"Voleo bih da sam više uživao u uspehu": Džon Bon Džovi o slavi, braku i strahovima za karijeru

Godine 1982, Džon Bon Džovi je snimio pesmu pod nazivom "Runaway" tokom slobodnog vremena dok je radio u studiju za snimanje u Njujorku. Svaka izdavačka kuća kojoj se obratio odbila je, ali ga je jedan radijski DJ ohrabrio da se prijavi na takmičenje za nepotpisane bendove, gde je pobedio. Nedugo zatim, Bon Džovi se vraćao kući svojim roditeljima u Nju Džersi. “Bio sam sam u kolima i prvi put sam čuo 'Runaway' na radiju”, priseća se za "Gardijan". “Hteo sam da spustim prozore i vozim brzo – nadao sam se da će me policija zaustaviti samo da bih mogao da im kažem da sam to ja na radiju.”

Sam i vozeći brzo sa uključenim radijom: to bi mogao biti stih iz pesme Bon Džovija. I 42 godine, 16 studijskih albuma i milioni prodatih primeraka kasnije, putovanje koje je započelo sa "Runaway" sada prati novi album "Forever". Kao i u nedavnoj dokumentarnoj seriji o bendu "Thank You, Goodnight", Džon Bon Džovi gleda u prošlost: jedna pesma govori o kupovini njegove prve gitare, dok se druga vraća na dane kada je bend svirao na obali Džerzija. Ali ti rani nastupi izgradili su karijeru za koju sada shvata da često nije dozvoljavao sebi da uživa u njoj. “Dugo sam se takmičio sam sa sobom,” kaže on.

Sada sa 62 godine, Bon Džovi ne gleda samo na svoj dom i brak koji traje 35 godina, već i na svoje životno delo. Surova ironija je da, nakon što je konačno naučio da uživa u svojoj karijeri, ona je ugrožena zbog oštećenja glasnih žica, što čini mogućnost budućih turneja neizvesnom. “Taj proces je u toku,” kaže on o svom glasu. “Nema čuda. Voleo bih da postoji jebeni prekidač. Više sam nego sposoban da ponovo pevam. Sada je pitanje: mogu li da pevam dva i po sata, četiri noći nedeljno? Odgovor je ne.”

Bon Džovi je odrastao kao sin oca cvećara i majke koja se pridružila marincima nakon što je bila zečica u "Plejboju". “Tipično odrastanje srednje klase,” kako on to opisuje. “Niko od mojih najboljih prijatelja ili čak poznanika nije težio višem obrazovanju. Bilo je: ili fabrika ili vojska.” Bon Džovi je dobio električnu gitaru kao božićni poklon sa 13 godina, a njegova soba bila je prekrivena posterima muzičkih heroja. “Kada si u tim godinama, svi misle da će postati rokenrol zvezda i stvarno uspeti,” kaže on, “Bio sam dovoljno glup da verujem u to."

Ono što je učinilo „nemoguće mogućim“ bilo je to što je nedaleko od mesta gde je živeo, drugi muzičar iz Nju Džerzija uspeo. „Prvi put sam otišao da vidim Brusa Springstina i E Street Band 1978. godine“, priseća se. „Bili su 20 kilometara južno od moje spavaće sobe, pisali pesme o mestima gde sam živeo. I za razliku od ljudi na posterima na mom zidu – Led Zeppelin, Queen i Eltona Džona – mogao si ući u bar u Nju Džerziju i naići na Brusa ili nekog iz benda.“

Dana 9. januara 1980. godine Bon Džovi je nastupao u "Fast Lane", mestu u Asbury Parku, sa svojim bendom Atlantic City Expressway. Bio je na pola izvođenja obrade Springstinove pesme "The Promised Land" kada se okrenuo i video Springstina, koji je bio u publici i sada je trebalo da mu se pridruži na bini. „To je bilo magično. Setite se: sutradan se vraćam u srednju školu.“ Kasnije te godine, rođak je pomogao Bon Džoviju da dobije skroman posao u studiju za snimanje u Njujorku, gde je obavljao razne poslove. Još uvek je bio tinejdžer, ali je mogao da gleda kako rade Mik Džeger, Dajana Ros i Dire Straits, plus Queen i Bouvi koji su snimali "Under Pressure". Kada studio nije bio u upotrebi, Bon Džovi bi ga koristio za snimanje svoje muzike, uključujući pesmu "Runaway".

Izdao je dva umereno uspešna albuma pre nego što je postao popularan sa albumom "Slippery When Wet" iz 1986. godine. Šta da nije imao tog rođaka koji je radio u studiju? „To bi se dogodilo“, kaže on. „Snimao bih 'Runaway' negde drugde. Imao sam pesmu.“ Bio je siguran da će biti uspešan. „Nije bilo sumnje, ni trenutka sumnje. Ništa.“

Album "Slippery When Wet" učinio je bend bogatim i slavnim, a Bon Džovija je postavio kao kralja Nju Džerzija uz Springstina, ali Bon Džovi je bio dezorijentisan uspehom albuma. „To je promenilo ljude oko nas više nego što je promenilo nas,“ kaže on. „Odjednom su ljudi kojima bismo obično tražili savet“ – kao što su njegovi roditelji – „sada tražili savet od nas.“ Ostatak benda je prigrlio stil života seksa, droge i rokenrola, „ali ja, kada sve zavisi od mog pevanja, sam morao da idem na spavanje ranije od ostalih. Voleo bih da sam više uživao u uspehu, ali neko mora da bude kvoterbek tima da bi bend ostao na okupu.“

Taj uspeh je barem oslobodio njega i njegovu ženu Doroteu da proputuju SAD krajem 80-ih, vozeći se motorima i „odsedajući u jeftinim motelima – prelep način da se vidi zemlja“. Kako su recepcionari u motelima reagovali kada bi Džon Bon Džovi ušao? „Sećam se da smo se zaustavili na benzinskoj pumpi kod Velikog kanjona i tamo je bio klinac koji je imao jednu od naših majica. Ja sam bio kao, hej. A on je bio kao, hej. Nije me prepoznao. Na kraju sam skinuo kacigu i izvadio svoju vozačku dozvolu. Pretpostavljam da tog dana nisam izgledao baš najbolje.“

Ono što ga je takođe držalo prizemljenim bila je sama Dorotea, i ove godine slave 35 godina braka. „Samo sam imao sreće da sam je odmah pronašao,“ kaže on. „Bio sam blagosloven što sam je poznavao od kada smo bili deca i nisam mogao da zamislim život drugačije.“ Nedavno je jedan intervju postao viralan, gde Bon Džovi kaže da je „prošao nekažnjeno“ kada su žene u pitanju: „Ja sam rok zvezda. Nisam svetac. Ne kažem da nije bilo 100 devojaka u mom životu. Ja sam Džon Bon Džovi. Bilo je prilično dobro.“

Ali on sad kaže da je to pogrešno protumačeno. „To je bio zanimljiv trenutak kada se mozak i jezik ne povežu,“ dodaje. „Ono što sam želeo da kažem je da sam imao stotinu žena koje su mi se bacile pod noge, ali nisam završio rečenicu pa sam stvarno ispao kao arogantni kliše.“

Bonus video: Džimi Hendriks: Živeo je kratko, ali je ostavio neizbrisiv trag u rokenrolu