Dragiša Krunić na platnu Milića od Mačve Foto: Privatna arhiva Slavka Krunića

U plišanoj polufotelji salona Duška Matića sedeo je u automehaničarskom kombinezonu i – čitao stihove. Pisao ih je u njegovoj salonskoj, dubokoj kožnoj fotelji – suvozačevog sedišta "Pežoa" 504.

Retko se dešava da već u naslovu toliko naslutimo o pesmama jedne zbirke: „Između hleba i neba“. Jednostavna, retko tačna i tako kratka metafora za takozvanu ljudsku sudbinu: metafora u pokretu, između, a ne samo sleđeni simbol – piše Dušan Matić, u predgovoru prve zbirke pesama Dragiše Krunića. Svojim sjajem, prigušenim, budi neizbežno u našem sećanju ovaj gusti i zgrušani stih Bretonov:

„Mi s korom hleba i vode u zatvorima neba“

… Vi ste, verujem, „prvu rundu“ poezije dobili: ubacili ste, izgleda mi, ne u nekoj „prijateljskoj“ utakmici, već u nekoj ozbiljnijoj, „prvenstvenoj“ utakmici gde se ne prašta, ubacili ste prvu loptu u mrežu poezije. Šta će dalje biti, na Vama je i na takozvanoj sudbini, u čijoj knjizi piše, kako nam kaže pisac Vetra:

„Šta sve ne stoji u knjizi sudbine!“

Dragiša Krunić ispred njegove automehaničarske radionice Foto: Privatna arhiva Slavko Krunić

Dragiša Krunić objavio je još dve zbirke pesama: „Moje mušterije“ (1982) i „Ja, zatočenik noći“ (2000) kao i brojne priloge u JEŽ-u i drugim listovima. Dobio je nagradu JEŽ-a „Brana Cvetković“ za satiričnu poeziju (1987). Pisao i napisao scenario (koscenarista Zdravko Šotra) za TV seriju „Priče iz majstorske radionice“ (1985) i scenario, takođe sa Šotrom, za film „Šesta brzina“ (1985). Bio je i glumac književnog pozorišta „4 asa“, sa Ljubivojem Ršumovićem, Rastkom Zakićem i Miljenkom Žuborskim.

Sa Dragišom Krunićem upoznao me je porodični, tri broja manji „Pežo“ 204 sa menjačem na volanu. Nacifranog i uparađenog, sa leptirkom, redovno sam viđao samo na zidu njegovog servisa na Pašinom brdu. Žižu i Dragišu oslikao je Milić od Mačve. Jedinu Dragišinu kravatu nosilo je jagnje oko vrata, koje su njegova najmlađa deca Katarina i Slavko, vodili u obližnji vrtić.

Kardani, kvačila i menječi

Pored kanala, gedora, francuskih i ostalih ključeva uz metalne stepenice do tavana iznad radionice, pentrala se i jedna sasvim obična koza, koja je zubima strugala šmirgl papir toliko snažno da su izbijale varnice. Jednog dana preko krova i salonit ploča odskakutala je niz Dušanovac.

Plakat za Karavan pežoista

Dragišini „pežoisti“ bili su i nadrelisti i hiper realisti, ambasadori domaći i strani, glumci i režiseri, slikari i vajari, književnici, političari i oni koji će to tek postati… Po odlasku u penziju Dragiša je gotovo ritualno u kanalu zakopao kardane, kvačila, menjače, poluosovine, manžetne, dihtunge i alternatore. Kupio je dva kubika bagremovih oblica. Kalibrirao mašinu na četiri santimetra i neujednačenim bagremovim formama popatosio radionicu. Smešom piljevine, lepka i boje napravio je ispunu čime je i galerijski pod izazivao pažnju.

„Da li će nas ovaj parket izdržati“ – pitao sam Dragišu. „Kada je izdržao goveda moći će i ljude“, odgovorio mi je i vrlo brzo doneo monografiju u kojoj su se nalazile fotografije retkih austrougarskih štala sa sličnim drvenim podom.

Teško da bi bilo koja beogradska neoficijelna galerija mogla da pretekne ovu, ne samo brojem autora koji su izlagali u ovom (epi)centru kulture i umetnosti. Prva izložba bila je Jeremijina, sa njegovim tada još nedovoljno poznatim slikarskim izazovom: hlebom. Kasnije je otvorio i muzej hleba – podseća me slikar Slavko Kruniić, Dragišin sin.

Na istom zidu prva izložba Vladimira Pajevića i njegove raže, arlekini Anđelke Bojović, crteži Dragane Jovčić, slike Dušana Gavele i Džoje Ratković, Dušana Jevtovića, Vlaste Nikolića, Mome Antonovića, Danice Baste, Radomira Reljića, Koste Bradića, Damnjana, Tikala, Miljuša, Trkulje, Zorana Nastića, Miće Trnavca, Milana Tucovića, Rebeke Češnovar…

Izložbe su otvarali Staša Živković, Đorđe Kadijević, Slobodan Novaković, Duško Radović, Stevan Raičković, koji je pristupnu besedu SANU, prvo Dragiši doneo na čitanje.

Dragišine trešnje na Milićevom radu

Dok je popravljao „Pežo“ Milića od Mačve, slikar je, po pravilu, bio nestrpljiv pa je vreme prekraćivao radeći crteže i pastele u blokovima koje je Dragiša ostavljao na stolu njegove dvokvadratne trpezarije. U jednom od pastela Dragiša je video rupu i docrtao, „napunio“ je trešnjama. Mušterije k’o mušterije znatiželjne prelisitavale su blok da bi se jednom od njih posebno dopao Milićev rad sa Dragišinim trešnjama. Pitao je majstora može li da ga kupi i odmah je otišao do Milića da proveri autentičnost, koji je, videvši trešnje, jedva izustio: „Jeste“.

Dragiša Krunić portret Dragana Jovčić

Dragiša je inače naslikao samo jednu sliku u životu i tu kao kolega sa kolegom, razmenio, trampio s Milićem. S njim je za Dan pobede 9. maja 1971. organizovao karavan „pežoista“ od Beograda do Belotića s aukcijom slika za „Njegoševu prugu b.b.“. Posle aukcije , pisalo je: „Praseći ručak“.

U toj minijaturnoj trpezariji u kojoj je gostima Dragiša revnosno kuvao kafu, a on, iako je sve radio do kraja, cigarete je pušio do pola, pričao mi je kako bira molere da okreče stan, radionicu… „Eto, tu gde baš sediš posadim molera skuvam mu kafu, krenem u priču i posle par minuta ubacim ime nekog političara. Tako sam jednom prilikom opleo po Vuku Draškoviću… Ukoliko moler prepozna o kome pričam taj mi četku u kuću nije uneo. Biraš uvek one koji pojma nemaju ko je ko na našoj poganoj političkoj sceni, jer nemaju vremena da ih slušaju i gledaju. Rade. E baš taj i takav je tvoj i moj moler.“

Dana i Slave

Vuk je inače bio redovni mušterija sve dok Dana nije digla dževu da joj je Dragišin šegrt navodno umesto novog ulja u motor sipao staro. Vrata Dragišine kuće i radionice uvek su bila otvorena. Jednog dana na vratima se pojavio nepoznati čovek s molbom da prespava. Let za Australiju je odložen, a on nema vremena da se vraća u Makedoniju. Slave Atanasovski Krstanče, radio je inkonostase u zemlji kengura. Bio odličan majstor.

Prvo književno pozorište 4 Asa Ršumović,Zakić. Krunić, Žuborski

U torbi je nosio Ćirila i Metodija u drvetu koje je uradio. Mislim da je jednog ostavio Dragiši, kod koga je svaki put kada je dolazio u Beograd konačio. Krstanče ga je uveo u tajne duboreza kome se nekadašnji automehaničar u potpunosti posvetio. U vreme sankcija, hiperinflacije, beznađa, Dragiša je organizavao izložbu Damnjanovih radova, prilikom koje je Kosta Bunuševac izveo perfomans posvećen jajetu. U to vreme jedno je koštalo više miliona dinara. Kokoške su se to veče raskokodakale u Gospodara Vučića 142 – live. Ritmično su promaljale vratove kroz Dragišin stilizovani drveni kokošinjac u tri nivoa. Pročelje kokošinjca Bela kuća, bočno Trijumfalna kapija u Parizu. Na vrhu kokošinjca bio je petao, dok su u dva donja nivoa kvocale kokoške. Na više mesta kokošinjca nalazile su se minijature naših poznatih slikara.

Kuća ovog periferijskog zmaja sa Pašinog brda danas je avetinjski prazna. Dragiša Krunić preminuo je 2004. godine u Beogradu.

„Između hleba i neba“

Znam, biće vam smešno kada jednog dana

zbog mirisa trave i smrada oktana

sav svoj alat prljav od nafte i ulja

proglasim za deo savremenog mulja;

tada ću sve spone sa mašinskom halom

da srušim za bivak sebi ogvožđalom:

biće to samotnjak, prizemljuša kuća

u polju ko humka od blata i pruća.

Tu ću se lečiti od tehničke more

bez napada kašlja u budilnik zore,

radnoga naloga, čeličnih kapija, uvoštenih ljudi jagmi i tapija;

a mesto bicikla, kad se suton hvata

ja ću pojahati podivljalog ata

i jezdiću sa njim umoran-od smeha

sa plućima kao dva kovačka meha.

Dragiša Krunić „Između hleba i neba“
– Slovo ljubve, 1975.

Bonus video: Priča o Urošu Prediću velikom srpskom slikaru

Komentari

Svi komentari (0)