5
U Americi je pravljenje para glavni zadatak umetnika, dok u Evropi može da sledi svoju viziju. I zato je Evropa najbolje okruženje za jednog umetnika, kaže jedna od najvećih zvezda osamdesetih za Nova.rs Sananda Maitreja.
Možda najlepša muzička oaza u Beogradu narednih dana krije se u Botaničkoj bašti „Jevremovac“. Baš na tom idiličnom mestu već u nedelju, 23. juna nastupiće popularni švedski bend Mando Diao, a tri dana kasnije na istom mestu, u okviru koncerata „Garden Sessions“, koju organizuje Centar beogradskih festivala, pred publikom će se pojaviti jedna od najvećih zvezda osamdesetih godina – Sananda Maitreja, mnogima poznatiji po originalnom umetničkom imenu Terens Trent D‘ Arbi.
Ovaj umetnik, kompozitor, aranžer, producent, multiinstrumentalista, preduzetnik, ali i čovek koji sebe predstavlja kao postmilenijumskog rokera impresivnu karijeru započeo je 1987. godine kada se s debitantskim albumom „Introducing the Hardline“ proslavio diljem planete, dobivši i Gremi i Brit nagrade. Sledili su albumi „Neither Fish nor Flesh“, „Symphony or Damn“ i „Vibrator“. A šta tek reći za hitove kao što su: „Sign Your Name“, „Rain“, „Wishing Well“, „Delicate“, „Dance Little Sister“…
Ali, kad su mu bile 33 godine dolazi do prekretnice, kako u životu, tako i u karijeri. Naime, menja 2001. ime u Sananda Maitreja, i postaje, objavljivanjem petog albuma „WildCard!“, nezavisni umetnik. Nedavno je objavio 13. studijski album „The Pegasus Project: Pegasus & The Swan“, a u okviru turneje, na kojoj predstavlja ovo izdanje, sviraće 26. juna u „Jevremovcu“.
Američki muzičar, kojem je Milano dugogodišnja adresa, priseća se u razgovoru za Nova.rs da je jednom davno bio u Beogradu:
– Sećam se da sam imao koncert u Sofiji, u Bugarskoj, i pre ili posle toga svirali smo i u Beogradu. Ali, to je bilo davno… I zato sam veoma uzbuđen što se vraćam ponovo da nastupim sa svojom grupom Sugar Plum Pharaohs. Divna je ovo prilika i jedva čekam!
Pre nego što ste počeli da se bavite muzikom, imali ste vrlo uspešnu amatersku boksersku karijeru, a takođe ste bili i u vojsci. Koliko su vam ta iskustva pomogla u muzičkoj karijeri?
– Nema sumnje da sve što mi se desilo pre muzičke karijere bila je priprema za moj život u muzici. Siguran sam u to. Bio sam u vojsci, i kad se osvrnem unazad, shvatam da je to bilo neophodno da mi usadi disciplinu neophodnu za uspeh i opstanak u muzičkoj industriji. A boks mi je definitivno pomogao da izbrusim svoj instinkt ratnika. Mislim da su i vojska i boks povezani u smislu da je to, na neki način, bila moja ratnička vežba. A da bi bio uspešan kao umetnik mislim da moraš da imaš prirodu ratnika. Ako si istinski umetnik, ako živiš umetnički život, neophodna ti je snaga, disciplina i vizija ratnika kako bi ti pomogla i zaštitila te, ali i dozvolila ti da radiš ono što ti je životni poziv.
Kako je bilo u Evropi kad ste prvi put došli ovde, tačnije u Frankfurt zbog vojske, kao deo Treće oružane divizije u poređenju s rodnom Amerikom?
– Evropa je uvek bila otvorenija za različita mišljenja, ideje. Nema toliko ograničenja spram ljudi koji imaju dobre ideje. Evropljani su, čini mi se, otvoreni za bilo šta što deluje kao dobra ideja ili interesantno delo. U Americi je sve nekako fokusirano na komercijalne stvari. I pravljenje para je glavni zadatak umetnika u Americi. A u Evropi umetnik može da sledi umetničku viziju i da ne bude toliko opterećen finansijskim aspektom posla. A to je za umetnika najbolje okruženje. I ja, kao osoba koja voli život, kulturu, umetnost, obožavam Evropu. Uvek sam cenio ono što mi je Evropa pružila kad je posredi moje lično obrazovanje – sve one ljude koje je dala u umetnosti, literaturi, nauci, filozofiji. Tako da se uvek dobro osećam u Evropi. I znao sam to kad sam prvi put došao ovde. Znao sam da će to biti mesto u kojem ću živeti. I vratio sam se, zvanično, u Evropu 2001. godine. I ne planiram da idem bilo gde drugde, sem da ostanem ovde, u Evropi.
Za malog dečaka iz Harlema koliko vam se život promenio s uspehom prvog albuma „Introducing the Hardline“?
– Promenio se dramatično. Ljudi me često pitaju, kao neki kliše, „Hej, da li te je uspeh promenio?“. Naravno da jeste. Čitava poenta uspeha jeste bila da transformišem svoj život od dečaka rođenog i vaspitavanog u Harlemu do čoveka koji može da se izdigne iz okolnosti u kojima je odrastao. A želeo sam da osiguram šansu da postanem ono što mi je bilo suđeno. Kao da imate seme u svojoj ruci. A seme za palmino drvo je otprilike iste veličine kao i seme bilo koje druge biljke. Ali, samo kad ga zasadiš u zemlju saznaćeš da li će nići, izrasti. A ja sam znao da sam, na neki način, seme drveta. I zato se moja izdavačka kuća zove „Treehouse“, i zato sam uvek imao neverovatnu fascinaciju drvećem. Osećao sam da je to ono što sam predodređen da postanem, i da mogu samo dalje da rastem, razvijam se, i da i uberem plod. A kako mi je bilo kad sam bio najtraženiji muzičar na planeti? Iskren da budem, osećao sam da mi je to sudbina. Kao da je to moj poziv u životu. Pre nego što sam postao uspešan svima sam govorio da ću u tome uspeti. Jer, tako sam video sebe. Ali, bio sam isuviše naivan, verujući da takav uspeh doživljava jedan od milion ljudi. I bio sam ubeđen da sam ja taj. Nisam brinuo o izgledima, šansama, verovanjima drugih. Znao sam samo od druge godine života, kad sam prvi put čuo Bitlse, muzika je bila ono čime želim da se bavim. I kad se desio uspeh, delovalo mi je sve to prirodno, kao da sam labud koji pliva u jezeru. Ali, neprirodno je bilo kad su pokušali da mi ga oduzmu.
Koliko je bilo teško stvoriti novi identitet, promeniti ime u Sananda Maitreja maltene na vrhuncu popularnosti?
– Poenta je da se u životu nađeš na raskrsnici i shvatiš da, kuda god da kreneš, bićeš sjeban. Ako kreneš levo, čeka te sranje, desno – opet sranje. Pošto znaš da se Orfej spustio u pakao da spasi Euridiku, postaviš sebi pitanje – da li je to putovanje vredno svega? Da sam nastavio karijeru kao Terens Trent D‘ Arbi, zbog kojeg sam bio u paklu, ostao bih tamo. Shvatio sam da, ako uzmem identitet Sanande Maitreje, takođe ću proći kroz pakao, ali ću uspeti da se izvučem iz njega. Da sam ostao onaj koji sam do tada bio, nema šanse da bih preživeo. I bilo mi je jasno da moram da se transformišem, ne samo zbog muzike, već i psihičkog i duhovnog opstanka. Ime Sananda došlo mi je u nekoliko uzastopnih snova, u seriji snova, koja je trajala nepune dve godine. Tad sam osećao takvo distanciranje od svog prethodnog imena i da ste me nazvali starim trebalo mi je nekoliko sekundi da registrujem da mi se uopšte obraćate. Jer, znate, psihološka trauma izaziva distanciranje. Pokušao sam da preuzmem kontrolu nad sopstvenim životom koji mi je oduzet. Moje prethodno ime sada je pripadalo grupi deoničara. I nije bilo moje. Put napred bio je vrlo jasan i imao sam hrabrosti da se otisnem na njega. Kad sam meditirao duh me je uverio da sam spreman za taj izazov i da ću, ne samo stvoriti novi identitet, već vaskrsnuti stari iz čistilišta u koji su ga gurnuli oni protiv kojih sam se borio do tada.
Umetnici su izuzetno senzitivna bića, rekli ste jednom. Da li mislite da su nas vaše kolege, poput Prinsa ili Džordža Majkla, koji su na neki način izazvali sistem, industriju i velike diskografske kompanije, prerano napustili i zbog te svoje borbe?
– Nema sumnje da je to doprinelo. Ali, takođe nema sumnje da su oba ta genija uradila ono za šta su bila stvorena. I verujem da su mnogi od nas umetnika anđeli koji ovde rade anđeoski posao. Verujem da su se naši stvoritelji potrudili da nam pruže neku vrstu pomoći, asistencije u formi entiteta koje nazivamo muzama ili anđelima. I, znate šta, ni Prins, niti Džordž Majkl nisu više bili u obavezi da budu s nama jer su ispunili svoju misiju. I to su učinili na izvanredan način. Zašto bi anđeo, kakav je Džordž Majkl, ostao ovde i trpeo da ga neko zloupotrebljava? Uradio je ono što je trebalo i otišao. A dokaz da je anđeo jeste da je otišao na Božić. Istoga dana kada se jedna od njegovih vanvremenskih pesama non-stop pušta. Zato ne sumnjam da su njihov pad ubrzale bitke koju su vodili, naročito one s muzičkom industrijom. Ta industrija više nije onakva kakva je bila kad su oni vojevali bitke s njom. Transformisana je, promenila se. Nikada nije bilo lakše i bolje biti umetnik ako znaš ko si i ako veruješ. Ne moraš više da imaš diskografsku kompaniju iza sebe, možeš da radiš toliko stvari koje nisu bile dostupne kada su se ova dva majstora borila za sve nas, kada su nam svojim bitkama omogućila da, evo u ovom trenu, sedim i razgovaram s vama, ili meni da kažem – „E, sada konačno mogu da radim ono za šta sam poslat ovde“. Jer, ova dvojica džentlmena su nam utrla put. Zato dugujem mnogo Džordžu i Prinsu. Mi umetnici smo kockari. Ali, ne kockamo se u novac. Kockam se s najvažnijom stvari koju posedujem – a to je moja duša, duh, život. Kockao sam se sa svojim životom nadajući se da će sudbina tu kocku opravdati. I jeste. Ponosan sam što imam iza sebe opus na kojem mi neki i zavide. I to umnogome ima veze s voljom da krenem tim putem, ali to ne bi bilo moguće bez borbe umetnika pre mene, uključujući još jednog mog heroja, pokojnog Toma Petija. I on se mnogo borio. Ponosan sam što je kvalitet mog dela vrlo konzistentan maltene pet decenija.
Davno ste rekli da je Džon Lenon bio provokator, kao što ste to i vi. Mislite li o sebi tako i sad?
– Vidim sebe onakvog kakav jesam, samo se metodi menjaju. Više mi nije potrebno da provociram na isti način kao nekad. Jedina provokacija koja mi je sad potrebna jeste istina u muzici i da ne poštujem ničiju tuđu viziju moje muzike. Samo da ovaplotim viziju koja mi je data inspiracijom. To je najveći čin provokacije jednog umetnika – odbaciti da budeš bilo čija vizija, i da prigrliš jedinstvenu šansu koju imaš kao unikatno biće da stvaraš muziku. Osećam da nisam stvarao ovakvu muziku niko to drugi ne bi činio. Čak i u svojim najcrnjim trenucima osećao sam da je moj doprinos muzici jednako važan kao i doprinos svih onih koji su na mene uticali. I važno je da nastavim, jer slušaju to i neka deca, pa će naredna generacija umetnika crpeti uticaje od mene, kao i ja od onih koji su tu bili pre mene.
Ako živimo u vremenu straha i strepnje, kako ste okarakterisali ovo doba, koja je uloga umetnika?
– Uloga umetnika jeste da se vrati sebi. I na kraju, ako smo inspirisani, onda shvatamo koliku moć imamo kao stvoritelji nečega. Možete to posmatrati i na ovaj način – muškarac i žena se spoje u krevetu i stvore novi život. To je neverovatno! U stanju smo da stvorimo novi život, kao što i pevam u pesmi „Yuki Suzuki“: „Možemo stvoriti život ni iz čega“. I to je stvarno tako. Ako možemo da stvorimo život, bebu, možemo da ponovo stvorimo i sopstveni život. Imamo moć za tako nešto. Ali, najpre bi trebalo da se okanemo kanona društva, koji nam spočitavaju šta bismo trebali da budemo, a šta ne, šta je prihvatljivo, a šta ne. Trebalo bi da sebi kažemo ono na šta nas je bivši predsednik Obama podsećao: „Da, mi možemo“. I to je najbitnija stvar koju jedan umetnik može da uradi – da stvara, piše, inspiriše, pomogne svima da shvate da nisu sami, da imamo pomoć, da je život divan, a lepota lek. Ili kako su to veliki engleski filozofi i pesnici iz grupe Bitls rekli: „Sve što nam treba je ljubav“. Ako volite sebe, to je početak veze s životom koja donosi večne nagrade. Citirao bih i jednog od svojih književnih heroja Ralfa Valda Emersona: „Onaj ko hoće da bude čovek ne sme biti konformista i mora da se oslanja na sebe“.
Prošle godine živi album i dokumentarac „Welcome to the MadHouse, The Costa Rica Sessions“ prošli su odlično. Koliko vam je to bilo bitno?
– Bilo mi je važno zbog jednog posebnog razloga. Interesantno je da se poklopilo s premijerom dokumentarca Pitera Džeksona o Bitlsima – „Get Back“. Imao sam sličnu ideju i kad je dokumentarac prikazan rekao sam sebi – Nemoj da te to odvrati od svega. Bila je to sjajna ideja, sa svim onim što se dešava iza scene, kako bi se jedan bend spremio za koncert. Pre svega ja sam muzičar, pomislio sam, i uvek sam bio veliki obožavalac umetnosti. I kao fan ponekad zamišljam šta bih voleo da vidim od umetnika i onda to i sam uradim. A s dokumentarcem „Welcome to the MadHouse“ situacija je bila takva da sam pomislio – ako sam fan svoje muzike bio bih zainteresovan da otkrijem procese koji vode do jednog koncerta, onaj aspekt iza scene. Na kraju je sve ispalo dobro. I osećam da sam doprineo nešto poimanju umetnika i onoga što je neophodno uraditi kako bismo usavršili svoje veštine.
Na vašem 13. albumu „The Pegasus Project: Pegasus and the Swan“ koji je nedavno objavljen, nalazi se više od 40 pesama. Šta nudite obožavaocima svojim magnum-opusom?
– Iako ima 41 numera, tu su 33 pesme. Mnogo je introa, prelaza, poveznica jer sam želeo da napravim nešto više od kolekcije pesama. I bilo mi je važno da tu bude i humora. Mnogi od mojih idola i heroja, poput Mocarta ili Čarlija Parkera, ti veliki džez umetnici, klasični kompozitori koristili su humor u svojim delima. Ako slušate Mocarta, čujete to. Slično je i s džezom, naročito u bibap eri. Humor je velika snaga lakoće i moćan stabilizator ljudske svesti. I znam da je za mene, kao i za mnoge umetnike koje poštujem, humor neka vrsta instinkta opstanka. Kada idete umetničkim putem, neophodan ti je humor. Želeo sam da ljudi sad osete čitav dijapazon ljudskih emocija, ekspresija. I moja ljubav spram umetnosti, literature, mitologije su se spojile u ovom projektu. I naravno ljubav koju gajim spram čovečanstva. Sve je tu. Jer, verujem da je to ono zbog čega sam poslat ovde, da širim ljubav kroz muziku. I mislim da najbolji trenuci koje moja muzika pruža jesu oni u kojima se povezuju ljudsko i božansko. To je suština – da to doživite slušajući muziku ili gledajući slike u muzeju. Najefektnija umetnost jeste ona koja nas povezuje s nama samima. Nadam se da takav efekat na slušaoce ostavlja „Pegasus Project: Pegasus and the Swan“.
Šta vam je pružio život daleko od Amerike, u Italiji?
– Dao mi je veći struk. Došao sam ovde s obimom struka od 28 santimetara, a sada je 33. Dakle, dao mi je šire pantalone. Šalu na stranu, Italija mi je pružila okruženje u kom mogu da sledim svoju viziju muzike i ne brinem ni o čemu što nije prioritet. Italija je jedno od onih mesta na našoj planeti koje je oduvek negovalo umetnost, umetnike, literaturu. I ta tradicija je sjajna, a poštovanje koje imaju spram umetnika je na istom nivou na kom zapadna civilizacija poštuje doktore ili profesore. Sjajno je ovo okruženje za stvaranje. Živim u Milanu. Veoma blizu Milanske skale, muzičkih akademija, univerziteta, Duoma. Okružen sam modom, stilom, dizajnom, kulturom, i ljudima koji ponosno žive svoje živote, a i diče se najboljom hranom na planeti. Pride su, verovatno, najlepši ljudi na planeti. Osećam se blagosloveno što sam u Italiji pronašao najbolje mesto za umetnika i gde ne moram da brinem o manje važnim stvarima.
Zašto nema ničeg boljeg u životu nego raditi stvari koje volite?
– Zato što nas ništa više ne povezuje s duhom života od naše radosti. Duh života je u svakoj emociji, a najčistiji je kad smo radosni, kad se povezujemo s onim najboljim u sebi. I verujem da ako radimo stvari koje volimo to nas približava našoj radosti. Ako postoji išta u životu što nam nedostaje, čega nema dovoljno – to je, mislim, radost. Ljubav može biti uvrnuta, bolesna. Ljubav je neverovatna stvar, ali ljudi su ubijali druge zbog ljubavi. Ljubav te može naterati da izgubiš um i činiš užasne stvari. Tako da ljubav jeste sjajna, ali treba se zamisliti… A radost – to je nešto što nam nedostaje u životu. Radosnim ljudima je teško manipulisati i kontrolisati ih. Možda nam se zato ne nudi toliko šansi za radost. I onda je na nama da ih zgrabimo. I to je moj odgovor. Nadam se da se vidimo u Beogradu. Hvala vam.
Bonus video: Hendriks
