0
Slovenija jeste uređena i razvijena zemlja. Međutim, i u njoj ima dosta socijalnih problema, sa kojima se društvo suočava, a da neki od njih i nisu šire poznati, kaže za Nova.rs Vladimir Šojat uoči starta Dana slovenačkog filma u Beogradu.
Piše: Nikola Marković
Jubilarno deseto izdanje manifestacije Dani slovenačkog filma biće održano od 10. do 14. maja u Jugoslovenskoj kinoteci i predstaviće retrospektivu odabranih filmova slovenačkih autora, gostiju i učesnika od nastanka 2015. godine do danas. Tim povodom razgovarali smo sa Vladimirom Šojatom, koji se na predstojećem izdanju ove manifestacije pojavljuje u dvojakoj ulozi: kao urednik specijalnog programa DSF+ posvećenog kratkim i eksperimentalnim filmskim formama selektovao je šest interesantnih autorskih ostvarenja, dok je kao autor zastupljen u glavnom festivalskom programu, u kome će biti prikazan njegov kratkometražni dokumentarni film „Ita Rina – Diva iz Divače”.
Kada govorimo o Sloveniji, imamo tendenciju da je doživljavamo kao urednu, razvijenu, sređenu zemlju u svakom smislu. Pa ipak, društveno-politički angažovani filmovi čine deo i ove kinematografije – koje su u tom polju teme bile vama interesantne, da li vidite određeni zajednički imenitelj za reditelje/ke koji/e deluju na ovom polju?
– Slovenija jeste uređena i razvijena zemlja. Međutim, i u njoj ima dosta socijalnih problema, sa kojima se društvo suočava, a da neki od njih i nisu šire poznati. Kao mala zemlja, smeštena na obodima dve velike evropske kulture: italijanske i nemačke, Slovenija je i na migrantskoj ruti, kako izbeglica sa Bliskog istoka, tako i onih balkanskih, ekonomskih migranata.
Borba za očuvanje nacionalnog identiteta uvek je bila važna u Sloveniji zbog malobrojnosti nacije, i mi treba da razumemo da pozitivno osećanje bratstva južnoslovenskih naroda i dalje postoji, bez obzira na to što je zajednička država davno otišla u istoriju. Priče i teme vezane za korpus jugoslovenskog nasleđa aktuelne su i dalje, kao i preispitivanje prošlosti, ali i savremeni problemi kojih slovenačko društvo nije lišeno: nasilje u porodici, vršnjačko nasilje, krijumčarenje ljudi, dezorijentisanost mladih, korupcija i razne vrste klasne, rodne i rasne nejednakosti. Čini mi se da, i pored teškoća sa kojima se susreću autori u finansiranju svojih filmova, postoji put da se u okviru savremene produkcije artikuliše kritički odnos prema društvu u kome žive, što možemo smatrati da je najvažniji domet koji kinematografija jedne zemlje može da postigne.
Vaša selekcija bavi se mnogobrojnim nestandardnim formama filmskog stvaralaštva, a DSF plus fokusiran je na, kako ste rekli, “kratke igrane, dokumentarne, eksperimentalne i animirane, ali i nestandardne dugometražne, alternativne ili društveno-politički angažovane filmove”. Koje su to forme – ili možda teme – kojima ste za vašeg staža u DSF-u bili najskloniji kao selektor?
– Budući da se i sam dugi niz godina bavim nestandardnim formama pokretne slike – kroz alternativni film, kako se to nazivalo krajem 80-ih, i video art, bilo je prirodno da, kad sam se priključio timu DSF, ponudim jedan drugačiji pogled na slovenačku kinematografiju. To je bilo 2018. godine, kad se obeležavalo pola veka od studentskih protesta 1968, a pošto sam u Domu kulture Studentski grad, na mestu gde su ti protesti počeli održao predavanja o dokumentarnom filmu, osmislili smo i prikazali u njihovoj sali selekciju kratkih igranih, dokumentarnih i eksperimentalnih filmova, uz svojevrsni hommage šezdeset osmoj kroz dokumentarni TV film poznatog slovenačkog reditelja Janeza Burgera „Tribina – veseli otpor“ o najzabranjivanijem listu u istočnoj Evropi, čuvenoj Tribini.
I sledećih godina selekcija je bila slično osmišljena: na jednoj strani – pregled kratkometražnih filmova najnovije produkcije, kako studentskih tako i filmova profesionalnih autora, a na drugoj, filmovi koji se hrabro suočavaju sa društvenim problemima i to u eksperimentalnim formama, koje su za publiku bili pravo otkriće. Od filma Milene Olip „Sine Legibus 1976“ o teškom položaju slovenačke manjine u Koruškoj, preko filmova Eme Kugler koji naginju simbolizmu i vrhunskoj stilizaciji, pa sve do filma „Razbijeni klavir“ o sudbini klavira koji je pronađen u zgradi slovenačkog radija 1945. poznatog video autora i reditelja Mihe Vipotnika, koji je 80-ih bio značajna figura na sceni kojom je dominirao Laibach, grupa Irwin i drugi retrogardni akteri.
Kratkometražni filmovi pokazali su se kao veoma zanimljivi beogradskoj publici, prvenstveno zbog svog kvaliteta, ali i zbog toga što ove filmove publika retko ima priliku da vidi na drugim festivalima. Neki od autora ovih filmova, na DSF+ su prvi put imali priliku da odgovaraju na pitanja publike i da javno govore o svojim filmovima.
Odabrali ste svega nekoliko ostvarenja za ovogodišnje retrospektivno festivalsko izdanje – zašto baš ove filmove, šta vam je kod njih bilo posebno intrigrantno, odnosno kod njihovih autora/ki?
– Pratim sve što se dešava u slovenačkoj kinematografiji u poslednjih nekoliko godina. Prošle godine bio sam član žirija na Nacionalnom festivalu slovenačkog filma koji se održava u Portorožu za selekciju najboljih kratkih i dokumentarnih filmova. Zato sam se odlučio da za ovaj, jubilarni festival napravim neku vrstu pregleda najboljih filmova DSF+, koje smo do sada imali priliku da pogledamo, u trajanju od 90 minuta.
„Kazneni udarac“ Roka Bičeka je surova priča o vršnjačkom nasilju, „Žurnali 670: Crvene šume“ je poetski dokumentarac o šumama, granicama i migracijama autorke Nike Autor; „Poslednji dan Rudolfa Ničea“ je začudan film reditelja Blaža Kutina koji nas ostavlja bez reči; „Kadriranje Saterlanda“ je film mladih nada, Matjaža Jamnika i Gaje Naje Rojec, koji na prvi pogled nema mnogo veze sa Slovenijom jer je snimljen u Južnoj Africi, ali nam donosi reminiscenciju na estetiku Karpa Godine; „Upad“ Metevža Jermana i Nika Novaka je prilika da vidimo kako se može napraviti eksperimentalni film u prirodnjačkom muzeju; najzad, „Kako se završilo leto“ Matjaža Ivanišina, poetska je etida koja očarava svakog gledaoca.
Filmovi koje sam izabrao imaju veliki emotivni naboj, duboko su promišljeni, bave se realnim ličnostima prevazilazeći okvire jednog žanra ili trenucima u vremenu koji više nikada neće moći da se ponove. Jednom rečju, ono što danas predstavlja savremeni film.
Često smo svedoci da su autori ovakvih filmova na početku karijere ili van glavnih tokova filmske industrije. Koliko je to slučaj u Sloveniji? Da li su autori ostvarenja koja ste prikazivali prethodnih godina – i ove – oni koji su “na margini”, ili tu ima i renomiranih, opšteprihvaćenih reditelja koji se povremeno okušaju u nečemu drugačijem?
– Istina je da kratkometražni filmovi nastaju na studijama filma ili na početku karijere, ne bi li njihovi autori stekli iskustvo u produkciji i upoznali svoje prave potencijale. Međutim, iz sopstvenog producentskog iskustva znam da neki umetnici koji nisu završili studije na filmskim akademijama imaju zanimljive ideje i realizacije filmova. Da bi danas neko izgradio svoj filmski svet, nije dovoljno da je završio filmsku školu; mnogi najvažniji reditelji današnjice pre svega uspešno barataju različitim hibridnim formama. Poznato je da i se veoma značajni reditelji okušavaju u radu izvan kanona: tako je Injaritu uradio VR film, Almodovar kratkometražni vestern, Bela Tar još pre 30 godina film u trajanju od osam sati, a da ne govorimo o Lavu Diazu, Klodu Lancmanu, ili, recimo, Džejmsu Beningu. Raznovrsnost filmske produkcije danas, naročito u trenutku kad AI takođe vrši sve veći uticaj, može biti samo znak životnosti jedne nacionalne kinematografije, a eksperimentalni film je oduvek ispitivao forme od kojih će neke, vrlo brzo, pronaći mesto u mejnstrim produkciji.
Režirali ste film “Ita Rina – Diva iz Divače” koji ćemo moći da pogledamo na dan otvaranja festivala. Šta vam je kao reditelju bilo najfascinantnije kod ove glumice i šta ste poželeli da naročito da istaknete u ovom kratkometražnom formatu?
– U današnje vreme kad jedino kratke forme imaju snagu i mogućnost da privuku širu publiku, prvenstveno zbog Jutjuba i društvenih mreža, želeli smo da predstavimo portret jedne žene, poznatije iz ukrštenih reči nego iz istorije filma, barem što se tiče publike u Srbiji. Ita Rina je bila jedna od najuspešnijih i najperspektivnijih glumica na prelazu iz nemog u zvučni film, krajem 20-ih i početkom 30-ih godina, a nekoliko njenih uloga, naročito ona u filmu „Erotikon“ Gustava Mahatija i „Tonka zvana vešala“ Karela Antona, spadaju u sam vrh svetske kinematografije. Iako je bila predodređena za karijeru u Holivudu, velika ljubav odvela ju je u Beograd, gde je formirala porodicu, napuštajući zauvek put filmske dive.
Ita Rina je tumačila uloge modernih žena, snažnih ličnosti, aktivnih i samosvesnih. Najviše su joj odgovarale uloge u kojima je mogla da vozi kola, jaše konja, planinari, uloge fizički zahtevne za ljubitelje avanturističkog žanra koji je tada bio u modi. Sa druge strane, imala je filmsku lepotu, izražajno lice, i posebno oči, što je ostavljalo posebno snažan utisak na gledaoce. Ipak, ono što je bilo odlučujuće za njen uspeh je što je njena gluma bila prirodna, lišena pozorišnih gestova i patetike. Cilj nam je bio da otrgnemo od zaborava ovu izuzetnu ličnost i da joj odamo počast kao jednom od pionira jugoslovenske kinematografije.
Kao reditelja naročito su me fascinirale „plaže svetlosti“, kako bi to rekao teoretičar filma Zigfrid Krakauer, na kojima lica obasjana svetlošću ispred zamračenih pozadina vizuelno definišu čitavu jednu epohu filmske istorije. Serija „Slovenci u Beogradu“, u kojoj je „Diva iz Divače“ samo jedna epizoda, uvodi nas u specifični žanr biografskog dokumentarca sa emocionalnim obrtom.
Bonus video: Bjelogrlić o Čuvarima formule
