0
Ovo je definitivno bila njegova godina. Ulogom Čezarea Anuncijata u predstavi „Sitnice koje život znače“ po delu Lorenca Maronea i u režiji Andreja Nosova, dramski umetnik Mladen Andrejević odigrao je, po mnogima, rolu karijere.
Za kratko vreme osvojio je dva priznanja, Nagradu “Milan Gutović” na Ambijentalnom pozorišnom festivalu Novi tvrđava teatar, a potom i Specijalnu nagradu žirija novinara na Festivalu pobednika festivala.
– Nagrade su me iznenadile, nisam ih očekivao. Već sam omatorio pa ne nasedam. Svaki dan, čim ujutru ustanem, pročitam tekst iako ga znam – priča Andrejević za Nova.rs.
Za ovu koprodukciju Narodnog pozorišta Beograd, Beo-Arta i Centra za kulturu Tivat, traži se karta više, a ansambl predvođen Andrejevićem, nakon svakog izvođenja nagrađen je ovacijama.
– Kao što se zna, ta uloga je bila namenjena Branku Cvejiću. I kada sam dobio poziv da je igram, odgovor je bio da ću igrati alternaciju. Pročitao sam tekst i sve mi je nekako bilo blisko. Naslagalo se vremenom i smestilo se, skockalo, tako da sam sve razumeo, i godine koje ima Čezare i odnos sa ćerkom… Ceo jul sam sedeo kod kuće i učio tekst, ne samo svoj nego celog ansambla. Reč obavezuje, kad odlučim guram do kraja. I onda se desilo da nas je Cveja napustio.
Do premijere je imao samo deset proba ali, kako kaže, imao je fenomenalnog profesora Predraga Bajčetića u čijoj je klasi studirao glumu, pa mu nije bio problem da se izbori s ulogom.
– On me i danas kljuca, živ je u meni. Ta pitanja – ko, gde, kada šta radi, i posebno radi čega, odnosno šta je cilj. E to je ono najvažnije, šta je iza, kako bi opravdao lik koji tumačiš. Profesor je tražio da pronađemo adekvatan glagol, ubijali smo se do pravog rešenja. To mi je posle mnogo značilo i štogod čitam, ili me ne dira i ne zanima, ne vidim sebe u tome, a kada me zainteresuje znači da mogu to da uradim, nadogradim – priča Andrejević koji je bio dobitnik Nagrade „Mata Milošević“ FDU u Beogradu za najboljeg studenta.
A glumu je upisao u 20. godini, nakon što je završio drugu godinu Pravnog fakulteta.
– To me je vuklo od malih nogu. Odrastao sam u Beogradskoj ulici, tu je bila velika zgrada Industrije motora Rakovica (IMR) u kojoj su živeli i finansijski direktor i alatničar, vrvelo je od dece. A najpoznatiji komšija je bio Mija Aleksić, sa čijim sinom iz prvog braka sam išao u školu. Ne sećam se starijih glumaca, ali znam da je Mija bio genije. Često su me vodili na izlete ili mi njegovog Borka kada oni ne mogu, tako da smo dosta vremena provodili zajedno. I danas pamtim njegov izraz lica dok sedi za stolom i gleda u svoje satove koji su mu bili opsesija. Istina je da je kao čovek bio nezgodan, prisustvovao sam kada su ga usred bela dana izbacili iz „Madere“, nisam smeo tada ni da ga pozdravim. I pored toga, sve je stizao, radio, bio je car.
Prve glumačke korake je napravio u Dadovu, a kada je odlučio da ode na prijemni, otac Srdan, tadašnji načelnik DB-a, nije bio srećan zbog te odluke.
– Ma kakva gluma, završićeš u alkoholu, ludilu, govorio mi je. Ohrabrila me je majka. Mom ocu niko ništa nije mogao, osim njegove žene. Bila je jako inteligentna, volela je da se karta, nema šta nije igrala, i poker, preferans… Išla je uredno na posao, uvek skuva ručak, i onda od pet do 23h dolazila je uredno njena ekipa na kartanje. Kada je otišla u penziju, zaigrala je bridž na kraju te svoje „kockarske karijere“. Otac je uvek bio oprezan, tri puta promisli pre nego što nešto kaže, ali njoj ništa nije mogao.
Andrejević dodaje da se njegov otac pomirio sa tim da mu je sin glumac kada je u udarnom u Dnevniku čuo da mu je sin dobio Sterijinu nagradu za ulogu Žakija u predstavi „Turneja“.
– Svratio sam da ih posetim, gledali su TV i čuli tu vest. Tada se okrenuo i rekalo mi: “Ovo je velika stvar“. Onda mi je otkrio kako je u školi igrao „Jerotija“ u „Sumnjivom licu“. Posle prikazivanja Šotrinog TV filma „Poslednje sovuljage i prvi petli“, Stane Dolanc koji mu je tada bio šef, pitao ga je: “Je li, bre, Srdane, što ovaj tvoj mali ne igra malo češće?“
Međutim, zbog toga što mu je otac bio na takvoj funkciji, Mlađa ili Plaža (od Mlaža), kako ga bližnji zovu, samo je trpeo nego što je imao koristi.
– Odeš u ekipu i kažu: „Pazi šta pričaš, znaš ko mu je otac“.
Pored brojnih filmskih i televizijskih uloga, među kojima se posebno ističe njegovo tumačenje Cileta kladioničara u ostvarenju „Kad porastem biću Knegur“ za koju je dobio Nagradu za epizodnu ulogu na Filmskim susretima u NIšu, Mladen Andrejević je bio dugogodišnji član Ateljea 212 a matična kuća ga je ispratila na dostojanstven način u penziju. Tamo igra i dalje u komadu „Avgust u okrugu Osejdž“.
– Bilo je to neko stvarno drugačije vreme, Muci Draškić je pored iskusnih starih glumaca doveo i nas mlade, Brstinu, Buleta, Cviju, Daru Džogić… Imali smo neviđen ansambl. To je bilo vreme kada je Mihiz sedeo za šankom u bifeu Ateljea, pa dođe Pekić, pa Vladeta Janković, Kiš… Sa njima sede i dekorateri i rekviziteri i slušaju šta se priča. Muci je imao taj fazon da su svi zajedno i to je stvarno činilo Atelje dodatno posebnim.
U karijeri mu je, kaže, odmogla i čuvena uloga Ace Poštara u emisiji za decu „Šta bi bilo kad bi bilo“. Iako mu je donela popularnost, reditelji ga nisu angažovali i govorili su: “Ma nećemo njega, on je Poštar“.
– Obeleži te tako nešto, ali nije mi smetalo. Nikad se nigde nisam petljao, tako sam vaspitan. A od sebe ne mogu da pobegnem, stidljiv sam čovek koji voli da se zavitlava ali nisam davež – nasmejao se Mladen Andrejević i na kraju otkrio “sitnice koje njemu život znače”:
– Imam kćerku Saru koja je danas svoj čovek i živi u Barseloni. Drago mi je što sam bio uspešan u roditeljskoj ulozi. Moram da pomenem i pobedu u jednoj velikoj bici. Nakon 17 godina suđenja uspeo sam da povratim dedovinu u Beogradu. Sada se učim da uživam. Jer, ne mora se baš ništa po svaku cenu.
Bonus video: Milena Marković o operi „Deca“ u Narodnom pozorištu u Beogradu
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
