1
Ne žalim ni za jednom ulogom, govorio je glumac Vlasta Velisavljević, preminuo danas u 95. godini. Nije ni imao razloga da žali, jer je tokom sedam decenija duge karijere ostvario više od 350 uloga u pozorištu, na filmu i televiziji.
Rođen 1926. godine u Beogradu, u porodici ložača i domaćice, Vlastimir Vlasta Velisavljević se još kao dete zainteresovao za glumu, a sa 12 godina počeo je da igra u predstavama pozorišta „Roda“, koje je vodila ćerka Branislava Nušića. Na Akademiju pozorišne umetnosti upisao se 1948. godine, a kolege u klasi Mate Miloševića bili su mu Olivera Marković, Vlastimir Đuza Stojiljković, Predrag Pepi Laković, Danica Aćimac… Međutim, dve godine kasnije je, zbog druženja sa Dušanom Majcenom, pukovnikom Jugoslovenske narodne armije i staljinistom u vreme Informbiroa, uhapšen i odveden u zatvor na Banjicu, a potom i na Goli otok, gde je bio zatvoren tri godine.
O tom vremenu nerado je govorio. „Šta je to tri godine? Leto, zima, leto, zima, leto, zima i to prođe“, rekao je uz osmeh u jednom intervjuu. Rehabilitovan je 1953. godine i vratio se u Beograd. Uprkos darovitosti, golootočka prošlost značila je i da su mu zatvorena vrata pozorišta. Više godina radio je u pozorištu u Mostaru, potom u Tuzli, a potom se vratio u Beograd i, nakon napisane molbe, postao je član Beogradskog dramskog pozorišta. Jedna od prvih predstava u kojoj je igrao po povratku u beogradska pozorišta bila je „Autobiografija“ Branislava Nušića u režiji Nebojše Komadine.
Međutim, šezdesetih godina, Velisavljević je otišao u Rusiju, što je značilo i kraj angažmana u BDP-u. Po povratku u zemlju, slavni reditelj i osnivač Jugoslovenskog dramskog pozorišta Bojan Stupica angažovao ga je u tom teatru, gde se 1968. godine priključio „Bojanovim bebama“, među kojima su bili Milan Gutović, Gojko Šantić, Branko Cvejić, Svetlana Bojković, Josif Tatić, Tanasije Uzunović, Ivan Bekjarev…
Na sceni ovog teatra odigrao je stotine manjih i većih uloga, među kojima je najpoznatija ona u dugovečnoj predstavi „Buba u uhu“ Žorža Fejdoa, koja je doživela i svoju televizijsku verziju. Tokom devedesetih godina igrao je sa Gutovićem u njegovom čuvenom „Kabareu“.
Velisavljević se prvi put na filmu pojavio 1959. godine u ostvarenju „Noći i jutra“ po scenariju Meše Selimovića i u režiji Pjera Majhrovskog i to kao „Gitarista“. Od tada je odigrao uloge u više od 45 dugometražnih i više od 60 televizijskih filmova, kao i u desetinama TV serija. Te uloge bile su mahom epizodne, ali je Vlaisavljević unosio u njih snažan lični pečat, često pleneći duhovitošću, zbog čega je među publikom postao najvoljeniji epizodista.
Među poslednjim ulogama bile su u seriji „Aleksandar od Jugoslavije“ Zdravka Šotre, te u serijama „Svindleri“, „Klan“ i „Kamiondžije“.
Starija filmska i televizijska publika Velisavljevića pamti i kao Lazarovog oca iz filma „Orlovi rano lete“ (1966), kao Dragoša iz „Devojke sa Kosmaja“ (1972), Ristu iz „Kamiondžija“ (1973), žandarma iz „Samrtnog proleća“ (1973), kao predsednika kućnog saveta u „Pozorištu u kući“ (1974), Čombetovog tatu u seriji „Grlom u jagode“ (1976) Srđana Điđe Karanovića, Vitu iz serije „Više od igre“ Zdravka Šotre ili kao komesara u filmu i seriji „Idemo dalje“ (1982) istog reditelja. Velike simpatije mladih gledalaca iz sredine sedamdesetih stekao je ulogama u legendarnoj dečjoj TV emisiji „Na slovo na slovo“.
Tokom osamdesetih godina, Velisavljević je igrao u različitim filmovima, poput tadašnje hit komedije „Tesna koža“ ili ostvarenja „Braća po materi“, kao i u brojnim filmovima i serijama kao što su „Vuk Karadžić“ i „Bolji život“, a devedesetih i u „Bolje od bekstva“ (1993), „Dnevnik uvreda“ (1994), publika ga je volela i kao Tomislava Pavlovića u „Otvorenim vratima“ (1995), gledala ga kao zlatara u filmu „Kupi mi Eliota“…
I u novom milenijumu, Velisavljević je ostvario niz upečatljivih uloga, pre svega u „Maloj noćnoj muzici“, gde je igrao lik baba Nate, u filmu i seriji „Lavirint“ (2002) Miroslava Lekića, serijama „Naša mala redakcija“, „Crni Gruja“ (u ulozi Starca Foče od stotinu ljeta), „Ivkovoj slavi“ (2005), pozajmio je glas liku profesora Dorijevića u animiranom filmu „Tehnotajz“ (2006)…
U poslednjoj deceniji, pojavio se i u filmovima „Taksi bluz“ i „Nije sve kako izgleda“, kao i u serijama „Sinđelići“, „Santa Maria della Salute“, „Junaci našeg doba“…
Uloge na filmu, u serijama i pozorištu igrao je do poslednjeg dana. Na opasku reditelja i umetničkog direktora Jugoslovenskog dramskog pozorišta Gorčina Stojanovića letos da bi zbog teške epidemiološke situacije trebalo čuvati glumce, posebno starije i da ih ne treba izlagati riziku, Velisavljević je odgovorio da on želi da igra, jer se tako leči i održava.
– Igranje je za mene terapija, ja se igranjem lečim i održavam. Gorčin Stojanović je moj reditelj, on to zna. Ja se čuvam pozorištem, a Jugoslovensko dramsko je i moja i njegova kuća, on je tu i umetnički direktor. Razumem ga, on se brine za moje zdravlje, kao i ja za njegovo. Treba mi da što više igram, zdravlja radi – rekao je tada Vlasta Velisavljević i u šali dodao da „Gorčinu kažemo da nije u 94. nego u 95. godini“.
