Jako sam srećna što imam priliku da nastupam u Beogradu, imam sjajnu ekipu na bini, Elvira Bajramovića i njegov orkestar, Marka Duvljaka bubnjara... Mislim da će biti jako dobro, kaže za Nova.rs hrvatska violončelistkinja Ana Rucner, koja će nastupiti na Bir festu.
Ana Rucner je jedna od najvećih umetnika današnjice, koja elemente klasične, moderne i etno muzike, uz atraktivan nastup, predstavlja na moderan i jedinstven način. Više od 30 nacionalnih i međunarodnih priznanja i nagrada svedoče o njenom talentu.
Uz snimljena četiri albuma iza sebe, Ana je održava više od hiljadu puta širom sveta, a sarađivala je sa Hozeom Karerasom, Piterom Soaveom, najpoznatijim svetskim bandoneonistom, ali i harmonikašem, i kineskim pijanistom Muyeom Wuom.
Na ovogodišnjem Bir festu Ana će 14. juna na Ušću nastupati sa proslavljenim srpskim trubačem, Elvisom Bajramovićem, pobednikom prošlogodišnjeg 61. Dragačevskog sabora trubača u Guči.
Zanimljivo je da hrvatska violončelistkinja vuče i korene iz Beograda.
– Moja majka je rođena u centru grada, i otišla je studirati u Zagreb isto violončelo, upoznala mog oca i tako su se spojili. Biti u Beogradu mi je jako blisko – priznaje Rucner za Nova.rs, kojoj je omiljeno mesto ovde Kalemegdan:
– Tu sam kao mala provodila dosta vremena, pokojna baka me je čuvala. Uvek mi je Beograd bio veliki grad, bilo mi je lepo. Zato se uvek vratim sa osmehom. Što se tiče noćnog života u Beogradu, nikada nisam izašla ovde, možda čudno zvuči, ali eto – nadam se da ću nekada zasvirati na nekom splavu. Ovde u Srbiji su vrhunski glumci, pevači, stvarno ste super!
Na pitanje kako izgleda život jedne violončelinstkinje, Ana Rucner odgovara da „živi uredno i dosadno“:
– Toliko nastupam, i među ljudima sam stalno, pogotovo kada odem u Kinu na turneju, da jedva čekam da se vratim kući i skuvam bezkofeinsku kafu i gledam u zid. Nisam tipičan muzičar, ne izlazim, ne lutam, ne pijem. Možda zato što sam mlada rodila sina, pa sam poslednjih 17 godina privržena njemu. Obožavam biti kod kuće. Imam u stanu sve napravljeno da mi je lepo – ističe muzičarka, koja je bila u braku s Vladom Kalemberom, bivšim frontmenom popularnih Srebrnih krila, koji je imao i uspešnu solo karijeru.
Naša sagovornica nastupala je u više od 30 zemalja, a iza sebe ima i mnoštvo nagrada:
– Jedno vreme sam snimala spotove u svrhu promocije Hrvatske, radila sam čuda, jahala konje, skakala sa stena vezana sajlama. Puno toga sam napravila, spotovi su bili primećeni i osvojila sam puno nagrada, imam i više od 40-50 nagrada. U Kini sam skoro dobila priznanje. Proputovala sam svet, blagoslov kod muzičara je da vidimo svet. Možda nemamo novca ali možemo videti svet.
Nastupala je i na Kineskom zidu, a na pitanje kakvo je bilo iskustvo, kaže:
– U Hrvatskoj postoje stonske zidine, očuvane su i najveće su u svetu, a u Evropi su prve. Htela sam pokazati Kinezima da iz zemlje iz koje ja dolazim, gde ima četiri miliona ljudi, a u njihovoj gde ima milijardu i 500 miliona smo drugi po redu sa zidovma, tačnije odmah posle njih. Onda sam snimala stonske zidine, pa Kineski zid i napravila komparaciju. Na Kineski zid sam se popela, kupila sam neko jeftino violončelo koje se raspalo dok smo se popeli do gore, dobila sam dozvolu, za koju ne znam ni da li je bila ispravna, ali bilo je izazovno. Snimatelji su rekli da je snimak full HD, a na kraju je takav bio da nismo mogli ni da iskoristimo. To je bilo pre 10 godina, neko drugo vreme. Trebalo je popeti se u štiklama na Kineski zid! Izazovno je malo reći…
Probala je svašta, pa su je tako na jednom nastupu spuštali s visine od 25 metara.
– Pre dosta godina jedna banka se otvarala i hteli su čelistkinju koja će da se spušta sa zgrade, našli su mene, ja sam spremna za te izazove i eto spustila sam se zid sajlu i otvorila banku. Malo je bilo teže sa violončelom, čak su mi i štikle zalepili da se ne pomeraju, da nekoga ne ubijem, ali to su lepe stvari. Kada god je nešto izazovno, tu sam. Meni su neoični nastupi postali standardni, čak uvek tražim veći izazov. Treba biti u formi sviračkoj, fizičkoj, mentalnoj, i onda možeš izdržati tempo. Publika je ta koja to traži. Ja sam na bini spontana, imam takav glas i energiju koja je divlja – pop, rok, tradicija, pevanje, skakanje – svega ima na mom koncertu.
Rođeni je u muzičkoj porodici, pa nije čudo što je kao mala prvi put shvatila da želi da se bavi tim poslom.
– Imala sam šest godina, i s obzirom da je moja mama čelistkinja, uzela sam čelo i počela da sviram, a onda su me upisali u muzičku školu. I počinje se sa šest ili sedam godina, posle je kasno. Mene pitaju šta još znam da sviram? Ali, kada biraš klasičan instument onda ne znaš ništa drugo, znam samo violončelo i zato se kaže da je muzika stil života – objašnjava Ana Rucner, koja se seća da je prvi novac zaradila sa 13 godina:
– Počela sam zarađivali u jednom kazalištu. Kada se premešta pozornica, ja sa violončelom sednem i sviram, i tada sam dobila prvi novac. Kada sam osetila da mogu onda sam počela da sviram, i sa 17 godina sam upisala muzičku akademiju. Sa 19 godina sam snimila jednu verziju sa električnim čelom koje sam nabavljala kao da nabavljam neku raketu. Bilo je drugačije vreme, nije bilo Fejsbuka, Jutjuba, ali svako ko je uporan, uspe! Sve je moralo da se pamti, klasičnu muziku sam učila od profesorke, išla sam na seminare, promenila sam 30 profesora kroz život. Radila sam sa Izraelcima, Ukrajincima, Rusima, Belorusima, jako puno sam vežbala čelo, znala sam po osam sati dnevno trenirati.
Bila je zato jako ponosna kada je snimila prvi album.
– Imala sam 19 godina i bila sam na Akademiji, a ovi moji su bili s Korčule, jedan di-džej, a drugi je svirao naš tradicionalni instrument. I uspeli smo da snimimo „Mariju“!
Danas Ana Rucner svira na violončelu koje je napravljeno od delova vraćenog oružja.
– Kampanja koja se zove ‘Manje oružja, manje tragedije’ traje od 2006. godine. Ministarstvo unutrašnjih poslova vodi kampanju sa ciljem da se zaštite životi. Ako neko poseduje oružje, može da pozove policiju i oni će u civilu doći i to uzeti. Jer, ako neko poseduje oružje, to može da nađe dete i da nekoga povredi. Ja sam sada ambasador te kampanje, i od tog oružja je napravljeno jedno violončelo. To je u vlasništvu MUP-a, a ja ga samo koristim kada radim koncert. A poruka je: ‘Od strahote, može biti lepota”. S obzirom da to oružje sada nije aktivno, bolje je da ga vrate i da napravimo nešto od čega ćemo stvarati muziku.
Bonus video: Glas, dirka, bas
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Ostavi prvi komentar