0
Umesto da shvatimo da tehnologija može naš život samo da unapredi, mi smo zbog hiperprodukcije uspeli da je pretvorimo u oružje koje uništava našu planetu i prirodu, kaže za Nova.rs vizuelni umetnik Vuk Ćuk.
Beogradski umetnik jedno je od 64 imena iz zemlje i sveta čiji je rad italijanski kustoski tim selektovao za 58. Oktobarski salon-beogradsko bijenale, manifestaciju koja je otvorena u petak.
– Čast je učestvovati na Oktobarskom salonu, a s obzirom da sam učestvovao i na prošlom Oktobarcu sada je preda mnom veća odgovornost da opravdam poverenje kao jedan od umetnika koji su pozvani – priznaje za naš sajt Vuk Ćuk.
Kapitalistička logika, trendovi, tehnologija i načini na koji oni oblikuju ljude i prirodu, dominantni su motivi u radovima beogradskog vizuelnog umetnika. Sve te motive ovaploćuje u različitim formatima – od skulptura i instalacija, do crteža, digitalne umetnosti i slika. Ćuk se sa svojim radovima predstavljao u Rejkjaviku, Šangaju, Njujorku, Parizu, Ljubljani, a na Venecijanskom bijenalu 2019. bio je asistent Đorđu Ozboltu u razvijanju njegove instalacije u sklopu srpskog paviljona. Ćuk je imao i nekoliko samostalnih izložbi, a dobitnik je i nekoliko nagrada, od one iz fonda „Vladimir Veličković“, preko priznanja „MAK Museum Vienna Recognition“, do „Taiyuan Sculpture Symposium“ nagrade.
Okolnosti su danas, u odnosu na prošli Oktobarac, kako kaže Vuk Ćuk za naš sajt, drugačije. Razlog tome nije samo što se ova manifestacija održava u „nevreme“, na leto, umesto tradicionalno s jeseni.
– Svi smo mi drugačiji zbog pandemije. Oktobarac je inače postao bijenalna manifestacija, a još sa dodatnim odlaganjem zbog korone… Posle prethodne godine, za koju mi se čini kao da je trajala pet godina, deluje mi kao da se prethodni Oktobarac desio u dalekoj prošlosti, a ne 2019. Iz lične perspektive zanimljivo mi je da posmatram i sopstvenu evoluciju kroz ono sa čime sam se predstavio tada i kroz radove kojima se sad predstavljam – priča umetnik, čiji je rad na 58. Oktobarskom salonu postavljen u Likovnoj galeriji Kulturnog centra Beograda.
– To je instalacija koju sačinjava šest skulptura manjeg formata. U pitanju su kinetičke skulpture, interaktivne i neka vrsta mog razmišljanja o svetu u kome danas živimo. Naravno, taj svet posmatram kroz prizmu razvoja novih tehnologija, ali i konzumerizma, hiperprodukcije i tema koje one povlače sa sobom – objašnjava Ćuk.
S obzirom da se u svom radu stalno osvrće na položaj pojedinca u savremenom globalizovanom društvu i postavlja pitanja šta ta potrošačka groznica i preobilje donose svetu, ovako opisuje svoju instalaciju:
– Čine je predmeti koje sam svesno naručivao sa kineskih platformi koje rade globalni šiping i isporuku. U pitanju su predmeti koji su jako jeftini. Što je predmet po svom postojanju bio apsurdniji za mene, bio mi je interesantniji da ga uključim u same skulpture. To sam uradio kako bih predmet sam po sebi razotkrio, ali i da bih, nadam se, naveo posmatrača da razmisli o tome da li su ti predmeti nešto što je čovečanstvu zaista neophodno. Umesto da shvatimo da tehnologija može naš život samo da unapredi, mi smo zbog te hiperprodukcije uspeli da je pretvorimo u oružje koje uništava našu planetu i prirodu – smatra umetnik, a na pitanje da li su ljudi otvoreni da čuju poruke i dopiru li do njih glasovi da nam nisu od sušteg značaja u životu mini-roboti, veštačko krzno, svetiljke, plastične igračke, odgovara:
– Čini mi se da se kod nas u poslednje vreme dosta podigla svest o očuvanju životne sredine, a to je jedna od stvari koje je esencijalna. Jer, u pitanju je tema kojom svaki čovek na ovom svetu treba da se bavi. Mislim da smo malo zakasnili sa celom tom pričom, zbog čega smo u većem problemu nego što bismo trebali da budemo, ali mi je drago da se oseća ta energija podizanja svesti i to mi daje nadu da će stvari da se poprave na bolje.
Osim što mu se činilo da je 2020. bila „duga pet godina“, donela je i brojna razočarenja, i bila teška za sve, naročito umetnike:
– Bilo je toliko propalih projekata, koji su dugo bili planirani. Sa druge strane meni lično je dala drugačiji uvid u svet u kojem živim. Drugačiju percepciju realnosti sam stekao, i neke nove uglove posmatranja iz kojih su se rodile nove ideje. Ne trudim se previše da razmišljam šta sam izgubio i šta dobio, već da beležim ono što jeste moja sadašnjost i stvarnost i da to reflektujem na svoje radove. A da je teško, teško je. Svakako da posao umetnika nije zanimanje koje bilo ko odabere da bi imao siguran put i obećanu karijeru, i to je rizik kog smo svi vrlo svesni na početku. Ali, opet ne znam kojim bi drugim poslom mogao da se bavim. U tom smislu šta god da je moja sudbina spreman sam da je prihvatim – reči su Ćuka.
Pre Oktobarca, do polovine marta u galeriji Eugster bio je prisutan sa izložbom „Imamo Los Anđeles kod kuće“, na kojoj se takođe pozabavio ekologijom, ali i transportom i luksuzom, kao i time šta ti pojmovi znače tokom pandemije i globalne klimatske krize. Postavka, kao i njen naslov, inspirisan internet mimom (Me: Mom, can we have LA? Mom: We have LA at home), bila je parodija na društveni status koji se nosi, fotografiše, kači na društvene mreže, kupuje, prodaje ali koji se ponajmanje živi.
Posle te izložbe, i Oktobarskog salona, kako nam priznaje, ne planira ništa. Bar ne kada je posao u pitanju…
– Idem na dva mora, pošto prošle godine nisam bio!
Na našu konstataciju da je „bio u Los Anđelesu“, Vuk Ćuk kroz smeh kaže:
– Napravio sam ga kod kuće zato što nisam bio tamo. Plan je samo odmor, jer je ta izložba u galeriji Eugster bila zaista veliki projekat, koji je vukao sa sobom dosta rada i stresa. Pa, s jeseni u nove projekte. Želeo bih da probam da napravim neku vrstu distance kroz nove radove u odnosu na ono što se dešavalo prethodne godine i sa te tačke ponovo krenem dalje!
