1
Svako je prošao neku školu života, pa tako i pisac Vladimir Vlajsa Arsenijević – njegovo životno školovanje odigralo se u Londonu, gde je boravio tokom osamdesetih, radeći obične poslove, upijajući atmosferu tamošnje specifične svakodnevice i tražeći sebe i svoj pravac u pisanju. Zato je povratak iz ove relativne slobode izbora, nazad u Jugoslaviju pred raspadom, bio početak razvejavanja iluzija – kako njegovih, tako, ispostaviće se, i čitave generacije. Nagoveštaji mraka već su nas okružili.
Razgovarali: Zorica Kojić i Dragan Ambrozić
U svoj toj sivoći i skučenosti Beograda na prelasku iz 1970-ih u 1980-e, ti zapravo doživljavaš one najbolje i najavangardnije ploče tog trenutka u svetu – od Gang of Four preko The Pop Group do The Specials – dakle, dešavaju ti se na izvestan način vrlo dobre stvari. Važno je napomenuti da cela vaša generacija nije razmišljala o muzici kao profesionalnoj karijeri – niko nije krenuo da se bavi njom da bi zaradio za život. To je bila faza kreativnog eksperimentisanja sa sobom tokom odrastanja – ipak, mimo tog sviranja dan za dan ili nedelja za nedeljom, da li je iko od vas razmišljao o tome da se bavi muzikom tokom celog života?
– Treba podsetiti da je u to doba postojala jedna stvar koja je dečake tinejdžere čekala u relativno bliskoj budućnosti, a to je bio vojni rok, koji se služio od osamnaeste godine – to je bukvalno bio čep koji ti je visio iznad glave i tek kad ga probiješ mogao si da praviš planove za bilo šta. Utoliko, najčešće bi se ti bendovi, budući po prirodi stvari uglavnom generacijski, rasturili zbog toga što bi svi odjednom otišli u vojsku. Tih 15 meseci trajanja vojnog roka je za nas bilo jako dugo, doživljavali smo ga kao zatvorsku kaznu, i taj je neveseli životni period znao da predstavlja kraj većem broju grupa.
Mi nismo imali novac, nismo ni razmišljali o novcu, nikad nas niko nije platio nizašta – a sami smo plaćali neke demo snimke, koji su svi listom izgubljeni. Jedino je fanzin koji smo objavljivali skromno finansirala SKC Galerija „Srećna nova umetnost“ – zahvaljujući, čini mi se, inicijativi Dragana Papića – pa smo bili u mogućnosti da u „Savezu slepih“ u Resavskoj ulici, koji je imao fotokopir mašinu, uradimo 100 kopija fanzina. I onda se to delilo. Nikad nam nije palo na pamet da nečemu damo cenu. Već sama ideja da objavimo ploču nama je bila potpuno nadrealna, maštali smo o tome da imamo album, ali se to na kraju nekako nije ni dogodilo. U nekoj 18-oj godini, pred kraj školovanja, kada se vojska nazire, osetio sam da sam se već jako umorio od tog tinejdžerskog sviranja, gde uvek neko ne dođe na probu, ili taman kreneš sa svirkom – pa nekom pukne žica, ili ne radi kabl, ili se pokvarilo pojačalo… Sve je bilo ispunjeno praznim hodom, umesto nekim pravim uzbuđenjem. A onda, nemaš ni gde da sviraš: sviraš u SKC-u, onda više ništa – ništa – ništa, pa opet sviraš u SKC-u (smeh)… Pa smo mi onda otišli i svirali u Lapidariju u Zagrebu, što je za nas tad bio neviđeni doživljaj – ali je sve to na kraju krajeva bilo bez veze.
Tada sam otkrio pisanje. Ja sam intenzivno čitao sve to vreme i stasavao čitajući, primećujući da mi pisanje sve više prija u odnosu na sviranje: u idealnoj stvarnosti, koja se nikad nije dogodila, najviše bi mi odgovaralo da se bavim i jednim i drugim – jer ono što pisanje poseduje, sviranje nema, a ono što ima sviranje, jako nedostaje procesu pisanja. Ali morao sam u vojsku, a moja tadašnja devojka je otišla u London – i pošto mi je sve više bila muka od Beograda i stvarno mi se tu više nije živelo – razmišljao sam da bih možda i ja mogao da se preselim u London. Roditelji su me tada pitali koji su mi planovi, nadajući se da ću konačno da sazrim, da se opametim i upišem fakultet, a ja sam odgovorio: moji planovi su da idem u London. Prodao sam gitaru, kupio avionsku kartu i to je bio kraj tog muziciranja, a i mog života u Beogradu na dugo vreme.
Cane je, recimo, nastavio sa sviranjem – počeo je da radi u bendu Radnička kontrola sa Žikom Todorovićem, Darkom i Srđanom Điletom Markovićem, pa onda s Antonom i Manzanerom u Partibrejkersima, i oni su polako počeli nešto i da zarađuju, a onda su to pretvorili u svoj životni projekat. Kebra je imao Program, zatim Obojeni program, i to je takođe postalo životni projekat… ali ja sam išao nekim drugim putem.
Koje su knjige bile prelomne za tebe, pa i za celo to društvo u pomenuto vreme – šta ste čitali osamdesetih godina, a da je bilo bitno za tvoje unutrašnje sazrevanje?
– Za mene su jako važne bile dve knjige: „Berlin Aleksanderplac“ Alfreda Deblina i „Majstor i Margarita“ Mihaila Bulgakova. U tom prvom romanu sadržana je suština nemačkog ekspresionizma, kao i jedna fascinantna fleksibilnost književnog jezika i forme, za koju je Deblin više nego iko drugi dokazao da u sebe može da inkorporira doslovno sve – a u onom drugom, imaginativnost je bila potpuno neverovatna, neiscrpno bogatstvo jedne jedine metafore razvijene na više stotina stranica, kao i sušta lepota i gorčina pripovedanja… Sve to se pojavilo na tržištu, inače, u slično vreme, početkom osamdesetih. Liber iz Zagreba objavljivao je edicije romana „u deset knjiga“, pa je tako tu bio „Nemački roman u deset knjiga“, „Italijanski roman u deset knjiga“, „Engleski roman u deset knjiga“, „Američki roman u deset knjiga“, „Japanski roman u deset knjiga“… I sve je to bilo jako uzbudljivo, ali taj „Nemački roman u deset knjiga“ na mene je neverovatno mnogo uticao. Tu su bili Ginter Gras, Hajnrih Bel, Herman Broh, Kafka, Hese, Muzil, Man, Rilke, Zigfrid Lenc… i, naravno, taj fantastičan prevod Deblinovog megaromana „Berlin Aleksanderplac“. Par godina kasnije su u izdanju Narodne knjige objavljena i „Sabrana dela Mihaila Bulgakova“, gde su na okupu bili svi njegovi romani, pripovetke i drame, ali i novinski tekstovi koje je pisao da bi preživeo, dok je poslednja knjiga bila posvećena tome šta su drugi pisali o Bulgakovu – što je sve bilo sjajno, mada je posle došlo do nekog okapanja oko prevoda „Majstora i Margarite“, naročito onih delova s Isusom, koliko se sećam. Mene je, međutim, fascinirao ceo kontekst u kom je on nakon revolucije i promene sistema u Rusiji zapao u neku vrstu vakuuma, iz kojeg nije ni mogao niti želeo da se izvuče, pa je postao tragična figura koja je paradirala s bundama i monoklima u vreme koje uopšte više nije priznavalo takvo oblačenje, ali je on to gurao u lice toj novoj stvarnosti. Pa onda način na koji je, već oboleo, diktirao ženi „Majstora i Margaritu“ i na kraju umro, a da to nije bilo skroz gotovo. Pa i sama ideja na kojoj je zasnovana priča u „Majstoru i Margariti“, da Đavo dolazi u Moskvu i da se ništa od svega ne bi dogodilo da Anuška nije prosula ono ulje, sve je to za mene bilo potpuno neverovatno…
Te dve knjige uticale su na mene u vreme kad sam ja već razumeo da želim da se bavim pisanjem. U istom trenutku – u nekom opštedruštvenom smislu – bile su bitne neke sasvim drugačije stvari. Na primer ona „Knjiga o Milutinu“ – već je kroz tu idealizaciju srpskog seljaka-solunca počelo da se naslućuje kuda će se stvari u budućnosti kretati. Takav lik do tada nije bio deo zvaničnog istorijskog, pa ni književnog narativa. Bilo je to, s druge strane, i fantastično književno doba Kiša, Pekića, Mirka Kovača – tad je otprilike izašlo Pekićevo „Besnilo“, a meni je čitav taj njegov zaokret od formalizma „Zlatnog runa“ ka žanrovskom obrascu koji je prvi put primenio u „Besnilu“ bio istinski fascinantan, pa Kišova „Enciklopedija mrtvih“, a mislim da je i Kovač tih godina dobio NIN-ovu nagradu za „Vrata od utrobe“. I meni je sve to veoma mnogo značilo, ali masovno su se čitale ipak neke druge stvari – Antonije Isaković, na primer. „Tren 1“ i „Tren 2“ bili su veliki hitovi, jer je tema Golog otoka konačno bila osvojena, o njoj je već tada moglo da se kritički promišlja. Bilo je, dakle, srazmerno živahno na književnoj sceni, u isto vreme kad se sve ono o čemu smo razgovarali dešavalo na muzičkoj – a tada je Vladislav Bajac uredio jednu knjigu koja se zvala „Najnovija beogradska priča“ u kojoj su bili zastupljeni Albahari, Basara, Nemanja Mitrović, koji je tad bio neverovatan, a posle kao da je nestao bez traga, i drugi s te nadolazeće scene u kojoj je Albahari svakako bio rana ptica i prethodnik. Ja sam tada to čitao s dosta uzbuđenja i pomislio – vidi, sada postoji ipak i neki novi senzibilitet koji meni nije stran. Jer svi ti naši pisci, mislim čak i Pekić, Kiš ili Kovač koje sam obožavao, bili su mi jako daleki, sve su to bili pisci s velikim P, dok su ovi novi ljudi predstavljeni u toj antologiji na neki način bili samo na korak od nas. Albahari je u to vreme sarađivao s Orgazmom na projektu „Fras u šupi“, Bajca smo upoznali kad je radio onaj koncert ABRS (Aktuelna beogradska rok scena – prim. aut.) na Tašmajdanu 1981, i odjednom smo videli da postoje neki ljudi među piscima koje mi razumemo i koji nešto bolje razumeju nas.
Drugim rečima, posle jakih ličnosti sa pank scene, našao si druge ’pankere’, jednako jake, u književnosti. Da li te je i na koji način, tvoj odlazak u London kao iskustvo, dodatno usmerilo ka književnosti i onome čime ćeš se kasnije baviti u životu?
– Postoji onaj kliše o životnim fakultetima, ali meni je London zaista bio fakultet. Do tada sam se kroz školovanje provlačio linijom manjeg otpora i stekao jednu jedinu diplomu – kuvara tehničara iz Ugostiteljsko-turističke škole. Zbog toga mi i danas neki, kad veruju da će time baš da mi se narugaju i da me omalovaže kao pisca, na nos nabijaju kako sam, kao, kuvar. Ali, ja sam stvarno umeo da kuvam, umem i dan danas, pa sam u Londonu upravo time počeo da se bavim, i to u restoranu Banjy’s na Erls Kortu. Pošto je ceo grad nabaždaren tako da radi od 9 ujutru, izuzev radnika na građevini i kuvara koji rade od 7, ja sam morao svakog dana da ustajem u 5, jer sam živeo srazmerno daleko od mesta gde sam radio, pa da se onda klackam kroz onaj ledeni i mračni London gde zimi sviće otprilike tek negde oko 11… I tako, ustanem po mraku, putujem po mraku, dođem na posao po mraku, presvučem se i popnem se gore u kuhinju da radim – a napolju je i dalje mrak! I tek onda počne da sviće. Platu smo primali nedeljno, ali sam zarađivao taman dovoljno za sobu, da operem veš, odem u samoposlugu i ćao-zdravo (smeh)! Nema više para. Ali, svejedno sam bio užasno uzbuđen, jer sam u Londonu – i stvarno sam u tom smislu bio kulturni anglofil, sve mi je bilo uzbudljivo – ne samo književnost, muzika, film, stilovi, supkulture, već i sama činjenica da su kuće tamo od cigle koja dobije posebnu crvenu boju kad pada kiša, a da se ovlažena trava dodatno zazeleni, pa sve boje dođu do izražaja pod tamnim nebom, baš sve.
Vremenom sam prestao da radim kao kuvar, ali sam opet bio na nekom ‘sranje’ poslu, uvek sam živeo daleko od radnog mesta, putovao satima po Londonu i trošio vreme, i onda vikendom, pošto niko tamo nema mašinu za veš, uzimao prljave stvari, išao u praonicu, pa dok se veš opere već ti je mutno u glavi od svih onih hemijskih isparenja… onda, hajde nazad sa svim tim vešom u podzemnu železnicu, gde udišeš onaj viktorijanski vazduh – jebote, pa to nije provetreno otkad je izgrađeno. I gde onda posle uopšte da idem? – u Kovent Garden ili na Kemden market, s rukama u džepovima i tako da šetam unaokolo, ili da odem u Virdžin Megastor i gledam sve te ploče koje nemam pare da kupim (smeh)… Pa sam često ostajao kod kuće i pisao na jeziku koji je u Londonu bio apsolutno nekomunikativan, što je dodatno pojačavalo taj osećaj uzaludnosti. Ali sam imao taj ambijent prijatelja sa svih strana, koji je vremenom postajao sve bogatiji, a povremeno sam odlazio na koncerte i zaista prisustvovao nekim događajima koji su iz današnje perspektive praktično legendarni. Recimo The Smiths u Brixton Academy nakon „The Queen Is Dead“, pa onaj čuveni zajednički koncert Beastie Boys i Run DMC na istom mestu, pa Jonathana Richmana ili Waynea Countyja (koji je u to vreme već postao Jayne, mislim) u nekakvim malenim klubovima, pa Laibach u Town and Country Clubu u vreme „Opus Dei“, pa na istom mestu i Nicka Cavea kad je, nakon raspada The Birthday Party, objavio svoj prvi solo album „From Her to Eternity“. Igija Popa posle „Blah-Blah-Blah“ već negde. I tako. London je osamdesetih bio koncertna meka i to je jedno njegovo svojstvo koje sam u to vreme dobro iskoristio. Međutim, tamo sam živeo gotovo pet godina, i kako je vreme prolazilo, sve više sam osećao raskrečenje – mukotrpno radim, pišem na našem jeziku, plutam nekako po Londonu i ne osećam da napredujem, Tako da sam otprilike početkom 1989. jednostavno osetio da sve to nema više nikakvog smisla. Baš u to vreme moja je pažnja počela da se okreće više ka evropskoj geografiji. Krenuli su svi ti burni procesi u Istočnoj Evropi: „glasnost“ u Sovjetskom Savezu, Gorbačov je bio ta velika ličnost trenutka, Regan koji mu poručuje: „Mr. Gorbachev, tear down this wall!“, onda Istočni Nemci koji odlaze u Mađarsku, protesti u Čehoslovačkoj, sve je to vodilo ka padu Berlinskog zida.
Osećalo se da dolazi do tektonskih promena na evropskom kontinentu, ali ja sam – odlazeći u Beograd jednom godišnje, kad sam imao odmor, i to nekako uvek na proleće – iz godine u godinu detektovao da se mi na različite načine udaljavamo od sveta. Druga polovina osamdesetih kod nas je bila baš mračna – dozvoljavam da se nekim ljudima neće činiti tako, jer pamte taj period po klubovima Akademija i Zvezda – ali meni je sve to delovalo tužno i parohijalno. U to vreme su i ljudi koje smo poznavali počeli da umiru, jedan za drugim, jer su loše navike počele da dolaze na naplatu. Ono što je do tad bilo stvar zezanja u bašti SKC-a, više nije bilo tako simpatično: pamtim, recimo, iz tog ranijeg vremena, kako u baštu SKC-a tokom letnjeg dana dolaze zajedno Vd i Čavke, nešto su izbezumljeni, idu da telefoniraju pa se vraćaju, tu je i Magi i još neki ljudi, nešto se sve vreme domunđavaju, ova dvojica odlaze ponovo, pa i drugi za njima, i posle svi ponovo dolaze i lepo možeš da vidiš da su razvaljeni od heroina, oči im kolutaju, glave im padaju u stranu, svaljuju se u stolice u dnu šanka i ostaju tu otprilike sledećih deset sati. I to je, kao, bilo cool. A onda je prestalo da bude cool i postalo je ubistveno. Dosta njih je, iz tog uzanog kruga ljudi koji su svirali u bendovima ili bili bliski s njima – i kojima heroin kao i deljenje igli, do kojih tada nije bilo tako jednostavno doći, uopšte nisu bili strani – fasovalo AIDS, pa je to samo doprinelo opštem morbidnom utisku.
I nije samo o tome reč: dolazim iz Londona gde sam upravo video uživo neku besnu stilizaciju – svih onih art bendova kao što su Heaven 17 ili Shriekback ili ABC – a kod nas je na sceni vrhunac u istom trenutku to što je neko odsekao rukave od teksas jakne. U drugoj polovini osamdesetih spustio se neki mrak, koji se baš jako osećao… Trebalo je biti mudar i pretpostaviti kuda će sve to da ide, ali ja nisam to bio u stanju.
U svemu tome otvorila se ona odlična pekara Délifrance na Terazijama, u koju sam prilikom jedne posete Beogradu otišao s Rosom, pa sam entuzijastično zamišljao kako bi bilo kada bi se pored nje otvorilo nešto slično, a onda i u narednom prostoru, i tako dalje, i kako bi se Beograd već time uspešno transformisao u nešto što je dugo maštao da bude… Imao sam naivan utisak kom je čitava generacija, bojim se, bila sklona, da postoje samo dve moguće stvarnosti: propalost komunizma i jednopartijskog sistema i konzumentska super-uspešnost liberalnog kapitalizma i demokratije. I ništa između toga. Ili si Rumunija, dakle, ili si Švedska. Pošto smo mi uvek hteli da budemo Švedska, a ne Rumunija – u stvari smo jako bili zainteresovani za zapadni konzumerizam. Mnogo više nego za demokratiju. Ko kaže da nije – laže. Na isti način na koji su Rusi patili za farmerkama i žvakama, a mi to zloupotrebljavali, tako smo i mi isto patili, želeći da kod nas imamo sve te ploče i Virdžin Megastor, a onda i Twix i Kit Kat, a ne samo čokolade Najlepše želje. Hteli smo kola-kolu u konzervi, jer je kod nas nije bilo – pa su neki pasionirano sakupljali konzerve… Nismo mi toliko hteli da imamo svoje slobodno izabrane predstavnike u parlamentu koliko smo, kao klasični politički idioti, padali na pune radnje i fensi odeću i na mogućnost da do mile volje pijemo nes kafu, a ne tursku. I u tome je čitava tragičnost te tranzicije, koja je kod nas bila posebno gadna.
Pomalo umoran od Engleske, rešio sam tad da ipak ostanem ovde, iako je sve to bilo jasno kao dan, a procesi i promene koji su se odvijali kod nas bili istinski uznemiravajući – pojava Miloševića, čitava histerija oko Kosova, pa „jogurt revolucija“, sve je to delovalo užasavajuće gledano iz Londona. Ali moja naivnost je bila mitskih razmera, a moj rezon sledeći: ako jedno društvo stigne pred raskrsnicu na kojoj može da odabere da li će krenuti u dobrom smeru – u ovom slučaju to su bili politička liberalizacija Jugoslavije i evropske integracije, ili u lošem – nacionalizam, ratovi i raspad – zašto bi to društvo odabralo da krene u lošem smeru? Međutim, ništa ja tada nisam znao o ljudskoj prirodi (smeh), pa sam se, dakle, marta 1989. vratio iz Londona u Beograd s vizom za neograničeni boravak u Velikoj Britaniji u svom pasošu. Doduše, ta viza ima neograničeno trajanje samo ukoliko ne odsustvuješ iz te zemlje duže od dve godine. Znamenitog devetog marta 1991, usred sveg onog haosa, na pragu svih ratova koji su nam predstojali, ja sam shvatio da mi je viza istekla i da sam zarobljen ovde, da sam napravio još jedan u čitavom nizu pogrešnih životnih poteza, i da ću morati devedesete da provedem upravo na ovom mestu.
Sutra: Ratovi i Beograd
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
