0
Grem Grin bio je filmski kritičar, dok je po njegovim knjigama snimljeno 66 filmova. Radio je za Tajms, nedeljnik Spektejtor, Nju Ripablik, MI 6. Poslednje nisu novine. Za britansku tajnu službu Grin je radio u zapadnoj Africi. Kao obaveštajni oficir bio je pod direktnim nadzorom jednog od najpoznatijih prebega u SSSR - Kima Filbija.
Poznatog književnika regrutovala je njegova sestra Elizabet, koja je uveliko radila za britansku obaveštajnu službu. Grinov ujak, ser Vilijam Grin, bio jedan od osnivača Odeljenja za pomorsku obaveštajnu službu. Njegov stariji brat Herbert tridesetih godina bio je špijun Japanske carske mornarice.
Grin i Filbi sreli su se još jednom. Kasnih 80-ih. U Moskvi. Velemajstor špijunskog romana Dejvid Kornvol uporno je odbijao da prizna da je i sam bio špijun. Čak i onda kada se njegovo ime našlo na Filbijevom spisku imena predatih KGB-u. Ubacivao je agente nižeg statusa u Istočni blok. Džon le Kare je bio pseudonim Dejvida Kornvola. Bila je to zaštita za zaposlene u Forin ofisu, kojima je zabranjeno da objavljuju knjige pod vlastitim imenom. Njegov prvi roman, “Telefonski poziv za mrtvaca”, objavljen je 1961. dok je još radio za obaveštajnu službu.
Stanislav Rapotec, Jugosloven, Slovenac rođen u Kozinama (1911.) nije bio književnik već jedan od najpoznatijih posleratnih australijskih slikara. Po Zoji Bojić, autorki mongrafije “Stanislav Rapotec, a Barbarogenius in Australian art” bio je pionir umetničke avangarde Sidneja, dobitnik više slikarskih nagrada, član grupe apstraktnih slikara “Sidnej 9”. Izlagao je u Sidneju, Parizu, Londonu…
Dva života jednog slikara
Da bi zakoračio u apstraktni eksprezionizam morao je da iskorači iz “prethodnog života”. Taj njegov, “prvi život” ostao je nepoznat ne samo australijskim slikarskim krugovima. Pred Drugi svetski rat Stanislav je radio u Državnoj hipotekarnoj banci. Izjašnjavao se kao Jugosloven, a u političkom pogledu bio je blizak stavovima slovenačkih liberala. Pisao je za „Jugoslovenske novine“– objašnjava Rade Ristanović, naučni saradnik Instituta za savremenu istoriju.
Aprila ‘41, kao rezervni poručnik, javio se 108. pešadijskom puka u Bjelovaru. Bio je svedok pobune ove jedinice i brzog sloma Vojske Kraljevine Jugoslavije. Sklonio se u Split, gde je prišao grupi jugoslovenskih patriota koja je nameravala da stupi u kontakt sa saveznicima, precizira Ristanović. Po ovom zadatku junu 1941. preko Ljubljane, Zagreba, Beograda i Sofije napustio je zemlju i otišao u Tursku. Stupio je u kontakt sa članovima vlade u emigraciji i pružio „Izveštaj o stanju u zemlji“ u kome je opisao političko-vojnu situaciju u okupiranoj Kraljevini Jugoslaviji.
Za jednog sasvim (ne)običnog rezervnog poručnika, fudbalski komentatori bi rekli da je “imao širok radijus kretanja” i to ne samo po domaćem terenu već je često i gostovao u Istanbulu, Kairu, Aleksandriji, Malti, Jerusalimu… Da Rapotec nije bio Jovanča Micić govori visok stepen komunikacije i prohodnosti do političkih, vojnih, diplomatskih i verskih predstavnika. Rat je inače u punom zamahu.
Rapotec stiže u Jugoslaviju januara ‘42 britanskom podmornicom „Torn” (Trn) u okviru misije „Hena”. Iskrcali su se na Mljetu. Jedan od zadataka i kontakt sa generalom Dragoljubom Mihailovićem. Rapotec boravi u Mostaru, Zagrebu. Prikuplja obaveštajne podatke, pa i one o slabom odzivu dobrovoljaca na Pavelićev poziv za odlazak na Istočni front. U glavnom gradu NDH sastao se u više navrata sa biskupom Alojzijem Stepincem i majorom Karlom Novakom, komandantom slovenačkih četnika. Usled otkrivanja misije od strane okupatora bio je prinuđen da napusti zemlju 1. jula 1942.
Deset dana kasnije britanska Uprava za specijalne operacije (SOE) iz Istanbula šalje centrali dokument koji 55 godina kasnije Alozija Stepinca svrstava u red saradnika britanske obaveštajne službe. Piše: “Saradnje sa biskupom Stepincem iz Zagreba. U nastavku : The following scheme is proposed by RAPOTEC (Sledeću šemu predložio je Rapotec)…
Hadson iz Krupnja
U vojnim kartonu Rapoteca navodi se da je poznavao nemački jezik dok je najčešće kontaktirao sa britanskim oficirima. I to je bilo sasvim moguće. Gotovi svi britanski šefovi vojnih misija, bili pri Titovom ili štabu generala Mihailovića, govorili su srpski. Bil Hadson, britanski pukovnik, obaveštajac, šef prve Savezničke vojne misije u Jugoslaviji, od septembra 1941. do decembra 1942. došao je u Jugoslaviju 1935. Do 1940. godine živeo je u zapadnoj Srbiji u Krupnju, gde je radio u podrinjskim rudnicima — Zajača, Kostajnik, Stolice. Tokom boravka sa četnicima nosio je seljačko odelo. Zvali su ga Marko.
Njegovu funkciju u Štabu JVuO preuzima pukovnik Vilijam Bejli, koji je jedno vreme proveo kao inženjer u rudnicima Trepče. Tečno je govorio srpski jezik. Šef misije bio je i Terens Aterton koji je radio u Beogradu deset godina pre rata kao slobodni novinar, a kasnije kao odgovorni urednik lista Jugoslovenski glasnik (South Slav Herald). Bil Stjuart bio je kapetan britanske armije i šef britanskog Odeljenja za vezu pri NOV i POJ. Rođen je u Sarajevu, gde je njegov otac bio konzul. Prilikom nemačkog bombardovanja, partizanskih položaja na Ozrenu, juna ‘43, Stjuart je poginuo. Tom prilikom bio je ranjen ranjen i Tito.
Milan Terzić, istoričar, danas i direktor Arhiva Jugoslavije, pisao je „Još nešto o misijama Stanislava Rapoteca u Jugoslaviji 1941-1942“ (Jugoslovenski istorijski časopis). Ova precizna, dokumentovana analiza osvetljava ne samo terenske aktivnosti budućeg slikara već i vlade u izbeglištvu; da li je London igrao – pored Mihailovića – na “drugu kartu: đenerala Ljubu Novakovića? Zbog čega su Britanci odbijali da šalju sve depeše Mihailoviću?
Kako je Rapotec komandi u Kairu ipak doneo šifru za radio-vezu sa generalom Mihailovićem kao bi se preko nje dobila nekontrolisana veza sa Vladom. Sve to zaobilaznim putem, mimo britanske kontrole. Ko se preko radio Londona više puta javio lozinkom: .,555 pozdravlja prijatelje”. Otuda i velika britanska zainteresovanost za “slučaj Rapotec”. Od Mihailovića je inače traženo da potvrdi da li je uopšte bio u vezi sa Rapotecom.
Podatke o Rapotecu, navodi Terzić, srećemo i u intervenciji potpredsednika vlade Mihe Kreka 6. januara 1943, upućena predsedniku vlade Slobodanu Jovanoviću: „Iz Kaira sam primio obaveštenje da mi je Stanko Rapotec poslao opširne izveštaje i da ne može razumeti gde je sav materijal ostao. Rapotec je jako degutiran pošto mu za njegov junački i uspešan rad niko nije rekao ni hvala. Tamo misle, da je zaslužio odlikovanje i ne mogu razumeti kako je moguće da se tako postupa.
Ali Stanislava Rapoteca prate i optužbe. Na to ukazuje obraćanje Keserovića generalu Mihailoviću septembra 1942 (depeša br. 563): „Rapotec Stanislav došao je sa r. telegarfistom u Jugoslaviju. Sumnjiv je. Kao delegat katoličke crkve. Vratio se ponovo u Englesku. Vlada iz Londona pita 2 puta da li je taj Rapotec dolazio kod Vas, no Englezi to nisu hteli učiniti.
Po Stevanu K. Pavloviću Rapotec je „Slovenac, Jugosloven, jugoslovenski oficir do kraja svoje kratke ratne ‘karijere’, ničiji agent, slikar koji nikada nije učio slikarstvo”. Za generalmajora Marijana F. Kranjca Stanislav Rapotec – “Rapi” bio je obaveštajac JVuO i tajni agent britanske SOE pod šifrom “999” i kodnim oznakom A/H69. General Kranjc se pojavio u filmu “Hjuston, imamo problem” pod pseudonimom Franc Hafner.
Slikar Stanislav Rapotec preminuo je u Sidneju 1997. godine.
Bonus video Koča Popović
