6
Devedesete godine bile su vreme kad nije bilo mesta gde si mogao da se skloniš od mraka i užasa, ma gde u bivšoj Jugoslaviji da si se zatekao, niti je za njih u tom trenutku iko od običnih ljudi bio spreman. Kad je objavio svoj prvi roman "U potpalublju" 1994, i za tu knjigu dobio NIN-ovu nagradu za roman godine, postavši njen najmlađi dobitnik ikad, Vladimir Vlajsa Arsenijević doživljen je kao glas nove generacije, koja je prvi put skupila snagu da književnim sredstvima svedoči o tragediji u koju je bačena. Kako je to izgledalo iz lične perspektive, kuda nas je sve to zajedno dovelo i šta dalje? Ovo su odgovori na pomenuta pitanja iz ugla jednog savremenog beogradskog pisca i aktiviste, poteklog iz prve generacije lokalnih pankera.
Razgovarali: Zorica Kojić i Dragan Ambrozić
Kako bi ti sad opisao devedesete, kad bi nekom klincu recimo morao danas da objasniš kakva je to bila decenija kod nas i šta se dogodilo ovde?
– Sećam se da sam, kad su počeli jugoslovenski ratovi, privremeno potpuno izgubio interes za sve ostalo, neshvatljivo, i više me ništa od svega što je ranije popunjavalo moja interesovanja nije zanimalo. S onim užasnim magnetizmom, kao kad se zadesiš na mestu saobraćajne nesreće, i znaš da ne treba da gledaš – ali gledaš svejedno – tako smo mi gledali same sebe u toj propasti. Tada se pojavila ona Koraksova karikatura na kojoj bomba pada na kuću u kojoj sedi čovek i na TV-u gleda kako bomba pada na kuću. To je veoma dobro opisivalo naše stanje tada.
Po svom povratku iz Londona sam se venčao i marta 1990. godine dobio sina Filipa. Na leto 1991. planirali smo da idemo u Dubrovnik, međutim stvari su postale jako zajebane i više nije moglo da se ide u Hrvatsku, tako da smo na kraju otišli u Budvu. Tamo sam na plaži u novinama čitao o sukobima JNA sa slovenačkim teritorijalcima oko granica. Meni je već od tog sukoba, koji će posle biti nazvan desetodnevnim ili ‘operetskim’ ratom, bilo doslovno fizički muka. Najstrašnije mi je delovalo to što smo mi uvek gledali neke slične stravične prizore na televiziji, ali se nikad s njima nismo identifikovali, jer su se sva ta sranja uvek dešavala na primer u Iraku ili Libanu ili Avganistanu… Kao i svi drugi Evropljani, i mi smo nekako progutali onu izmišljotinu da su ratovi na evropskom kontinentu nakon Drugog svetskog rata nemogući. A sad smo odjednom videli sukobe u Sloveniji, kuće koje gore, mrtvu stoku prosute utrobe na onim besprekornim slovenačkim putevima, u našoj zemlji. I izjavu onog vojnika JNA, Bosanca, koga su svi upamtili kako objašnjava pred kamerom, zalegavši u žbun: „Evo, oni kao hoće da se otcepljuju, a mi im kao ne damo“ (Bahrudin Kaletović, u izjavi za Yutel televiziju, 27. juna 1991)…
Moja baka je umrla u Sarajevu 1990, i mi smo krenuli na sahranu kolima, ali su se ona negde u Bosni nasred puta pokvarila. Primili su nas neki fini ljudi koji su imali automehaničarski servis tu, pored, i odšlepali nam auto, ali nisu mogli tek tako da ga poprave, to je ipak zahtevalo nešto vremena. Tako da je moj otac autostopom pokušao da stigne u Sarajevo na sahranu, a mi smo još neko vreme ostali kod njih. Ti ljudi su bili Bošnjaci – odnosno mi smo ih tada zvali Muslimanima – i u toj radionici imali su okačen predizborni poster SDA, stranke Alije Izetbegovića. To je bilo u nekom čisto muslimanskom selu, u delu BiH koji danas pripada Republici Srpskoj. 1995. godine, u vreme dok je još trajala bitka za Majevicu, ja sam putovao u Banjaluku da predstavim knjigu „U potpalublju“. Kolima smo prolazili pored svih tih zgarišta, spaljenih i srušenih kuća, uništenih do temelja i napuštenih. I sećam se da sam se pitao koja li je bila sudbina tih ljudi i te njihove kuće s automehaničarskom radnjom, koja je bila smeštena na samom putu?
Mi smo mogli da potražimo različita rešenja za ono što smo nazivali jugoslovenskom krizom, ali smo odabrali ono najgore, iako smo, mislim, svi bili svesni istog časa da sve to nije moralo na taj način da se dogodi. Ali ipak je neverovatno, kad destruktivci dođu na vlast, koliko ljudi oseti spremnost da se stavi u njihovu službu i bude instrumentalizovano: kad im kažeš „sad – kolji“, odjednom vidiš ko su ti koji će istog časa krenuti u izvršenje zadatka i dati sve od sebe da to učine na najužasniji način koji možeš da zamisliš. I mi smo se tako, praktično odjednom, iz pozicije da pripadamo generaciji koja stvara sve te novotalasne bendove što idu jedni drugima u posetu, sa svim onim akcijama „Pozdrav Beogradu“ i „Pozdrav Zagrebu“, da pripadamo naraštaju koji, kao, voli Azru ili Parafe ili Šarla Akrobatu ili Haustor, a ne nekakve ustaše i četnike – našli u situaciji da gledamo svuda oko nas spaljene kuće, smrskane lobanje, streljane civile, zaklanu decu, leševe koji plutaju rekama. Ja do dana današnjeg ne mogu još uvek sa svim tim užasom da se suočim. Žao mi je što mlade generacije gube kontakt s takvim stvarima, što emotivne „istine“ zamenjuju faktografiju, što je politički revizionizam na snazi toliko dugo, da je danas već jasno da je u pitanju strogo kontrolisan proces. Jer ako 2000. godine, ma šta da je ko politički mislio, zločini nisu mogli da budu dovođeni u pitanje, danas je, dvadeset godina kasnije, proces relativizacije tako daleko poodmakao, da se doslovno sve što ne odgovara našoj strani, ma koja da je ona bila u tom sukobu – dovodi u pitanje.
Kakvu smo prošlost mi dobili, a kakva je ona što smo je predali mlađima? Mislimo na prošlost koja se može pročitati u udžbenicima istorije?
– Pogledajmo to ovako: ja sam rođen 1965, a tačno 20 godina ranije, skoro u dan, Hitler se ubio u onom svom bunkeru. Kad sam krenuo u školu 1971, Hitler nije delovao ni blizu tom vremenu… Nama se činilo da negde daleko u istoriji jedan uz drugog stoje Julije Cezar, Napoleon i Hitler i da onda ide ogroman jaz, pa naše vreme modernosti, kolor filmova, televizije, avio-prevoza i rokenrola. Ta crno-bela prošlost i fotografije logoraša iz Aušvica, masovnih streljanja, pokolja, sve je to nama bilo daleko i strano… U naše vreme ljudi su sleteli na Mesec, sve je bilo u boji, prštale su električne gitare, život je bio dobar. Mitologizovana partizanska borba kojoj su nas podučavali, nama je pre svega bila dosadna. Sećam se da nam je u školu dolazio Veljko Vlahović lično i nešto tupio, što je nama bilo nepodnošljivo smaranje: Osma ofanziva, Neretva, Sutjeska – nisam imao ni trunku interesovanja za te teme. Možda su me zanimali „Otpisani“, jer su oni bili kao neka vrsta kaubojca u kome nije bila toliko važna ta ideološka strana. Nama ona drvena floskula „bratstvo i jedinstvo“ apsolutno ništa nije značila. Ja sam tek 1984. u vojsci, pomalo shvatio šta je to, kada sam pogledao imena na soškama i video sva ona slovenačka, mađarska, albanska, makedonska, srpska, hrvatska, italijanska prezimena, sve to jugoslovensko šarenilo – tada mi se odjednom razbistrilo… a tek devedesetih mi je prvi put palo na pamet da razmišljam da li su Željko Bebek ili Ipe Ivandić ili Goran Bregović – Hrvati ili Muslimani ili Srbi ili šta su već? Sve do tada to su bili Bosanci i nikome nije padalo na pamet da ih razvrstava na sastavne delove po etničkom poreklu. Oni su naprosto bili Jugosloveni koji govore „ba“ i imaju dobar smisao za humor. Šta će ti bolja definicija od toga? Kasnije su nam se mnoge stvari naknadno ubacile u svest, tipa ko je kog porekla. I zaronili smo kolektivno u mračnjaštvo ideologije krvi, tla i kostiju, iz kog do danas nismo našli izlaz.
Osim toga, naša tadašnja zemlja negovala je taj nesvrstani ambijent, što je za nas klince ipak bilo za dobru nijansu interesantnije – kod nas je recimo funkcionisao onaj crni muzičar Stiv Hanington i dolazila je cela ta ekipa iz mnogih zemalja Afrike i Azije, što je nama davalo neku vrstu našeg specifičnog kosmopolitizma. Titove turneje su to pojačavale, kao na primer kad je išao u Kinu, pa mi onda gledamo kako tamo Kinezi na stadionu prave slet i pevaju naše pesme. Ali sve zajedno, ta naslonjenost na mitologizovanu prošlost tog sistema – nama zapravo nije mnogo značila.
A danas – mislim da je užasno sve to u čemu klinci danas odrastaju na ovom našem prostoru. Kad smo se bavili Deklaracijom o zajedničkom jeziku, priključila su nam se deca iz Jajca. Oni su protestovali protiv obrazovne segregacije u Bosni i Hercegovini i projekta „Dvije škole pod istim krovom“, gde su konkretno u Jajcu mali Bošnjaci išli u školu pre podne, a mali Hrvati posle podne, jer – kao – mali Bošnjaci pričaju bošnjački, a mali Hrvati hrvatski, pa se – opet: kao – oni ne razumeju i samim tim moraju da imaju posebne udžbenike da bi iz njih učili kako su im oni drugi neprijatelji, u nadi da će i oni već u sledećem krugu, za dvadesetak godina, lepo da se pokolju.
Pratiš li i dalje umetničku scenu u svetu i regionu, kao nekada, i gde vidiš svoje mesto i mesto naše kulture uopšte u susretu sa globalizovanim tržištem?
– Toliko je sve danas raslojeno, da mnogo vremena odlazi na činjenicu da su svi ti sadržaji tu, na jedan klik od nas. Mi konzumiramo sve istovremeno i to je odlika današnjeg vremena. Nekad ideš nazad u prošlost ili te odjednom zainteresuju neke celine vezane za neki konkretni ambijent, tipa gruzijski film ili libanski elektro-pop ili moldavsko avangardno pozorište, you name it. Više praktično i ne postoji ta prava linija koja vodi odavde do budućnosti. Prave se odlične stvari svuda, a naš pristup njima je slobodan, zavisi samo od naše volje da li ćemo da pratimo nekog ko radi nešto fantastično u Moldaviji. Sad imaš sjajne bendove iz Belorusije recimo, što je predivno, baš zato što je tako. Ja nisam neki mračnjak – mislim da je vreme u kome živimo super. Naravno da smo prinuđeni da prolazimo kroz razna sranja, ali bi ona bila i mnogo veća da nemamo privilegije koje nam je donela nova tehnološka revolucija, a koje su direktno ušle u naše domove. Na isti način na koji je nekada ’bojler’ recimo bio revolucija, mi smo imali tu sreću da živimo kroz revoluciju ’interneta’, i na nju smo se, eto, navikli toliko da više i ne mislimo kako je ona bog zna šta.
Kad govorimo o izolaciji zbog pandemije, ona je ograničenog karaktera, jer mi ipak komuniciramo sa ljudima, pričamo, konzumiramo, sve nam je na dohvat ruke, što ima svoje dobre i svoje loše strane, kao i sve. Ali obilje je, ipak, bolje od onoga što je njegova suprotnost, a što smo mi takođe imali prilike da iskusimo, i to u ne tako dalekoj prošlosti.
E sad, ko smo mi u svemu tome – posebno je kod pisaca to izražen problem, jer su pisci uvek viđeni kao ambasadori kultura iz kojih potiču. A osnovni problem marginalnih kultura i malih jezika jeste u tome što je interesovanje za njih inače uvek jako slabo. Postoje neke reprezentativne kulture i to je to. Ako imamo već prezimena na -ić, -ov ili -ski, dakle slovenska, onda ljudi u inostranstvu obično misle: „Aha, Sloveni, pa dobro, imamo ove Poljake i Čehe i preko njih smo se već informisali kako je u slovenskom svetu“. Ne mogu oni da prate pojedinačno sve Slovene i njihovu književnu produkciju. Mi smo kao Jugosloveni stvorili jednu vrstu prepoznatljivosti, ali onda smo je dobrovoljno raščetvorili zbog naših identitetlijskih čežnji i pojavili se sa svim ovim fantazmagoričnim državama kao što su Bosna i Hercegovina ili Crna Gora, Hrvatska ili Srbija (smeh). Koga uopšte boli uvo za nas?
Zato sam veliki deo svoje energije usmerio kroz Udruženje Krokodil na projekat jezičkog objedinjavanja i aktivno raskrinkavanje te hipnoze koja je dosta uspešno uverila Južne Slovene da govore različitim jezicima, mada se savršeno razumeju kad pričaju. Već po tome je jasno da zapravo govore jednim te istim jezikom, kog nisu u stanju da imenuju zvog svojih standardnih, klasičnih frustracija kojima i dalje robuju. Ali za to nikako nije kriv jezik i on ne bi trebalo da trpi, kao ni komunikacija. Bavimo se, dakle, idejom zajedničkog jezika i posledične zajedničke književnosti umesto bede tih nacionalnih ili još gore etničkih kniževnih selekcija, za koje u stvarnosti svakog zabole uvo…
Međutim, naše stanje je takvo kakvo je i treba ga prihvatiti, a onda raditi s onim što imamo. Nama je gost na jednom događaju, posvećenom istorijskom revizionizmu, bio Galeb Nikačević, pa je simpatično rekao: „U vreme kada je Gete pisao ‘Fausta’, kod nas je Vuk tek radio na azbuci“. Na kraju ipak moraš da shvatiš svoj položaj, da kreneš lepo od A, pa ide B, pa V, i onda nastaviš dalje, sve će se nekako nadograditi, pa ćemo stići i do „Fausta“. Naša početna pozicija nije fantastična, jer i dalje moramo da ubeđujemo ljude da je voda tečna, ali šta ćeš (smeh)…
Kako ti konačno danas izgleda Beograd i ljudi u njemu i šta je drugačije od vremena kad si u njemu odrastao, nalaziš li i dalje inspiraciju da u njemu nešto stvaraš?
– Ja sam tu, pa eto, šta da se radi (smeh). Mislim da Beograd jasnije od nas samih vide strani posetioci. Teško da je on zadovoljavajuć za nekoga ko u njemu živi, iz različitih razloga, ali često nam u Krokodilovu rezidenciju za pisce dolaze autori iz raznih evropskih zemalja i oni se iskreno jako dobro provedu ovde i užasno im sve bude interesantno. Svesni su oni da ovo ovde nije ni Pariz niti Prag, pa ni Budimpešta ili Beč, ali nalaze neki kvalitet koji je svojstven isključivo Beogradu, a nema ga u drugim sredinama.
Onda sam ja naučio da gledam neke stvari tim njihovim očima i uvideo da ako, na primer, staneš na Kalemegdanski breg i pogledaš prema Zapadu – to je stvarno neka tačka na kojoj su se vekovima susretale civilizacije i ima nečeg veoma uzbudljivog u činjenici da se nalaziš baš na tom mestu. Kad otvoriš najobičniji jelovnik u nekoj našoj najobičnijoj kafani, vidiš da je taj sinkretizam veoma specifičan i nama svojstven, i da samo nama deluje obično to što jedne pored drugih imaš, na primer ćulbastiju i bečku šniclu ili baklavu i saher-tortu. Zato nisu u pravu oni silovatelji-ćiriličari koji bi da nam oduzmu latinicu kao jedan jako važan nivo tog našeg mešanog identiteta, jer mi postojimo u oba ta svojstva: zato su nama i ćirilica i latinica jednako prirodni i tako treba i da ostane, jer od toga se mi ovde sastojimo, to je naš specifikum. Mi smo baš ono što smo oduvek mislili da jesmo – nešto između. Mali jezičak koji nije ni ovde ni tamo, i baš je u toj ambivalentnosti njegova interesantnost. Ali, izgleda da ti je potreban pogled spolja da bi to razbistrio. Pri tom, ja ovde zaista patim što su nam zgrade očajne, što nam se fasade obrušavaju, što nam je grad prljav, a kontejneri su širom otvoreni pa vetar nosi đubre iz njih – meni to bukvalno izaziva nervne stresove, ne mogu da pređem preko toga, često izađem s kesom i rukavicama da čistim oko Krokodila, iako osećam da je to bitka koja je unapred izgubljena. Međutim, ljudi koji dolaze ovde su i mimo toga iskreno uzbuđeni i nalaze nešto posebno u Beogradu, što znači da on ipak ima neki autentičan kvalitet, koji i mi moramo da prepoznamo i naučimo. Ali te specifične kvalitete Beograda stvarno ne bi upropastilo kad bismo ga malo očistili i upristojili (smeh). Ima, definitivno, nečeg potencijalno uzbudljivog u činjenici da živimo u gradu koji se neprestano obnavlja, razvija i raste, što živimo u jednom, kako da kažem, ne-gotovom projektu.
Kraj
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
