0
Dvojica, možda i najboljih srpskih filmskih snimatelja živeli su na blagoj padini Krunske ulice, stotinjak metara jedan od drugog. Do tačke njihovog susreta i oslonca dokotrljao bi se i kliker. Kino klub Beograd u istoimenoj Beogradskoj, nekada Borisa Kidriča, ulici.
Genius loci filmskog i ostalog umetničkog sveta pa i Aleksandra Petkovića Petka, čija je energija bila namotana na beskonačnu traku. Petkov komšija Predrag Popović Pega, prvi jugoslovenski snimatelj sa diplomom.
Kameru diplomira na FAMU u Pragu, 1971. Jedan je od osnivača Katedre za kameru, redovni profesor i dekan FDU.
Snimao je … Šta sve nije.
Snimao sam radove na izgradnji novog auto puta Paraćin–Niš. Među akcijašima i Mića Ranković, Lekin sin, tada student arhitekture. Hajde napraviću “lastu” na motoru, tamo na mostu pa snimi – predloži mi Mića. Kada su čuli šta se sprema svi jurnuše ka mostu. Obezbeđenje primeti komešanje, zaustavi jednog akcijaša. Mića pravi “lastu” – reče im. Kakva “lasta” smesta na gradilište a vi Druže Mićo “lasta” zabranjena! Sve se dešava ‘59 godine – priča mi Predrag Popović u njegovoj kući, jedinoj koja odoleva investitorskoj halapljivosti u Braće Nedića.
Pega je snimio i prve posleratne “spontane” demonstracije u Beogradu izazvane ubistvom Patrisa Lumumbe. Dramatične scene u Krunskoj, tada Proleterskih brigada, ulici. Provaljena zgrada belgijske ambasade, demonstranti s transparentima, papiri lete kroz prozore ambasade, preturen i zapaljen “bjuik” stranih registarskih tablica, sukob sa policijom…
– Hajde balavac šta se tu smucaš. Beži odatle – rekao mi je jeden policajac, pre nego što su demonstranti napunili Krunsku ulicu. Imao sam osamnaest godina. Ulazim u krojačku radnju, u istoj ulici, gde su ocu šili odela. Okrenuo sam leđa izlogu. Ali, taj isti kao da se navrzaoa na mene. I tu me je pronašao i oterao. Prišao sam iz, danas, Resavske ulice, popeo se na jedan od kamiona koji su blokirali saobraćaj. Sa kamiona Toma Peternek i Popović snimaju sukob sa policijom i vatrogascima. Demonstranti policiji oduzimaju crevo. Jak mlaz vode u jednom trenutku udara u objektiv moje kamere – seća se Pega.
Bilo je to neplanirano januarsko kupanje. Nije bilo toplo kao danas. Taj film obišao je svet.
Sedam godina kasnije na studentske proteste Popović stiže iz Praga. Prvog dana, zove me Makavejev: „Pego, ‘ajde da snimamo.“ Snimamo Stevu Žigona i njegovog čuvenog Robespjera u dvorištu Filozofskog fakulteta. S kamerom smo i na Pravnom kao i na mom Elektrotehničkom fakultetu, koji sam upisao pre Praga. Studente snimaju i Dejan Karaklajić i Jovan Aćin. Meni i Maku posle dva dana zabrane snimanja i sklone nas. Materijali su nam oduzeti. Ostali su u Televiziji ili policiji.
Prema Popovićevim rečima demonstracije koje su se odvijale širom sveta bolje su pratili iz Praga nego iz Beograda. U Čehoslovačkoj su bile pune novine toga. Ali, ne zadugo …
U trenutku dok leta ’68. snima prvi igrani film Lordana Zafranovića (“Nedelja”) nepozvani ruski tenkovi ulaze u ČSSR. Nema nazad. Vreme “ograničenog suvereniteta”. Kad su se vratili, atmosfera u Pragu bila je potpuno drugačija. FAMU ipak ostaje jedina službena institucija Praga koju Rusi nikada nisu okupirali navodi u “Neispričanim pričama”, još jedan praški đak, Rajko Grlić, koji s koleginicom Agnješkom Holand i Srđanom Karanovićem vodi „kulturu“ u štrajkačkom odboru FAMU-a. Čitava jesen protiče u znaku uličnih protesta.
Na današnji dan pre 53 godine student Jan Palah došao je na najprometnije mesto Vaclavskih namjesti. Tog 16. januara ‘69. uzeo je u ruke kantu benzina, polio se i zapalio. Još uvek je davao znake života kada je odvezen u bolnicu.
Već sledećeg dana kolega sa Dokumentarnog filma angažuje Popovića i još jednog snimatelja. Snimali su sve šta se dešavalo od proteste na Pravnom fakultetu do onih koji su kuljali na ulicama. Na filmskoj traci ostala je i Palahova sahrana kao i mimohod pored kovčega izloženog u dvorištu Karlovog univerziteta…Ni kadar tog ogromnog dokumentarnog materijala Popović nikada nije video. Sve je bilo sklonjeno.
U studentski dom došao je Milan Kundera, koji nam je predavao Svetsku književnost. Bio je sa novinarkom francuskog „Pari Mača“. Kundera je pokazao na mene i rekao: Ako neko može da nam da fotografiju, to je onda on. Bila je to fotografija koju sam tada i u mislima hteo da sakrijem od sebe. Zbog nje su mogli da me proteraju iz zemlje. Fotografija Jana Palaha.
Sećam se da smo ušli u mrtvačnicu: Zid po vertikali popločan sa čeličnim fiokama. Izvukli smo jednu od njih. Palah je bio umotan u češku zastavu. Snimio sam ga kamerom a potom uzeo i fotoaparat. Ne mogu da kažem da se nisam uplašio. Razvio sam negativ i dao fotografije toj francuskoj novinarki. Zamolio sam je da me ne potpišu.
Već februarski broj “Pari Mača” objavljuje veliki reportažu iz Praga. Na dve strane fotografija preminulog Jana Palaha pre sahrane. Italijanska „Epoka“ kao i mnogi drugi svetski časopisi preuzeli su i objavili Peginu fotografiju. Ime autora objavljeno je posle 1971. godine kada je diplomirao.
Mesec dana kasnije Jan Zajic, takođe student, zapalio se na istom mestu. Aprila iste godine u drugom, manjem češkom gradu Evžen Plocek učinio je isto. Ovaj neočekivani, nesvakidašnji čin samožrtvovanja nije uticao na političko stanje u zemlji.
Naprotiv, došlo je do obostranog, još prisnijeg i čvršćeg zagrljaja Praga i Moskve. Otuda to nije bio samo znak protesta, već pre čin rezignacije zbog izdaje Praškog proleća.
S druge strane Zapad prstom nije mrdnuo bojeći se valjda da se ne pomisli da socijalizam može imati i ljudsko lice – komentar je Rajka Grlića u filmu “Zima jednog proleća” Milana Nikodijevića, prikazanog na Festivalu autorskog filma.
Poput Popovića i Goran Marković pamti dirljive scena sa Vaclavskih namjesti, gde se okupilo pola miliona ljudi prateći kovčeg s telom Jana Palaha. Ali ne zaboravlja lice najvećeg češkog pisca tog doba, Bohumila Hrabala. Stajao je sa strane sa nekom skijaškom kapom na glavi i posmatrao sve sa znatiželjom. Nije, uopšte, bio potresen.
Isti mesec 26. dan januara. Tri godine kasnije. Pad JAT-ovog aviona posle eksplozije u prtljažniku iznad Srpske Kamenice u Češkoj. Od svih putnika i članova posade, pad sa visine od 10.160 metara preživela je jedino stjuardesa Vesna Vulović. Prvi s kamerom do mesta nesreće stigao je Pega Popović. Nesumnjivo da je pored dobrog, školovanog oka imao naročiti novinarski, reporterski dar i energiju.
Snimio je više od trideset igranih filmova. Od “WR Misterije organizma” do “Užičke republike” i “Sutjeske”. Bio je direktor fotografije filmova: “Nije nego”, “13. Jul”, “Oktobarfest”, “Još ovaj put”, “Zaljubljeni”, “Kraj rata”, “Original falsifikata”, “Kordon”…
Bonus video: Lordan Zafranović
