2
Ponekad poželim da kažem - dajte mi neki posao gde znam da imam konstantu... Ali, umetnost je moja unutrašnja nužnost i ne mogu da se bavim ničim drugim, niti hoću. Ovo je moj posao, teško jeste, ali može da se živi, kaže za Nova.rs likovni umetnik Vladimir Lalić.
– Ovo je grandiozna postavka – bio je prvi utisak Vladimira Lalića o izložbi 58. Oktobarskog salona u Muzeju grada Beograda. I upravo smo slikara i muzičara, koji je svoju postavku „Sedimenti i sentimenti“ imao baš u istom izložbenom prostoru krajem prošle godine, sreli na kustoskom vođenju kroz postavku četrdesetak umetnika iz zemlje i inostranstva.
– Imao sam sreću da krenem od Artgeta u Kulturnom centru Beograda i taj izložbeni deo mi se jako svideo, jer je koncizno osmišljen, umetnici su dovoljno slični. Najveći izazov kada se pravi ovako velika izložba jeste da se povežu te stvari. Nasuprot toj maloj izložbi, ovo u Muzeju grada je grandiozna postavka. Ima zanimljivih stvari i drago mi je da su tu zastupljeni različiti žanrovi. Ima i slikarstva, i video radova, 3D animacija, instalacija – sumira svoje utiske Lalić za Nova.rs.
Ima i „malu zamerku“, odnosi se na daleko veću zastupljenost inostranih umetnika u odnosu na domaće na izložbi Oktobarca.
– Mislim da imamo fantastične umetnike koji su veoma ambiciozni. Umetnici su shvatili koliko je potrebno da se napravi nešto što izlazi iz uobičajenih normi i granica koje su ovde bile zastupljene. Voleo bih da vidim više naših umetnika. Izdvojio bih sjajan rad Nenada Gajića. Interesantan je, mami, pokazuje da nije sve u monumentalnosti, veličini, nego je počesto lepota u sitnim stvarima – smatra naš sagovornik.
Dobar potez je, kako naglašava, dovođenje kustoskog tima iz inostranstva, iz Italije, jer „tendencije u svetu treba da se prate“ ali dodaje i ovo:
– Mislim da je jako bitno da se drži i ono što je naše. Imamo neverovatnu energiju koja dolazi iz želje, pobude da se bude deo sveta i tu autentičnost ne treba izgubiti. Mislim da čak u budućnosti spajanje kustosa sa ovih prostora sa nekim ljudima koji nikada nisu kročili na ovo tlo bi možda bio najbolji „fit“ kako bi se napravilo neko zajedništvo – ocena je umetnika.
I dok šetamo kroz izložbu u Muzeju grada Beograda, Lalić priznaje da ga „udara nostalgija“, prisećajući se svoje postavke „Sedimenti i sentimenti“ u istom prostoru krajem 2020. godine.
– Ovo je fantastičan prostor i može na fenomenalan način da se transformiše. Nešto što sam ja zamislio na jedan način, drugi umetnici i kustosi su osmislili na potpuno drugačiji način. Prostorije postaju svetle i obrnuto. Samo zdanje je „učesnik“ u izložbi. Meni je bio zadatak onda da praveći izložbu idem uz zgradu, a ne protiv zgrade. I to je nešto najlepše što me vezuje za postavku u Resavskoj. I sada, posle nekoliko meseci, moja izložba mi deluje mnogo veće nego što je bila. U ludnici pravljenja izložbe i sam pomisliš – ma šta je to za mene, mogu ja to. A bilo je izloženo više od 170 radova nastalih u poslednjih sedam godina. Sada mi to deluje kao ogroman poduhvat i moram da priznam da sam ponosan što sam to uspeo sve da izguram za samo mesec i po dana pripreme. A pritom se izložba dešavala u nevreme, a kritike su bile takve da su svi mislili da ne postoji bolje vreme od tog nevremena. Jer bavio sam se tematikom teskobe i čovekovog preispitivanja, introspekcije i izolacije.
I posle godinu i po dana življenja u neveremenu, konstatuje da je najzad krenuo „taj lepi kulturni život“, otvorili su se muzeji, galerije, izložbe slede jedna drugu…
– Jedva čekam da odem u inostranstvo i vidim izložbe koje se ne dešavaju samo u Beogradu, jer to je nešto što sam stalno radio do pandemije. Ja sam 2019. godine bio u Singapuru, Santjagu, na Venecijanskom bijenalu… Željan sam da vidim šta se sad dešava u svetu. A, mislim da se umetnici koji trenutno izlažu nalaze u čudnoj situaciji, jer mi se čini da je ljudima više do druženja i gledanja, nego posmatranja umetnosti. Plašim se da možda neke od izložbi koje sam video u poslednje vreme i koje su dobre mogu da prođu nezapamćeno, zato što je sad tolika navala. Svi su grunuli i ni sam ne znam šta sam sve video za poslednjih mesec dana, jer je sve odjednom otvoreno – napominje umetnik.
Iako Lalić ukazuje da je izolacija za umetnika prirodna stvar i uvek prisutna, priznaje da mu ovih dana prija graja oko njegovog ateljea.
– Svaki dan sam u svoja četiri zida u Košutnjaku, u u sopstvenoj izolaciji, ali čuje se sada graja, žamor ljudi na bazenu. I meni kao ekstrovertu to jako prija, jer volim da postoji šum oko mene, a da imam dovoljno slobode i usamljenosti da radim svoj posao – objašnjava umetnik.
I do pandemije je dosta izlagao po inostranstvu, a čim je „spuštena rampa“ na restrikcije, uspeo je da održi dve svoje postavke u inostranstvu – jednu u Bristolu, drugu u Parizu.
– A sada me čeka izložba u Londonu. Neki planovi su definitivno propali i ne mogu se „oživeti“, ali neki drugi se sad odjednom otvaraju, što je zanimljiva dinamika. Ne mislim da sam izgubio nešto time što godinu dana nisam mogao da mrdnem odavde. Doduše, pokazuje i da živimo u takvim vremenima da ne može ništa da se planira, što ponekad možda i nije loše. Da sam planirao veliku izložbu u Muzeju grada godinu dana možda ne bi ispala takva i na taj način. To je ona čuvena izreka – nema bolje inspiracije od cajtnota.
Vladimir Lalić pred sobom ima već sijaset novih projekata. Za naredni april planira veliku izložbu u Galeriji „Novembar“.
– Ta galerija nudi velike mogućnosti i voleo bih da uradim nešto poput onoga što sam započeo u Muzeju grada, vezano i za zvuk i svetlo, instalacije... Takođe, spremam manju izložbu u novootvorenoj galeriji „No Concept“ u Dunav stanici za 1. novemabr, a pre toga će biti postavka i u Užicu u galeriji „Reflektor“. Čeka me i „Trijenale crteža i plastike“, gde će biti izloženo nekoliko mojih radova, ali i izložba vezana za rokenrol, gde se svako ko je istovremeno muzičar i vizuelni umetnik predstavlja.
#related-news_0
Iako je već „opšte mesto“ da je pozicija samostalnog umetnika u Srbiji teška, Lalić ističe da živi punim srcem.
– Imamo stalno u Srbiji izgovore da ljudi rade poslove koje mrze da bi imali novac. Ovo je jako izazovan posao gde je nesigurna budućnost. Ponekad poželim da kažem – dajte mi neki posao gde znam da imam konstantu… Ali, ovo je moja unutrašnja nužnost i ne mogu da se bavim ničim drugim, niti hoću. Ovo je moj posao, teško jeste, ali može da se živi. Ima ljudi koji kupuju moje radove, dosta kolekcionara ima moja dela, takođe se bavim i pevanjem, snimam albume, i moj bend „Organized Chaos“ zarađuje, tako da sve što umem da radim ja radim i gledam da se izdržavam od toga – i živi se relativno normalno, ponekad nesigurno. Ali, radim punim srcem ono što obožavam i što je moj život – kaže Vladimir Lalić, koji samo što je odigrao poslednju predstavu „Jadnika“ u Madlenianumu u ovoj sezoni, dodajući na kraju da još uvek nema planirane svirke sa bendom, ali da će na jesen „svašta da se desi“.
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
