0
Nije otišao Vlasta zbog starosti ili zbog bolesti, on je otišao mlad, zdrav. Drugovali smo čitavih 50 godina. Vlasta je za mene bio radost, tako voljeno biće. I kada bi mi neko rekao: "Biraj da li bi voleo da poživiš koliko i kao i on", ja bih izabrao ovo drugo.
Njegov dolazak u ovo pozorište je takođe zanimljiv. On je trebalo da na sceni kaže: „Smrt fašizmu, sloboda narodu, živeo maršal Jugoslavije Josip Broz Tito“. Taman da on to izgovori, neko od ovih njegovih, poznatih po smicalicama, šapnu mu: „Josip Visarionovič Staljin“. On se tu naravno zasmeje. Kako bi sad neko dopustio da se neko podsmeva tome? I bili su spremni da ga odmah izbace iz pozorišta. Tu se našao Ljuba Tadić i veliki, razumni Bojan Stupica ga ipak primi u pozorište sa takozvanim „Bojanovim bebama“. Tako smo mi došli zajedno u ovo pozorište i od tada smo neizmerno od njega podržavani njegovim drugarstvom, a od njega naučili tu njegovu distancu od patetike, laži i glumljenja glume. I to je izazvalo veliki, značajan uticaj u ovom velikom, značajnom pozorištu.
On nije pravio razliku između generacija, i u ribolovu je bio sa svima, od Pljake, Laneta, kasnije do Vojina. To je neverovatno koliko je njegova mladost i otvorenost bila za sve. Mislim da je njegovo srce izgledalo kao ona vrata iz salona kaubojskih filmova. Ko hoće da uđe, nek uđe, ko hoće da izađe, nek izađe. Srce mu je za sve bilo otvoreno.
Imati čoveka koji ume da se smeje na svoj račun, to je Božiji dar, to su neviđene vrednosti.
Mislio sam da vam prepričavam smicalice i razne stvari koje su se desile na sceni, a igrao je 1.600 puta „Buba u uhu“, ja 1.100 i nikad nisam znao šta od njega da očekujem. U predstavi ja treba da uđem na neku zakazanu avanturu i kažem: „Soba gospodina Šandeliza“. A on kaže: „Vi niste gospodin Šandeliz“. Ja na to kažem da „sam Roman Trnel i zastupam ga“. I on uhvati da me ispituje ko me je poslao, zašto sam tu došao, razne stvari, a ja se preznojavam, ne znam kako da se snađem… I kada smo igrali hiljadu i neku predstavu, ja se setim da mu se nekako odužim za sve to. On se u predstavi zove Ogist Ferajon. I ja ulazim i kažem: „Soba gospodina…“ A on mi se predstavi i kaže da se zove Žan Pjer Belmondo. To bude praznik za sve nas.
Igramo „Vasu Železnovu“, fenomenalna je predstava bila. On igra poslovođu Vase, koju igra Ljiljana Krstić, i trpa se u sve, u posao, porodične afere… I dolazi Rada Đuričin koja igra ćerku Vase Železnove, a on je prvi dočekuje i kaže: „Želim vam srećan podvarak“, umesto „povratak“. Bio je to 6. januar. Možda mu je Nada pripremila baš neki podvarak, pa mu je ostao ukus…
I sada čujem njegov smeh. On se smejao svemu, čak i kada se pričalo o samici, zloglasnoj 17 a u Staroj Gradiški, najozloglašenijem kazamatu posle rata, gde je bio i moj otac. Razmenili su utiske iz tog užasa. A on je pričao o tome sa smehom. Zamislite tu veličinu da se smejete tome?! Kud ćete veće od podsmevanja svom zlotvoru, smejati mu se… I to je nešto što će toliko nedostajati, što toliko fali nama svima.
Nisam hteo da vam to kažem, već sam pripremio pesmu koju želim da pročitam:
„Ti se ne boj više ni žege ni znoja
niti razbesnele vejavice zimi –
zemaljska si posla posvršav’o svoja
i otiš’o kući kad zaradu primi.
I sva mladež zlatna u neki će mah
k’o i dimničari dospeti u prah.
Ti se ne boj više silničke obesti,
ne može ti ništa ni tiranska vlast,
ne brini se šta ćeš obući i jesti,
tebi su sad isti i trska i hrast.
Svi učeni i moćni u neki će mah
krenuti za tobom i dospet’ u prah.
Ti se ne boj više munjinoga bleska,
nit’ izdaje, laži, niti ljute psovke;
Ti se ne boj više ni gromovog treska;
Sve je za te prošlo – i smeh i jadikovke.
Sve ljubavi mlade u neki će mah
krenuti za tobom i dospet’ u prah.“
Ovo je pre 400 godina svome Vlasti napisao Viljem Šekspir.
(Tekst kojim se Voja Brajović oprostio od Vlaste Velisavljevića na današnjoj komemoraciji u JDP)
