0
"Kako da našu publiku ne osvoji priča o pripadniku malog naroda čija je zemlja stalno na udaru Amerike, koji dolazi u tu istu Ameriku, da živi kao ilegalac, pa bahat i željan uspeha postaje bogat i moćan..."
“In this country, you gotta make the money first. Then when you get the money, you get the power. Then when you get the power, then you get the women”, jedna je od čuvenih fraza Tonija Montane, glavnog lika u filmu “Lice s ožiljkom” (Scarface) iz 1983, u režiji Brajana de Palme.
Tonija je igrao Al Paćino, i to je jedna od njegovih nezaboravnih uloga, po kojoj se najviše i pamti ovaj gangsterski klasik, koji je u stvari rimejk ostvarenja Hauarda Hoksa iz 1932. Scenario je po istoimenom romanu i filmu napisao još jedan holivudski velikan, čuveni reditelj Oliver Stoun, a pored Paćina, sjajne role u filmu su imali i Mišel Fajfer (Elvira), Stiven Bauer (Mani), Robert Lođa (Frenk), Pol Šiner (Sosa) i Meri Elizabet Mastrantonio (Đina).
Muziku, spoj elektronike i novog talasa, koja se ne zaboravlja, radio je još jedan majstor i oskarovac, jedinstveni Đorđo Moroder, koji je svojim stilom doprineo specifičnoj atmosferi koju ovaj film poseduje.
Scenarista Kosta Peševski kaže za Nova.rs da je “Lice s ožiljkom” Brajana de Palme jedan od onih filmova koji je već na prvo gledanje osvojio srca publike.
– Ali do srca kritike put je bio dug i mukotrpan. Prvobitno je od većine kritičara dobio etiketu “površne zabave” pune eksplicitnog nasilja. Kako se tokom godina filmska umetnost uglavnom svodila na površnu zabavu i nasilje, kako su dolazile nove generacije kritičara koje film gledaju drugim očima, De Palmin hrabar filmski egzibicionizam iz ranih 80-ih sve je više prepoznavan kao autentično postmodernističko remek-delo.
Peševski nam objašnjava zašto je ovaj film tako lako i za sva vremena osvojio srca srpske publike.
– A kako da ih ne osvoji. Priča o pripadniku malog naroda čija je zemlja stalno na udaru Amerike, koji dolazi u tu istu Ameriku da živi kao ilegalac. Kurčevit je, bahat i željan uspeha i to van granica zakona. Postaje bogat i moćan, otima svom američkom gazdi njegovu prelepu plavu američku ženu. S maksimalnim neukusom oprema svoj dom i svoj ormar s garderobom i radije će izgubiti glavu nego svoj uspeh za koji je založio “svoja muda i svoju reč”. “Lice s ožiljkom” je odigrao posebnu ulogu u vaspitavanju generacije Beograđana koji su 90-ih posrnuli u kriminal i pomogao im da shvate čime žele da se bave u svojim kratkim životima. Kristijan Golubović, član “Mažestik” genga, u dokumentarcu “Vidimo se u čitulji” sam kaže kako “ti klinci” gledaju filmove kao što je “Skarfejs” pa onda krenu u svoje delikventske akcije. Previše je u ovom filmu tačaka identifikacije za koje se Srbi lako vezuju. Mogli su po mnogim osnovama da se vežu i za “Asteriksa”. Ali “Skarfejs” je privlačniji – zaključuje Peševski.
Ideja za rimejk je počela tako što je Paćino bio oduševljen originalom.
„Bio sam potpuno opčinjen rolom Pola Munija“, rekao je Paćino. „Nakon što sam to video, pomislio sam: želim da budem Pol Muni. Želim da glumim tako.“
Ideja da se priča zasniva na kubanskim izbeglicama u Majamiju potekla je od Sidnija Lameta, koji je nakratko bio planiran kao reditelj filma. U periodu od 15. aprila do 30. oktobra 1980. brodovi su sa Kube dovezli oko 125.000 izbeglica na Floridu. Lamet je želeo političku priču koja bi okrivila Ronalda Regana za priliv kokaina u Sjedinjene Države, što nije bio film koji je producent Martin Bergman hteo. Zamenio ga je Brajan De Palma.
„Uvek sam bio zainteresovan za snimanje filmova o ljudima koji počinju prilično skromno, a zatim steknu veliku moć, a onda se na kraju izoluju i žive u svom svetu”, rekao je De Palma, koji je otkrio da mu je u snimanju nekoliko scena pomogao i veliki Stiven Spilberg.
Oliver Stoun je radio na scenariju dok se borio sa sopstvenom zavisnošću od kokaina. Zbog toga je morao da se na neko vreme preseli u Pariz, verujući da ne može da prekine svoju zavisnost dok je u SAD. U intervjuu iz 2003. je rekao da se u to vreme potpuno odrekao droge.
– Kokain ne pomaže u pisanju. Veoma je destruktivan za moždane ćelije.
Jelena Đurović, urednica portala „AgitPop”, kaže za Nova.rs da bi se moglo reći da je „Lice s ožiljkom“ kultni klasik ne samo u svetu kinematografije nego i u svetu „modernog podzemlja“.
– Svi oni koji su bili suviše mladi da prate krimi-vratolomije porodice Korleone u „Kumu“ su sasvim sazreli kad su se susreli sa Tonijem Montanom i njegovim beskrupuloznim načinom stizanja do vrha. Zašto „krimosi“ vole ovaj film? Pa nema neke razlike između njih i sveta sa ove strane zakona, kad je u pitanju percepcija umetnosti. Ovo je apsolutno remek-delo koje je režirao najbolji živi reditelj (tada u punoj snazi) – Brajan de Palma. Glamurizacija nasilja, raskalašnog života, bahatog pristupanja ženama, kokainskih noći i dana verovatno ne bi mogla da prođe mnoge današnje restrikcije političke korektnosti. Kao i svako ostvarenje iz ovog perioda, film je prepun citata koji mogu da se ponavljaju u mnogim situacijama i ušli su u svakodnevni govor u celom svetu, a ovo je i zapečatilo ono „kultni“ kada se spominje „Scarface“.
Svaki lik, dodaje naša sagovornica, i svaka scena u filmu imaju svoje fanove.
– Meni je omiljeno udvaranje Elviri Henkok i način kako ona odbacuje Tonija jer je „seljačina“ iako znamo da će podleći njegovoj upornosti ali tek u momentu kada se on dokaže kao alfa. Inače, kada sam pre deceniju prvi put posetila Majami želela sam da vidim kuću u kojoj je snimljena scena „kasapljenje pod tušem“. Nisam bila sigurna da je mesto obeleženo, ali Majami je svojim turistima ugodio, pa je tako na zgradi i ploča da je upravo tu sniman „Scarface“.
Živimo u vremenu, zaključuje Jelena Đurović, u kom „De Palma godinama ne snima visokobudžetne filmove“.
– Sve je manje-više roze i bebasto. Ostaje nam filmska istorija i uspomene na zlatno, vragolasto, nekorektno ali najbolje doba Holivuda.
Bonus video: Tarantino – Filmski štreber koji je opsednut sedmom umetnošću
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
