1
Ja verujem da ti mitovi o nekadašnjem Beogradu uvek nastaju iz te neke romantične vere da je makar nekad bilo bolje. Nije bitno da se promeni grad Beograd, važno je da se promeni srpsko društvo, a onda će se promeniti i Beograd, i svi naši gradovi sa njim, kaže pisac čuvenog romana „U potpalublju“ za našu rubriku „Gde je sad tvoj Beograd“.
Pisac i osnivač KROKODIL-a, Vladimir Arsenijević (1965, Pula), je često u javnosti percipiran kao gradski lik i pravi beogradski pisac, ali on lično ne voli tu famu koja se pravi oko nečeg što je „beogradsko“ niti mu to nešto posebno znači. I ako je učestvovao u formiranju beogradske pank scene početkom 80-ih, i ako je napisao „U potpalublju“ (NIN-ova nagrada 1994) koji se bavi Beogradom u jednom strašnom vremenu, on nije nešto posebno emotivno ili romantičarski vezan za svoj grad. Možda je baš zato zanimljiva njegova percepcija i način na koji doživljava neke već prihvaćene kanone i opšta mesta o Beogradu.
Kada posmatraš Beograđane pre poslednjeg rata i posle njega, kolike su razlike, da li su to drastično različiti ljudi i karakteri?
– Ja verujem da ti mitovi o nekadašnjem Beogradu uvek nastaju iz te neke romantične vere da je makar nekad bilo bolje. I to su sve ti oblici retroaktivne utopije kojima su ljudi inače skloni. Od najstarijih predanja uvek se govorilo o zlatnom dobu kao o nečemu što je prošlo. Najstarije priče ljudskog roda govore o tome da je nekad bilo bolje, pa se onda ljudska vrsta korumpirala i pokvarila i da više nikad neće biti ista. Uvek su naši preci bili snažniji i hrabriji od nas… Moje lično iskustvo je da Beograd nikada nije bio posebno lep grad. Na njegovim ulicama je uvek bilo srazmerno dinamično. On je uvek bio poprilično bezbedan za grad tih dimenzija. Uvek je bio grad jedne uzburkane socijalno-ekonomske slike, gde si na ulicama mogao da vidiš i neke došljake i neke ljude sa relativno finim manirima…
Ono što se jeste promenilo i što je meni najtužnije jesu socijalne i klasne razlike. Mi danas imamo ljude koji spavaju po ulicama, koji doslovno nemaju gde da odu, koji su sistemom nekih nevolja izgubili sve svoje mikro privilegije, ostali bez dinara u džepu. To je jedina promena koju ja primećujem, i ako postoji taj jedan narativ kome nisu skloni samo Beograđani, to ćete čuti bilo gde: “A, nije to više ništa isto, to je sad jedan sasvim drugi i drugačiji grad”. Međutim, Beograd je uvek bio jedan “drugi i drugačijii grad”, jer je to grad u neprestanom formiranju. To nije grad koji je ikada u punom smislu te reči postojao kao takav, nego je uvek iznova zbog društveno-istorjiskih okolnosti morao da ponovo izmišlja sebe.
Stalno se priča da je Beograd u vreme novog talasa i tvojih bendova Urbana gerila i Berline Strasse bio na svom vrhuncu u kreativnom smislu, ti si jedan od retkih ljudi iz tog vremena koji to demistifikuje.
– Incident je da su početkom 80-ih Orgazam, Šarlo i Idoli postali nesumnjivo deo muzičkog i kulturnog mejnstrima, ali Beograd je uvek imao po nekoliko fenomenalnih bendova. Tokom 90-ih ona cela scena “Brzih bendova Srbije” je na izvestan način bila još značajnija ili možda ono što je bila neka vrsta derivata te scene, Kanda, Kodža i Nebojša, Darkvudi… To što je B92 objavljivao tokom druge polovine 90-ih, što je imalo veze sa mirovnim pokretima, scena koja je bila sklona da da jednu pozadinu studentskim demonstracijama. I kada su Darkvudi pevali “Bacam kamenje na sistem”, to je imalo neku snagu koja nije bila samo muzička. To je takođe bila jedna fenomenalna scena.
Kao da poslednjih godina nema drugih potkulturnih grupa u Beogradu osim fudbalskih navijača. Da li se slažeš, da li te to zanima i zašto je to tako?
– Stalno razmišljam o tome, užasno jako primećujem i neobično me zanima. Ja mislim da se čitava naša stvarnost, na žalost, reflektuje u tim dinamikama kojima su skloni mladi. I tu je naizgled slika katasrofalno depresivna. Način na koji je ta etno-nacionalistička agresivna desnica zavladala našim zidovima je zaista impresivan. Valja im odati priznanje kako su te alatke preuzete iz ruku nekih koji su ih razvijali, i sada se koriste za plasiranje krajnje negativnih političkih poruka, za glorifikaciju militarizma, ratnih zločinaca, veličanja krvožednih stranih predsednika… To je ogromna sramota za Beograd, jer ovaj grad tradicionalno zapravo nije to.
Međutim, ispod toga postoje određeni slojevi, gde su neki drugi mladi ljudi koje interesuju neke druge stvari. Koji su pristojniji, normalniji i koji ne utrljavaju sebe u lice slučajnog prolaznika na način koji to čine ovi prvi. Meni je interesantno da primećujem kod klinaca dosta nekih “emo” ili darkerskih stilova, koji su mi interesantni. Među omladinom postoji dosta nekih slojeva i strujanja u doživljaju sebe, ali i dalje je reč o jednoj srazmernoj manjini, koja se onda deli na najrazličitije supkuturne stilove i vrste, a da ta neka većina, na žalost, sklona tom nekom uniformnom izgledu, načinu ponašanja i mišljenja, koji je sa nama od ranih 90-ih kada je došlo do nagle i bitne inverzije u kulturi mladih kada su idioti zavladali. Onda su svi klinci koji su se formirali kroz različite supkulturne grupe, kao pankeri, metalci, hipici, reperi, dobili jedan zajedničlki imenitelj – padavičari. I to je, na žalost, ostao taj raspored snaga.
Voliš Atinu, često si boravio u njoj tokom 90-ih i poznaješ taj grad, tamo je razvijen svet potkulturnih grupa, pogotovo povezanih sa anarhizmom i levicom, dosta mladih je u tom nekom „fazonu“.
– Da, u Grčkoj to ima vrlo jak politički naboj, to nije neko hipstersko korišćenje određenih simbola zato što su oni seksi, nego to zaista podrazumeva jednu vrstu aktivizma, i često dinamičnog. Ima jako mnogo okršaja između levice i desnice, postoje čitavi kvartovi gradova gde žive u skvotovima ljudi određenog političkog stava. To prevazilazi ono što se tradicionalno dešava u Londonu, gde to polako dobija neku šminkersku notu, nego tu zaista postoji jedna doza političke iskrenosti i zagriženosti koja je jako interesantna. Kod nas to izostaje. Inače mislim da je kontakt naših građana sa samima sobom kao političkim bićima nikakav. Mi ne znamo ni naša prava, ni način na koji bi sebe kao građane stavili u službu određenih politika. Mi smo jako uspešno odgajani da budemo politički idioti i podanici i to je nešto što najradije činimo.
Gde voliš da prođeš i da se prošetaš po Beogradu, koji su ti omiljeni delovi grada?
– Ja volim onaj kraj oko Topčiderske zvezde, tamo sam proveo, na tom rasponu Dedinje -Topčider, veliki deo detinjstva. Ok mi je i gornji deo Dorćola. Ali ja ne osećam Beograd romantično, meni manjka tog osećanja. Ja uglavnom imam dosta zamerki.
Šta ti najviše smeta?
– Smeće. Mislim da su Beograđani katastrofalni. Parkovi gde se deca igraju su zasuti pikavcima, ja to ne mogu da razumem. Mislim da živimo užasno neuredno u musavoj sredini, koju aktivno činimo takvom. Pritom, našu službe su sumanute, meni je potpuno nejasno zašto Gradska čistoća ostavlja otvorene kontejnere i zašto naši građani ne vezuju kese. Ja uvek neprestano idem i čistim, svuda idem i čistim. Ovde se svaki prazan prostor doživljava kao neformalno smetlište.
Da li je “Kad su cvetale tikve” Dragoslava Mihailovića najbolji beogradski roman?
– To je odličan roman, ali bih morao ponovo da mu se vratim, pa da vidim na koji bi ga način danas pročitao. Ali cela ta stvar sa Dragoslavom Mihailovićem je ispala tužna na kraju, ali nije on jedini. Zbog te jedne staračke hladnoće, gde on 90-ih, kada su se rušili svetovi oko nas, on se zlopati oko Golog otoka i toga šta mu je komunistički sistem uradio. Ta jedna vrsta neosetljivosti… Međutim, “Tikve” nastaju u vremenu kada je on zaista bio u jednom kreativnom naboju, i on je vladao tim jezicima, on je zaista mogao da progovori iz tog jednog dušanovačkog mangupa, i da to bude hiper uverljivo. Tako da to jeste dosta važan i dosta dobar beogradski roman, koji bi, ako bi se ikada pravila neka selekcija, bio u samom vrhu.
Teško je setiti se još nekih beogradskih romana, možda “Metro” Mike Oklopčića, koji je bio interesantan u smislu onih naših zabluda 80-ih godina, kao postajemo nešto kao fensi. Ne znam koji bi bio treći, možda “Zimski dnevnik” Srđana Valjarevića, gde grad igra jednu pritajenu, ali veliku ulogu.
Koji su tvoji najvažniji Beograđani?
– Ja ne volim te “beogradizacije”. Slabo me interesuje ko je uopšte rođen ovde, ili su mu dedovi i pradedovi odavde. Tako da se to pitanje samo po sebi relativizuje, jer je uglavnom reč o ljudima koji su živeli ovde, pa nisu živeli ovde, pa su umrli negde drugde ili su glavom bez obzira pobegli odavde… Ne padaju mi na pamet, na žalost, naši savremenici. Ali delili smo jedan isti prostor u vremenskim kordinatama sa ljudima kao što su bili Danilo Kiš, Stanislav Vinaver, Todor Manojlović, Borka Pavićević, Bogdan Bogdanović, Oto Bihalji Merin…
Da li ti smetaju opšta mesta kao kad ljudi, na primer, pominju Caneta iz Partibrejkersa kao najvećeg Beograđanina, ili Duška Radovića? Obojica su veliki, ali kao da ih svi stalno pominju u tom kontekstu.
– Svakom svoje, kako da kažem. Cane i ja se znamo ceo život, nemam ja o njemu da kažem ništa neophodno loše, ali to nisu moje asocijacije. Neki drugi ljudi su mene dubinski impresionirali i fascinirali, a često su ti ljudi imali probleme sa Beogradom. Recimo, Ivo Andrić. Grad Beograd je stavio na njihov sajt neki njegov citat, koji je direktno jedna negativna, ali jako stilizovana rečenica o Beogradu. Gde on piše o lepoti neba nad Beogradom, i kaže da je to nebo kompenzacija za sve što taj grad nije i niti će ikada biti. On hoće da kaže da se priroda pobrinula da postoji nešto malo lepote među nama, a ne ljudi. I onda je Grad Beograd to naveo kao da su oni posebno zaduženi za nebo nad Beogradom, koje je uglavnom uspeo da naruši jer je toliko zagađenje nekada oko nas, da više ni to nebo nije kao što je bilo. Tako da ljudi koje sam naveo su često imali kritički odnos prema Beogradu, ali to smatram jedinim prihvaltljivim oblikom patriotizma, pa i lokal-patriotizma.
Kako bi voleo da izgleda Beograd za 50 godina?
– Ja bih prevashodno voleo da mi kao društvo smognemo snage da promenimo neke dominantne matrice i narative, da promenimo način na koji funkcioniše naš obrazovni sistem, da se okanemo mitova o nekakvim boljim prošlostima i tih naših ludila, a malo više poradimo na principu odgovornosti. I da onda na osnovu tih principa formiramo jednu novu generaciju, a onda će ona dobro znati na koji način će se to reflektovati na našu arhitekturu, urbanizam… I onda će već samim tim grad izgledati drugačije, sve drugo bi bilo neko Potemkinovo selo koje zapravo nikom ne bi bilo potrebno. Dakle, nije bitno da se promeni grad Beograd, važno je da se promeni srpsko društvo, a onda će se promeniti i Beograd, i svi naši gradovi sa njim.
Bonus video: Podcast Snaga uma i gost Branko Rosić
