0
Čamcem smo pristali uz „Kristinin“ levi bok. Sa palube nam se osmehivao prosed, zdepast, na svoj način šarmantan „kapetan“. Iza debelih stakala njegovih naočara jedva su mu se videle oči. Bio je to Aristotel Onazis. Ljubazno nas je otpratio do zadnjeg dela palube, da bi se vratio da sačeka glavne goste: Tita i njegovu suprugu Jovanku. Na palubi, tada jedne od najskupljih jahti, čekao ih je Onazisov gost Vinston Čerčil, koji se nalazio na krstarenju po Sredozemlju, pa je tako dospeo i do Splita - deo je sećanja na julsko jutro davne 1960. godine Dragana Mitrovića, reportera „Filmskih novosti“, koji je s kamerom obišao više od 60 zemalja.
Mitrović, fasciniran pokretnim slikama, napušta gimnaziju i sa 16 godina dobija posao u Filmskom preduzeću DFJ – kao fizički radnik. Vremenom postaje asistent snimatelja „Filmskih novosti“, da bi 1947. već obavljao i prva samostalna snimanja. Mitrović je bio i montažer prva dva Žilnikova filma: „Žurnal o omladini na selu, zimi“ (1967.) kao i „Pioniri maleni, mi smo vojska prava, svakog dana ničemo ko zelena trava godina“ (1968)
– Čerčilu, Titu i Jovanki Broz pridružila se vrlo brzo još jedna Onazisova gošća Margot Fontejn, jedna od najvećih balerina dvadesetog veka. Društvance je posedalo u dugačku, polukružnu fotelju. Tek tada nam je bilo dozvoljeno da ih snimamo – seća se Mitrović.
Nije to bio, naravno, prvi susret Tita i Čerčila, baš kao i maršala i engleske primabalerine, s kojom se upoznao šest godina ranije u beogradskom Narodnom pozorištu. Predajući cveće Fontenovoj, sudeći bar po fotografiji Stevana Kragujevića, Mali Joža podseća na pionira koji pred sam nastup zaboravi prvi stih. Trema u njegovim očima dominira tom fotografijom.
Poslednji susret
Ne okom kamere, već vlastitim, Mitrović zapaža da je atmosfera od početka bila neformalna i prijateljska – kao da se ovi ljudi, maltene, ovako okupljaju svakog dana. Bila je to ležerna popodnevna sedeljka uz čaj i spontano ćaskanje. Čerčil se, kao i uvek, nije odvajao od svog „zaštitnog znaka“, napola sagorele tompus cigare. Bio je ovo poslednji boravak „najvećeg Engleza veka“ na teritoriji nekadašnje Jugoslavije i poslednji susret s „najvećim sinom naših naroda i narodnosti“.
Fotografije tog susreta, posebno na Onazisovoj jahti, teško je pronaći u medijima, dok se susret Tita i Čerčila na kopnu mahom pogrešno vezuje za neki drugi prostor i vreme, a ne za susret u vili „Dalmacija“ u Splitu jula 1960. godine.
– Iako već prilično oguglao na snimanjima znamenitih ličnosti, gledajući Čerčila u krupnom planu, osetio sam da lagano podrhtavam. Na jedva dva-tri metra od moje kamere nalazio se čovek koji je još za života postao nacionalna legenda – deo je ukoričenih Mitrovićevih sećanja („Odsanjani snovi“) ne samo sa službenih putovanja već i na realizaciju velikog broj dokumentarnih filmova.
Mitrović je stigao da bude i scenarist, reditelj, a često i montažer. Njegov dokumentarac „Među oblacima“ o gradnji visokih fabričkih dimnjaka i opasnom zanimanju sezonskih radnika, dobija nagradu Festivala jugoslovenskog dokumentarnog i kratkometražnog filma u Beogradu. U to vreme, posle Oberhauzena, bio je to možda i najjači evropski festival dokumentarnog filma.
Po nekom neformalnom dogovoru, Dragan Mitrović je bio zadužen za Tita, dok je njegov kolega iz „Filmskih novosti“ Stevan Labudović „pokrivao“ Jovanku Broz. Tito se, posebno prilikom poseta azijskim i afričkim zemljama, nije držao protokala. Nije bežao od susreta i konatakta s „običnim svetom“. Zbog toga je u Indiji, jednom prilikom, Labudović dobio batine.
Tapa, tapa po glavi
– Dok smo se kretali ka tribini narod je provalio policijski kordon. Ne možemo da prođemo. Ispred mene ide Nehru, dok ja iza njega svo to ljuljanje i talasanje naroda snimam. Policajaci ne nose oružje već bambusov štap. Razmahao se jedan sa tim bambusom i poče da udara. Dok bije njih, udara i po meni. Tapa, tapa, zveči onaj bambus, misliš puca glava. Tako sam dobio batine – setio se Labudović u jednom intervjuu.
– Tita ne možemo da ubacimo u kola, a Indijci hoće da se rukuju s njim, da ga dodirnu. Ne vredi ni to što Nehru moli. Koča (Popović prim. aut.) i ja smo ga telima štitili i jedva uspeli da ubacimo u kola.
Profesionalna karijera Stevana Labudovića čvrsto je vezana za Alžir. Bio je hroničar alžirske revolucije. Učestvovao je kao snimatelj u gerilskom ratu. U Alžiru je Stevan Labudović boravio od maja 1959. godine pa sve do oslobođenja 1962. Ovog snimatelja „Filmskih novosti“ vezivalao je dugogodišnje, blisko prijateljstvo sa Huarijem Bumedijenom, predsednikom alžirske republike kao i njegovim naslednikom Šadlijem Bendžedidom.
Izgubljena devojčica
Kamere snimatelja „Filmskih novosti“ nisu bile usmerene samo prema oficijelnim, međunardnim aktivnostima Jugoslavije, već su pokrivale i ono što se dešava u vlastitom dvorištu. Ti i drugi filmski prilozi nalazili su se u „Filmskom žurnalu“, višedecenijskom neodvojivom uvodu svake bioskopske filmske projekcije. Žurnali su trajali kraće od bilo kog aktuelnog reklamnog bloka na televizijama sa nacionalnom pokrivenošću ili bez nje.
– Na prijavnici su mi rekli da me od ranog jutra čeka neka mlada, uz to vrlo nervozna žena Bio je ne znam tačno baš koji majski dan te 1955. godine. Dok sam se preslišavao ko bi to mogao da bude, ugledao sam ženu koja je uzrujano šetala, svaki čas brisala oči i razmahivala rukama – zapamtio je taj susret Mihailo Ciga Jovanović, dugogodišnji snimatelj „Filmskih novosti“. Pored kolege Mitrovića, kao montažera, bio je snimatelj prva dva Žilnikova filma.
– Ja sam Savka Grbić. Juče sam u bioskopu u „Filmskom žurnalu“ prepoznala moju Milicu. Deset godina je tražim. Pustite me da vidim još jednom taj „Žurnal“ – seća se Jovanović tog dalekog majskog jutra. Ćerka je nestala pred sam kraj rata, deset godina ranije, u nekoj borbi u Bosni. Devojčica je kratko bila u kadru. Nije bila sasvim sigurna da li je to ona, njena ćerka.
– Jeste, to je ona, to je moja Milka, ima mladež na obrazu – uzviknula je Savka. Jovanović se setio devojčice od trinaest do četrnaest godina iz Doma za ratnu siročad u Bihaću, gde je nedavno snimio reportažu. „Žurnal“ sa tom storijom upravo se prikazivao u beogradskim bioskopima.
Tako jake emocije teško je opisati rečima. Jovanović uzima kola Filmskih novosti i sa Savkom Grbić istog jutra kreće u Bihać.
– Kada smo stigli u Dom za ratnu siročad, devojčica je bila zbunjena, ljubazna. Na kraju je briznula u plač. Ničega se nije sećala. Nije tačno znala ni kad ni gde je rođena. Znala je samo svoje ime. Izgubljena je u borbama pred kraj rata kad joj je otac poginuo. Imala je tri, četiri godine. I majka je plakala, pričala, objašnjavala… Kadar „Filmskog žurnala“ otvorio je vrata tog deceniju čekanog susreta.
Jovanović, međutim, ne zna šta se kasnije dešavalo sa Savkom i njenom ćerkom.
– Tada sam još bio mlad čovek, jurio sam sa kamerom po svetu. Nisam baš imao vremena da mislim o drugima. Sada, međutim, često pomislim – šta li je bilo sa njima. Srećno se to završilo. Ali, posle toliko godina, žao mi je što više nikad nisam video Slavku i Milku Grbić, koje je slučaj, izabravši mene, tako spojio.
Bonus video: Mira Adanja Polak: Tito je i dalje jedna velika misterija
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
