0
Debitantski igrani film rediteljke i scenaristkinje Emilije Gašić govori o vremenskom periodu od 78 dana koliko je ukupno trajalo NATO bombardovanje SRJ počev od marta 1999. godine. U kolažnoj formi video dnevnika snimanog kućnom kamerom – kamkoderom, autorka pokušava da nam dočara život porodice u jednom manjem mestu na jugu Srbije.
Piše: Dejan Šapić
Posle mobilizacije i odlaska oca (Goran Bogdan) u vojsku hronološki su snimani razgovori provedenog vremena ukućana. Starije ćerke – tinejdžerke Sonja (Milica Gicić) i Dragana (Tamara Gajović) vode rasprave uključujući mlađu sestru Tijanu (Viktorija Vasiljević) koja im je izvor zabave. Sestre žele da sačuvaju snimke i pokažu ih ocu kada se vrati kući. Za to vreme njihova majka (Jelena Đokić) pokušava da kontroliše novonastalu situaciju.
Kako bi se sklonili od bombardovanja u komšiluk dolaze brat i sestre iz Beograda koje tri sestre prvi put vide. Stariji brat Mladen (Pavle Čemerikić) sličnih je godina kao Sonja i Dragana, a njegove sestre Lela (Maša Ćirović) Tijanina je vršnjakinja. Stvara se prijateljstvo između devojčica Tijane i Lele. Mladen će imati ulogu zavodnika za čiju pažnju će se boriti dve starije sestre.
Posmatramo priču iz pespektive odrastanja tri sestre, njihovim međusobnim odnosima i uzajamnoj podršci. Vreme ispunjeno zadirkivanjem mlađe sestre Tijane, svađama starijih sestara i njihovom zajedništvu kada je najteže. Predvodi ih majka (Jelena Đokić) bez muža koji je otišao da služi državi. Formirana je zajednica žena (odraslih i mladih) u kojoj bi trebalo da se zna čija je koja uloga. Kako su odnosi turbulentni majka gubi kontrolu koju preuzimaju starije ćerke. NATO bombardovanje Srbije 1999. uzeto je kao povod da se prikaže dinamika jedne zajednice koja funkcioniše bez oca, po definiciji “glave” porodice.
Rediteljka i scenaristkinja svedoči da je i sama snimala slične video radove tokom bombardovanja kada je imala sedam-osam godina kao i glavna junakinja, najmlađa od sestara Tijana. Takođe je kao i u filmu imala dve starije sestre sa kojime je provodila detinjstvo. Postavlja se pitanje šta je dokument a šta fikcija kao i kod svake umetničke interpretacije, a korišćenje kućne kamere još više podstiče prisnost među akterima i emotivni naboj koji se izliva i teče tokom celog filma.
Uzete su pojedinačne sekvence iz života da ilustruju vreme provedeno tokom bombardovanja a ne uobičajen tok filmske priče kakav srećemo u igranim ili dokumentarnim filmovima. Tako junaci lakše podnose trenutnu situaciju i navikavaju se na nju.
Iskusni glumci se trude da se prilagode mladim početnicama i da se ne primeti razlika između regionalne zvevde kao što je Goran Bogdan (Za danas toliko, Otac, Stric, Agape) i iskusne Jelene Đokić (Kelti, serije Tunel, Crna svadba, Tajkun). Posebno kod uloge Pavla Čemerikića (Šavovi, Sunce mamino, Izgubljena zemlja) koji je konstantno tokom filma u interakciji sa mladim junakinjama. Mala Tijana (Viktorija Vasiljević) je apsolutna zvezda filma, što je pokazala reakcija i publike i novinara na Palićkom filmskom festivalu gde je film imao regionalnu premijeru.
Rediteljka Emilija Gašić svesno prekida snimljene scene kućnom kamerom u trenutku kulminacije kada se neka radnja odigra. Ne prikazuje nam posledice već prelazi na sasvim drugu temu i tako gradi stanje isčekivanja. Postupak čestog ponavljanja nezavršenih scena dovodi do gubljenja fokusa pažnje gledalaca. Jasna je njena odluka da na taj način vodi priču ostavljajući nas da slutimo razrešenje.
Zanimljivo je posmatrati “78 dana” Emilije Gašić zajedno sa kratkometražnim filmom „Kao bolesna žuta“ autorke sa Kosova Norike Sefe, jednog od pobednika festivala Beldocs, koji će biti prikazan i na predstojećem Sarajevo film festivalu. Dvadesetominutni dokumentarac predstavlja kolaž materijala porodičnih video-snimaka, kako bi se prenela ideja iščekivanja i strepnje pre rata na Kosovu. Autorka se priseća kroz video radove, takođe, snimljene kućnom kamerom trenutaka porodičnog života, slavlja i okupljanja gde se potencijalna tragedija ne vidi ali se nazire. Ona pristupa dokumentu kao umetničkom radu sa ponavljanjem scena i replika dok se Gašićeva odlučila za igranu strukturu koja će preneti njena lična iskustva.
Niti jedan od filmova ne pominje uzrok problema – sukobe kosovskih Albanaca i aktuelnog režima u tadašnjoj SRJ koji će dovesti do najvažnijeg nacionalnog pitanja u poslednjih 25 godina – statusa srpske pokrajine Kosovo. Kod Norike Sefe u „Kao bolesna žuta“ imamo suptilnu najavu tragedije i rata, a kod Gašićeve NATO bombardovanje je u pozadini priče, predstavljeno iz vizure devojčica i tinejdžerki.
Akteri u “78 dana” se igraju i pokušavaju da zaobiđu stvarnost koje nisu u potpunosti svesni, slično većini mladih iz tog vremena. Bave se svakodnevnim problemima (pripremom za upis u školu, rivalstvom u osvajanju dečka iz grada, učenjem da crtaju ili naprave palačinke). Postavljaju pitanja starijima da odgonetnu zašto oni moraju da se kriju u kućama kada se uključe sirene za opanost i šta hoće od nas “NATO zlikovci”.
U tom smislu imamo dva pristupa posledicama. Kod Norike slike veselja i porodičnog folklora koji najavljuju tragediju koja se neće videti, a kod Gašićeve u “78 minuta” druženje, zabavu i igru zameniće tragedija posle koje se i pored svega nastavlja život i stvari teku svojim tokom. Zanimljivo bi bilo prikazati publici ova dva filma jedan za drugim. Najpre film sa Kosova „Kao bolesna žuta“ a onda “78 dana” iz centralne Srbije. Tako bismo dobili potpuniju sliku odnosa prema skorijoj prošlosti.
“78 dana” premijerno je prikazan na Internacionalnom filmskom festivalu u Roterdamu početkom godine a od mnogobrojnih festivala na kojima je film učestvovao ističe se priznanje za najbolje međunarodno ostvarenje Filmskog festivala na Kipru. Kuriozitet je da osim što je na 31. Evropskom filmskom festivalu Palić “78 dana” osvojio nagradu žirija za najbolji film i istovremeno proglašen najboljim od strane publike, prvi je domaći film koji je pobedio na Paliću za sve godine postojanja filmskog festivala. U bioskope stiže krajem avgusta.
Bonus video: Palić umalo otkazan
