Slikar Petar Končalovski odbio je da portretiše Staljina

Petar Petrovič Končalovski, deda, po majci, Nikite Mihalkova i Andreja Končalovskog, bio je slikar. Majakovskog u kuću nije pustio, ne zato što je došao u žutoj bluzi, sa šargarepom koja je virila iz đžepa umesto maramice. Vagnera nije podnosio kao i Čajkovskog - jer je vegetarijanac.

Svjatoslav Rihter u zanosu muziciranja slomio je pedalu na klaviru, što je Petra Končalovskog toliko naljutilo da je Slavi, kako su ga zvali, napisao pismo: „Vi mladiću nemate osećanje mere, a za umetnost je najvažnije osećanje mere“.

Končalovski su odlazili kod Šaljapinovih na Kapri. Tada je tamo živeo i Gorki. Feđa, Šaljapinov sin glumio je u filmu Andreja Končalovskog „Najuži krug“.

Nema portreta – nema izložbe

Petar Končalovski bio je član akademije SSSR-a. Na godišnjicu revolucije 1937. svi akademici slikari dobili su domaći zadatak da urade portret Staljina u prirodnoj ili neprirodnoj veličini. Jedini koji je odbio bio je Nikitin i Andrejev deda. Objasnio je da kao realista potrete ne radi po fotografiji već uživo. Do 1956. godine Petar Končalovski nije imao samostanu izložbu.
Petrov tast Vasilij Ivanovič Surikov i pradeda braće režisera, bio je još poznatiji ruski slikar. Isterao je Lava Tolstoja iz kuće. Mislio je da pisac dolazi zbog ljudskog saosećanja. Kada je shvatio da dolazi samo da sazna šta oseća čovek na samrti Surikov ga je izmarširao.

Andrejev i Nikitin pradeda Vasilij Surikov, poznati ruski slikar

Ne postoji normalna porodica bez konflikata, štaviše ona mora biti konfliktna ukoliko je čine osobe koje su jake ličnosti – navodi Andrej Končalovski u knjizi „Niske istine“ (Cepter buk). Istraživanjem o korenima Mihalkovih stiglo se do 14. veka. U istorijskoj građi i podatak da je Ivan Grozni za neki opasan posao „delegirao“ Mihalkove. Šaljite ih tamo, ako ih ubiju nije šteta – naredio je Grozni. Pradeda Nikite i Andreja, po očevoj liniji, V. S. Mihalkov imao je jednu od najbogatijih ruskih biblioteka sa 50.000 knjiga…

Reč je o unikatnim ruskim umetničkim familijama u kojoj su Andrej Končalovski i Nikita Mihalkov uočljivi, savremeni izdanci. Ljubav prema slikarstvu, muzici, pozorištu, poeziji, filmu i iznad, možda i pre svega, ljubav prema ženama bila je i ostala neponovljivi impuls njihovih karijera.

Neometaju ih ni profesionalni držači sveća njihovih ljubavnih veza. Imaju naporan „zadatak“. Kod Andreja to ume da (po)traje a ni Nikita na tom planu ne zaostaje. U toj matematici obračunato je da je Andrej imao 60 godina kada je upoznao Juliju Visockaju, glumicu i njegovu petu suprugu. Julija je tada ima 23 godine. Još su u braku. Nije se preterano zavirivalo u krštenicu njihovog oca Sergeja Mihalkova, pesnika i autora teksta sovjetske himne. Sergej je bio deset godina mlađi od njihove majke Natalije Končalovske, pesnikinje i prevoditeljke.

Čija je Svetlana

Sergej je 1939. dobio Orden Lenjina za pesme za decu. Nekoliko godina ranije na Institutu za književnost uočio je lepu plavušu koju je upitao za ime da bi Svetlani, kako se zvala, najavio da će narednog dana u „Izvestijama“ izaći pesma njoj posvećena. Glupost – bio je njen jedini komentar. „Glupost“ se sutradan ipak pojavila u novinama.

Biografi ove porodice ne prate dalji put Svetlane i njenu reakciju na objavljenu pesmu. Ali, pesma je pročitana u Džugašvilijevom Kabinetu. Drugu Staljinu se dopadaju vaši stihovi, rečeno je Sergeju. Staljinova ćerka se inače zvala Svetlana.

Time je prema tumačenju Andreja Končalovskog trasiran put do ordena na grudima njegovog oca. Staljinov govor početkom rata tu poziciju dodatno cementira kada je među velikim imenima koje je Rusija dala spomenuo Rjepina ali i Surikova. U tu vrstu nedodirljivosti najmanje je verovao Petar Končalovski te je, što bi advokati rekli „opreza radi“, kupio kuću i imanje od svog kolege na 110 kilometara od Moskve, iako je imao atelje kao i mogućnost da stanuje u Moskvi. Petar je umeo dobro da računa: ukoliko bi bio osuđen na progonstvo morao bi smeštaj da potraži bar na 100 kilometara od Moskve, a on je već bio siguran na 110 kilometru.

Ejzenštajnovi mangupski crteži

U tim smutnim, ratnim vremenima vodilo se računa o poznatim umetnicima. Zbog njihove bezbednosti nagrađeni umetnici avionom su prebačeni u Alma Atu. Među njima i Mihalkovi. Živeli su poput drugih u „laureatniku“ zgradi u kojoj su stanovali laureati, dobitnici državnih nagrada. U istoj zgradi stanovao je Boris Gorbatov sa ženom Tanjom Okunjevskom i njihovom ćerkom Ingom. Za Ingu su u dvorištu pričalo da je zapravo Titova ćerka – piše Andrej u „Niskim istinama“ i time prenosi lepršavu neistinu.

Sklonost Tita prema Okunjevskoj bila je nesporna, ne krije to ni ova ruska glumica u njenim memoarima objavljenim decenijama kasnije. Problem je druge vrste. Tito je Tanju prvi put video na njenom gostovanju u Beogradu 1945. a Inge je rođena 1933. Nije baš blizu.  U istim laureatnicima živeo je i Sergej Ejzenštajn. Pričao je sa Natalijom na engleskom što je bio više trag američkih uspomena. Mama je kasnije pričala, seća se Andrej, da joj je Ejzenštajn pokazivao njegove mangupske crteže, erotsku galeriju muškog polnog organa od kojih je svaki karakter. Penis – tužan, penis – drzak, penis – melanholik, penis – flegmatik …

Sergej Mihalkov sa sinovima Andrejom i Nikitom Foto: Kurov Alexander / TASS / Profimedia

Poznati reditelj jednim od svojih najvećih gubitaka smatra nestanak scenarija „Ivana Groznog“ sa potpisom Ejzenštajna, baš kao i drvene oplate dedinog drvenog, poljskog klozeta. Oplata je bila ispisana autogramima Prokofjeva, Pasternaka, Mejerholda… Bilo je i vrlo elegantnih crteža bez trunke skarodnosti koja je tipična za ovu vrstu zidnog stvaralaštva, seća se Andrej. Da sam tih godina znao istinsku vrednost te šper ploče isekao bih je i nikome ne bi dao.

Pesnik na kolenima

U jednoj Andrejevoj rečenici dobijamo jasan portret, njegove i Nikitine, majke Natalije: „Mislim da je emotivno bila, strasna priroda, koja kod muškarca izaziva vrlo sentimentalne nade“. U te nade hteo je da poveruje i mladi pesnik Pavel Vasiljev koji Nataliji posvećuje erotske stihove. Natalija ga javno, u društvu upozorava odakle ti pravo na takve stihove. Zatečen, zbunjen Vasiljev je Nataliji opalio šamar. Skandal. Babuška u ponoć ulazi u Natalijinu sobu rekavši da je na vratima traži neki mladić. Bio je to Vasiljev.

Tražio je oproštaj za ono što je uradio. Rekao je da će klečati dok mu ne oprosti. Natalija mu je zalupila vrata. Kad je ujutro kućna pomoćnica krenula na pijacu zatekla je Vasiljeva kako još uvek kleči. Otišla je do Natalije rekavši je da nema smisla da on još uvek kleči. Hajde dobro opraštam, rekla je Vasiljevu. Ta scena se nalazi u „Sibirijadi“ Andreja Končalovskog u kojoj junak kleči pred vratima.

Vasiljevu međutim NKVD nije oprostio. Imao je samo 27 godina kada je 1937. proglašen neprijateljem naroda i osuđen na smrt.

Mlađi i stariji brat Nikita Mihalkov i Andrej Končalovski Foto: Mikhail Klimentyev / TASS / Profimedia

Po mnogo čemu Andrej je majčin sin, a Nikita oprezan na oca. Odluka Andreja da napusti Sovjetski savez i ode u Francusku, s namerom da to bude samo usputna stanica do Amerike, izazvala je velika sporenja u porodici. Majka ga je razumela dok se otac pomirio sa njegovom odlukom tek kada mu je Andrej rekao da će za oca biti opasnije ako ostane u Moskvi. Pred sličnom dilemom Natalija nije oklevala. U Ameriku je pobegla 1927. bez dozvole roditelja. Ne sama već s tuđim mužem. Tada je razvod mogao da se dobije poštom. Dok je stigla s Aleksejem Bodganovim do Vladivostoka on je telegramom već dobio razvod. U San Francisko je stigla kao Aleksejeva supruga. U Americi su se razveli i u dve kolone vratli majčici Rusiji. Da se nije razvela završila bi kao Aleksej pred streljačkim strojem.

Odnos Andreja prema Nikiti bio je sa pozicije sile, starijeg brata. Za snimanje filma „Dečak i golub“ Nikiti sam naložio da uhvati 400 golubova. Hvatali su ih s mrežama. Posle su trebali da im podvežu krila, da ne bi mogli da lete već samo da hodaju. Imao je 15 godina. Bio je sav u ptičijem izmetu, izmučen umoran, crven i besan, seća se Andrej. Ali on je uvek bio i sada je čovek izuzetne odanosti. Za ideale, poseduje nepokolebljivu veru, rekao bih čak neko slepilo, koje mu daje snagu.

Bonus video: Lordan Zafranović o svom novom filmu

Komentari

Svi komentari (0)