi put pojavio na sceni. Oasis su definisali jednu eru – ali, kako se ljudi svih uzrasta ujedinjuju u uzbuđenju zbog ove vesti, dokazali su da su i bezvremenski.

Vest o ponovnom okupljanju dolazi u istoj nedelji kada Oasis slave 30. godišnjicu svog debitantskog albuma “Definitely Maybe”. Izdat tokom poslednjih dana leta 1994. godine, samo četiri meseca nakon njihovog prvog singla, “Supersonic”, postao je najbrže prodavani debitantski album svih vremena u Velikoj Britaniji, pretvarajući Lijama i Noela u rokenrol zvezde o kojima su sanjali da postanu, a Oasis u najveći britanski bend jedne generacije, koji će prodati 75 miliona albuma širom sveta.

Lako je sada gledati unazad i videti uspeh Oasisa kao neizbežan. Od samog početka, bend se izdvajao po svojoj ogromnoj samouverenosti – rano su tvrdili da će biti veći od Bitlsa. Ipak, za grupu radničkih momaka iz Mančestera, svetska dominacija bila je daleko od izvesne, nešto što je Noel nedavno priznao u intervjuu povodom godišnjice albuma “Definitely Maybe”. "Prokleti pevač koji ima 19 godina i bezobrazan je, ja pišem pesme, kradući od svih koji su mrtvi, ostala trojica izgledaju kao vodoinstalateri... ne možeš da izmisliš."

Ali upravo njihovo poreklo i snažna želja da pobegnu iz njega pokazali su se kao supermoć Oasisa, povezujući ih sa milionima drugih koji su očajnički želeli da pobegnu iz svojih svakodnevnih života.

U pesmama koje je Noel napisao za “Definitely Maybe”, on je uhvatio tu zlatnu mogućnost mladosti, kada su sve što je važno tvoji prijatelji, omiljeni bendovi i odbrojavanje dana do vikenda. Tajming je bio povoljan: Britanija se oporavljala od ekonomske recesije, a sa izborom Tonija Blera za lidera Laburističke partije, promena vlasti bila je na pomolu. Promena i optimizam su bili u vazduhu.

https://www.youtube.com/watch?v=3aatEBIZHNU

„U mom umu, moji snovi su stvarni“, peva Lijam na pesmi "Rock 'N' Roll Star", uvodnoj numeri albuma i izjavi namere. „Večeras sam rokenrol zvezda“ – to nije bila samo Galagerova drskost, već poziv svakome ko sluša da zameni svakodnevicu za magiju, makar na 52 minuta. „Možeš imati sve, ali koliko to želiš?“ pita bend u pesmi "Supersonic".

Stratosferski uspeh

Oasis su se pojavili u trenutku kada je britanska gitarska muzika doživljavala preporod, sa bendovima poput Blur, Pulp i Suede koji su takođe uživali veliki uspeh i nudili alternativu američkoj grandž sceni koja je dominirala početkom 90-ih. Ali Oasis nikada nisu bili zadovoljni time da budu samo jedan od mnogih bendova, i nisu skrivali svoju ambiciju da postanu najveći bend na svetu.

Pol Lester, urednik časopisa "Record Collector", radio je za muzičke novine "Melody Maker" u vreme kada je "Definitely Maybe" objavljen i pisao je recenziju albuma, opisujući ga kao "album pun pesama uz koje se živi, napravljen od strane bande nepromišljenih buntovnika sa kojima lako možete da se povežete." Ipak, kaže da – uprkos očiglednom hajpu oko benda – nije bilo lako predvideti koliko će njihov uspeh biti stratosferski. "Oasis su dolazili iz jednog drugačijeg mesta, koje je bilo populističko," rekao je za "BBC". "Bili su više bend naroda nego kritičara. Da, kritičari su bili oduševljeni njima, ali nismo u potpunosti shvatali koliko će ove pesme duboko postati ukorenjene u nacionalnu psihu."

Bend je kasnije imao veće himne: "Wonderwall," "Don't Look Back in Anger," i "Champagne Supernova" su tek bile na njihovom drugom albumu, (What's The Story) Morning Glory?, ali to je 11 pesama na “Definitely Maybe” koje zaista oslikavaju duh Oasisa. Za mnoge, Oasis predstavljaju vrstu rok zvezda kakve više ne možete naći. Njihovi intervjui bili su nefiltrirani, njihovi nastupi često su izmicali kontroli, a njihove svađ, bilo međusobne ili sa drugim muzičarima, bile su javne.

Jedan intervju iz 1994. godine, koji se pretvorio u žestoku raspravu između braće Galager o tome šta je prihvatljivo ponašanje u rokenrolu, postao je toliko legendaran da je izdat kao singl. "Bili su dar za muzičku štampu jer su bili tako citirani," kaže Pol Lester. "Postali su neka vrsta egzotičnog muzejskog eksponata. Sada više ne možete videti bučne bendove na nacionalnoj televiziji u sedam sati uveče."