7
Mislio sam da je “Mačji krik” možda i najbolja filmska priča koju je naš otac imao dotad, objašnjava za naš sajt reditelj Vladimir Paskaljević koji s bratom, kao producent, završava poslednje ostvarenje Gorana Paskaljevića.
– “Mačji krik” mi je otac otkrio kad je došao u Kanadu da prvi put vidi svoju unuku, moju ćerku Aiping, priča za Nova.rs nagrađivani reditelj Vladimir, sin slavnog filmskog autora Gorana Paskaljevića, nakon što je na lokacijama u okolini Požarevca pala prva klapa za istoimeni film u režiji Sanje Živković.
Reč je o poslednjem ostvarenju, koje je pripremao čuveni sineasta Goran Paskaljević, pre nego što je preminuo u Parizu 25. septembra 2020. godine. Ovo delo će, ipak, biti završeno, pre svega, zahvaljujući njegovim sinovima Petru i Vladimiru. I tri godine posle smrti reditelja, čiju su karijeru obeležile mnogobrojne svetske nagrade među kojima su evropski „Oskar“, Nagrada kritike u Veneciji, Gran pri u San Sebastijanu, Nagrada španske kinoteke za životno delo, njegovi sinovi Petar i Vladimir, kao producenti, ovih dana oživljavaju tipičnu ”paskaljevićevu” filmsku priču.
Ekipa filma “Mačji krik” okupljena je na terenu, a snimanje će trajati mesec dana. Scenario su potpisali Goran Paskaljević i Đorđe Sibinović. Pored rediteljke Sanje Živković, u ekipi su: direktorka fotografije Milica Drakulić, kostimografkinja Senka Radivojević, scenografkinja Nevena Marković, montažerka Radojka Vrabac i šminkerka Mara Milošević. Izvršne producentkinje su Jelica Rosandić i Nevena Savić, a producenti Vladimir Paskaljević, Petar Paskaljević, Ivica Vidanović, Munire Armstrong i Irena Škorić.
Uloge su poverene Jasminu Gelju, Andrijani Đorđević, Sanji Mikitišin, Sergeju Trifunoviću, Denisu Muriću, Mariji Škaričić, Srđanu Miletiću, Sanji Krajno, Vesni Paštrović Šašić…
– Mislio sam da je to možda najbolja filmska priča koju je naš otac imao dotad. Petar i ja smo znali da je producentska firma koju smo nasledili već imala ugovor sa Filmskim centrom Srbije. Nikad nemaš sve i uvek se film može snimiti na više načina. Pravi se budžet i plan snimanja za A varijantu jeste da nađemo sva sredstva koja želimo, čak i više, pa onda varijanta B, C… Dakle, film je odmah mogao da se radi u uslovima koji bi iziskivali dokumentarno-faktualnu estetiku, što je Goran, u stvari, i hteo, mada je računao prvi budžet i mnogo više od toga – priča u razgovoru za Nova.rs Vladimir Paskaljević.
Kako biste opisali ovo ostvarenje?
– „Mačji krik“ je dirljiva porodično-socijalna drama, nastala po istinitoj priči, o radniku i njegovoj supruzi koji se bore za pravo starateljstva nad unukom. Naš otac je imao veliku želju da snimi ovu priču.
Ko vas je sve podržao i šta je to bilo presudno da baš sinopsis ovog filma to zasluži?
– Filmski centar Srbije sa Gordanom Matićem na čelu apsolutno i nedvosmisleno nas je podržao da snimimo film već pri prvom neformalnom razgovoru, uprkos raznim opstrukcijama koje su stizale sa strana od kojih sam to najmanje očekivao. Dakle, produžili su nam ugovore potpisane sa našim ocem i dali nam realan novi rok da sve lepo spremimo. Takođe, koproducenti Ivica Vidanović i Nevena Savić i njihova produkcijska kuća „Cinnamon“, sa tehnikom i logistikom, bezrezervno su nam izašli u susret. Podržali su nas i očevi prijatelji, još dok sam ja planirao da režiram taj film.
Poverenje ste dali mladoj Sanji Živković. Zašto niste seli u rediteljsku stolicu?
– Hteo sam da izbegnem nepotrebna poređenja između mene i oca i da film bude napravljen u rasterećenoj kreativnoj atmosferi. Već sam čuo zle jezike kako govore: „Evo ga, jedva je dočekao svoju šansu sad kad je Goran umro“, ali bukvalno, i to sve kao kroz šalu. To su, naravno, ljubomorne besmislice koje prate svaki pokušaj da se nešto napravi i na to se ne treba obazirati. S druge strane, u svetu umetničkog filma vlada jedna, ja bih rekao, za reditelje veoma nepovoljna atmosfera u kojoj film, koji ne dobije podršku velikih fondova ne može da uđe na veliki festival i da privuče potrebnu pažnju. U slučaju da smo ostali samo na postojećim sredstvima, bila bi velika prilika da film ostane u granicama Srbije. Stoga, razmišljao sam kako da privučem kanadske fondove, jer sam i njihov građanin, pogotovo dok je Sanja završavala svoj film “Easy Land” u Torontu. Znao sam da je “Easy Land” snimljen u užasno skučenim uslovima, sa mikro budžetom i da je Sanja sposobna da snimi film u datom vremenskom okviru. Pritom, poznaje estetiku mog oca, tradiciju evropskog, neorealističkog filma, poznaje Srbiju dobro, jer sad već četiri godine živi ovde. Imala je već pozitivnog iskustva sa najvećim kanadskim fondom “Telefilm Canada”. Našao sam koproducentsku kuću u Torontu “YN films”, koja je podržala projekat još dok sam ja bio u igri. Od tada sam prepustio artističke odluke Sanji u potpunosti. Ona je izabrala saradnike, tačnije saradnice. Trenutno su, praktično, šefovi skoro svih sektora žene, što je još jedna zanimljivost. Ja sam to apsolutno podržao. Sećam se, kad sam studirao na FDU, samo po jedna žena bi bila primljena na svaki smer, osim na montažu i glumu. Tako da će film probiti led na više nivoa.
Pošto je film srpsko-kanadska koprodukcija, koliko je to uslovilo kasting?
– Kanađani imaju neki sistem poena, po kome koliki je udeo u finansiranju, toliki isto udeo mora da bude u kreativnom delu. Oni su već uslovljavali Sanju na njenom prvom projektu. Glavnu ulogu igra Jasmin Geljo, Sarajlija i poznati jugoslovenski glumac koji već 30 godina živi u Kanadi. Bio je nominovan za nacionalnu nagradu “Canadian Screen Awards”, što je veliko priznanje. Kanađani su više uslovljavali ostale pozicije u filmskoj ekipi. U Americi je mesecima bio štrajk scenarista, te se u Torontu, koji je poslednjih godina postao Holivudov glavni proizvodni studio, malo toga snimalo. Mnogo profesionalaca je trenutno zbog toga bez posla, pa igrom slučaja, eto, bili su slobodni da dođu u Srbiju i da snimaju sa nama. Tako da je jedan deo ekipe kanadski, a drugi našeg porekla.
Scenario je inspirisan istinitom pričom i surovo realan. Šta je mačji krik, odnosno sindrom mačjeg plača?
– Priča je istinita, a ovaj sindrom nastaje kad se pojavi nedostatak hromozoma. Ja ne bih da medicinski objašnjavam dalje nešto što ne znam. U ovom slučaju, to nije priča o sindromu, već o porodici koja se suočava sa tim i koja treba da odluči kako će rešiti taj problem. Priča je inspirisana istinitim događajem, a glavni junak je deda koji se herojski izborio za starateljstvo nad unukom i bio je ključna figura za njen oporavak. To je tipično “paskaljevićevska” priča, gde se mali junak bori protiv čitavog sistema.
Prvi kadrovi su snimljeni u Požarevcu, na kojim još lokalitetima?
– Beograd je postao preskup za snimanje, jer mnogo američkih ekipa dolazi da snima, pa su digli cene zakupa lokacija, parkinga i generalno rada. A grad Požarevac nam je pružio bezrezervnu podršku. Kako se priča dešava u unutrašnjosti, ovaj grad se sasvim uklopio.
Kada možemo da očekujemo premijeru?
– Realno, iduće godine.
Bonus video: Srednjoškolci iz Kikinde snimili film o prevenciji samoubistva
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
