Zaboravljena istorija: Bliski susret Koče s Čerčilom u pidžami

Diplomatija jeste posao, profesija, zanat, mnogi će reći kao i svaki drugi. Ona je međutim i veština i to posebna. Često spontana koju retko prati i refleks ličnog šarma i duhovitosti. Pa bili sa Čerčilom ili Đinom Lolobriđidom. Ili i sa jednim i sa drugom.Koča Popović, bio je ministar spoljnih poslova velike Jugoslavije, od 1953. do 1966. godine. Pamte ga kao vrhunskog diplomatu i boksera, veštog političara i pesnika, hrabrog vojnika i nadrealistu. Nije pripadao plejadi svaštara ali, čini se da u književnost baš kao i u politici i diplomatiji nije zadao coup de grace - poslednji  udarac. London-Rim-Užice Koča Popović se jednom prilikom vraćao iz Vašingtona, a to je bila posebna, jer je u SAD išao radi nabavke oružja. Još nas je tresla Kominformska groznica - ’52. godina. U London sleće da Čerčilu preda Titovu poruku. Čerčil ga je primio u pidžami. Pre nego što je ustao, ležao je na nekom otomanu, s čašom viskija u ruci. Čim su  seli, Čerčil je na lošem francuskom pitao Koču: “Gospodine ministre vi sve znate o Rusima. Koliko Rusi imaju atomskih bombi? Ne znam tačno broj, ali znam da imaju jednu više od vas” - odgovorio mu je Koča.Koča je bio logičan, racionalan i realan. Brz u reakcijama, hitrih i lucidinih misli,  izoštrenog političkog refleksa, žovijalan i iskričav – potcrtava Kočin karakter provorazredni posleratni jugoslovenski diplomata Ivo Vejvoda (“Zbogom XX Stoleće “ Gojko Berić). Koča se tako ponašao u svakoj prilici. Jednostavno bio je čovek van svakih klišea. Nije trpeo duga naglabanja i gluposti.Zanimljivo je da je upravo Vejvoda bio taj koji je Koču Popovića predložio da posle Edvarda Kardelja, bude novi ministar inostranih poslova. U Istorijskom arhivu Beograda nalazi se zaostavština Koče Popovića. Da li zbog obima tek nju ešeloni ovdašnjih istoričara zaobilaze u širokom luku. U Beogradskom arhivu pre više godina prvi put sam video fotografiju Koče Popovića i filmske dive Đine Lolobriđide.  Zaustavljeni na jednom prijemu u Rimu davne 1960. godine.Jedna od najpoznatijih filmskih glumica bila je tada još u braku sa slovenačkim lekarom Milkom Škofičem. Njega su kao i hiljade njegovih sunarodnika okupatori tokom Drugog svetskog rata proterali iz Slovenije. Škofiča u Užice. U tamošnjoj bolnici asistirao je brojnim hirurškim intervencijama.Škofič jer rat proveo u Užicu a Marko Ristić u Vrnjačkoj banji. Nisu Ristića borci osporavali kao pesnika, esejistu, književnika već zato što je rat proveo u banjskoj zavetrini.  Pa zato ne može da bude naš prvi posleratni ambasador u Parizu. Ristića je u partijskom vrhu najviše “gurao”, uvek oprezni Edvard Kardelj. Ne samo zato što je Ristićev francuski bio odličan već i zato što je u Francuskoj poznavao "ljude i teren”.

Jedan od najboljih poznavalaca  posleratne jugoslovenske diplomatije Ranko Petković ukazao je na još jedan Ristićev adut: “Bio je britak pamfletista svih “neprijatelja“ socijalističkog društva”. Očekivalo se naravno da Ristić svojim predratnim vezama u literarnim i intelektualnim krugovima Francuske  doprinese  afirmaciji nove Jugoslavije. Petković navodi da nije mali broj onih koji su vrlo brzo uočili da je ideolog nadrealizma bio sitničav i zagrižen protivnik svih onih koji ne prihvataju njegov modernistički credo. Veze ambasade fokusirao je na užu grupu francuskih intelektualaca a da pritom nisu bili dostupni oni koji su imali najveći uticaj na političkoj i intelektualnoj sceni Pariza. Među njima i velikani modernizma koji su se razočarali u Ristića zbog služenja komunističkom režimu ali i onih koji su Beogradu oštro zamerali što se ne povinuje Moskvi. Sartr je bio na korak od tog stava dok Luj Aragon nije hteo da dođe u jugoslovensku ambasadu.Prica i Murtić na meti “Borbe”U kakvim se ideološkim okolnostima formirala jugoslovenska diplomatija govori   oprema Kovačićeve poeme “Jama”.  Prvo izdanje objavljeno je u Topuskom za vreme rata. Od Gorana je “Jamu” prepisao glumac Vjekoslav Afrić. Ilustracije su uradili Zlatko Prica i Edo Murtić. Nisu to bile obične ilustracije seća se Ivo Vejvoda,  već njihov autohtoni slikarski doživljaj “Jame”. Svi smo bili ponosni na tu knjigu. Na novo izdanje “Jame”, neposredno posle rata sručio se napad po direktivi Đilasovog Agipropa CK KPJ. Jovan Popović, ne prvi a ni poslednji put, raspisao se u velikom članku u “Borbi” gde napada Pricine i Murtićeve ilustracije kao dekadentnu umetnost.I dok su predratnu diplomatsko-književnu prvu petorku činili: Dučić, Rakić, Nušić, Andrić i Crnjanski s Vinaverom na klupi posleratna: Ristić, Milosavljević, Čašule, Šopov, Minderović - je bila znatno slabija.Peđa Milosavljević, naš poznati slikar, bio je pravnik i član grupe "Dvanaestorica" i "Šestorica". Igrao je  za “plave”, predratne ali i za “crvene”, posleratne. U diplomatiji je službovao od 1933 do 1947 u Parizu, Madridu i Londonu. Makedonski pisac, dramaturg i scenarist Kole Čašule nije jeo samo “polubeli” hleb (konzul u Torontu 1952 -1956) već i “beli” ambasadorski u Boliviji, Peruu i Brazilu. Aco Šopov, makedonski pesnik imao je ambasadorsko mesto manje (Gvineja i Senegal).

Čedomir Minderović, književnik i upravnik Narodne biblioteke Srbijepobedio je davne  1946. na Konkursu za himnu FNR Jugoslavije. Pesma nikada nije zvanično usvojena. Preminuo je tokom diplomatske službe u Indiji (1966.)Danilo Purić gleda zabranjeni filmJugoslovenski ambasador u Danskoj Danilo Purić, izazvao je čuđenje tamošnjih novinara kada se pojavio na projekciji filma “Misterija organizma” Dušana Makavejeva. Taj film je u našoj zemlji bio zabranjen za prikazivanje do 1986. Purić je često “iskakao iz koloseka” jer je na večeru pozvao tadašnje disidente Vladimira Dedijera i Mihajla Markovića. Pre ambasadorskog mesta u Iraku i Bugarskoj bio je dugogodišnji direktor “Politike”. Ne i jedini “Politikin“ direktor ambasador.

Pre i posle njega Mita Miljković (Atina i Pariz), Milojko Drulović (Peking i Moskva) dok je Mirko Tepavac bio savezni sekretar za spoljne poslove, pre toga ambasador u Mađarskoj. Purić je bio i jedan od nadugovečnijih direktora “Politike” - trinaest godina. Svakog Osmog marta obavljao je specijalnu dužnost. U “Politikinom “ restoranu bio je kelner. Iz te njegove vanastavne aktivnosti i fotografija Srbe Vranića.Za razliku od ove nediplomatske aktivnosti dva susreta Andrića i Vejvode, više su od anegdote. Prateći u Rimu jednu televizijsku anketu, snimljenu na ulici, tadašnji ambasador u Italiji je zapazio: “Gledajte kako ovaj narod  slobodno govori”. A šta ćete druže Vejvoda, kada su nas vekovima učili kako da ćutimo - odgovorio je Andrić. Krajem pedesetih Ivo Andrić se našao u Londonu da isprati prevod romana “Na Drini ćuprija” kao i “Travničke hronike” prevedene kao “Bosanske priče”. Andrić je celu noć pripremao govor, bio je nervozan – svedoči Vejvoda.  Kada smo polazli iz rezidencije sklonio sam njegovu tašnu. U toku vožnje Andrić je primetio da nema tašne. Nije bilo vremena za povrataka jer je susret sa britanskim književnim kritičarima već bio zakazan. Andrić im je ispričao sledeću priču: Kada sam bio mali umro mi je ujak. Moja majka je otišla do pošte gde je bio jedini telefon u mom mestu, odakle bi javila svojim rođacima. Majka ih je vrlo dobro čula ali oni nisu razumeli šta ona govori. Vikala je u telefon. Ali, njeni rođaci ništa nisu mogli da čuju. Majka je bila očajna.Andrić je tada za trenutak zastao a onda rekao: “U takvoj je situaciji je i naša, jugoslovenska literatura. Mi vas u Jugoslaviji odlično “čujemo” a vi nas slabo ili uopšte “ne čujete” i ne znate da i mi postojimo u literaturi. Engleski kritičari su budućeg nobelovca ispratili snažnim aplauzom.Bonus video: Koča Popović

video-cdn src="https://best-vod.umn.cdn.united.cloud/stream?asset=sortikocapopovicgp-novas-worldwide&stream=hp3500&t=0&player=m3u8v&sp=novas&u=novas&p=n0v43!23t001" video-id="4377567"]