0
Bez zajedništva ne možemo ništa da uradimo, jer kada neko napadne i vi budete ugroženi, neće biti važno ko je za koga glasao, navijao i na čijoj strani bio, tada nestaju sve podele unutar države, grada ili porodice, kaže Viktor Savić koji tumači jednu od glavnih uloga u filmu "Bilo jednom u Srbiji" koji je premijerno prikazan sinoć u Beogradu. Savić u razgovoru za Nova.rs ističe da je jedna od najvažnijih tema ostvarenja u režiji Petra Ristovskog upravo zajedništvo jer "promena dolazi samo ukoliko se oslanjamo jedni na druge".
– Sve te revolucije treba da budu prvenstveno individualne, ali uz pomoć i podršku drugih – kaže glumac.
Priča filma je smeštena tokom i posle Prvog svetskog rata, a Viktor tumači Coneta koji je, posle ranjavanja i amnezije, završio u Mančesteru, tadašnjoj prestonici industrijskog razvoja, gde je načio kako se samo kroz crni fabrički dim i težak rad stiže do uspeha. Opijen pobedom u ratu i nepovratno inficiran „duhom slobode i napretka“ koji je osetio u „velikom svetu“, vraća se u svoj oronuli Leskovac svojoj verenici Zorki, koja posle pet godina čekanja, nevoljno daje pristanak da je otac uda za ratnog liferanta.
– Ljudi su ljudi bez obzira u kom vremenu se dešava priča. Oni su tada imali svetski rat, mi sada možda nemamo baš svetski, ali smo svakako preživeli nešto slično. Moja generacija je osetila rat devedesetih i nakon toga bombardovanje. To sve može da se poredi jer je u pitanju jedan drugačiji vid odrastanja – objašnjava i dodaje:
– Istina je da smo mi u Beogradu od svega toga bili zaštićeniji, ali imamo primere svojih rođaka, prijatelja, kumova i ostalih koji su bili na prvim linijama i na ugroženijim mestima. S obzirom na sve priče i sudbine koje imamo u svom iskustvu, nije bilo toliko teško da zamislimo kako je i tada bilo. Podele su te koje moraju da stanu, zato toliko insistiram na toj reči – zajedništvo.
U kontekstu podela, pitamo i da li je moguće govoriti o poništavanju istih u trenutku aktuelne situacije sa Rusijom i Ukrajinom kada se ni umetnicima ne prašta da budu uzdržani, ali i da izaberu stranu.
– Mislim da veći problem ima umetnik ako istakne svoje mišljenje. To mu se ne prašta. Kod nas mnoge stvari ne smeš. Ne smeš da podržiš ovog ili onog, ne smeš da budeš za ove ili one u sukobu. Ako pričamo o demokratiji to ne sme da postoji. S druge strane, to sve što se dešava sa ruskim umetnicima, piscima i kompozitorima – to je sramota Zapada i meni je drago da pokazuju u punom sjaju lice koje je neprijatno gledati – smatra Savić.
Jedan od likova u filmu kaže da je, između ostalog, „vera u neverovatno“ ta koja je Leksovčanima pomogla da od oronulog, siromašnog grada dođu do epiteta „srpski Mančester“, a glumac ističe da je vera njemu pomogla da uvek ide napred.
– Hrišćanstvo se zasniva na čudima koja nisu uopšte neverovatna. Nama ljudima koji smo ograničeni razumom to predstavlja čudo, a zapravo nije. Zato je i neverovatno zapravo vrlo verovatno. Potrebno je da ljudi opuste svoj razum i da se više prepuste osećaju – zaključuje Savić.
Bonus video: Viktor Savić – Društvene mreže su zlo, voleo bih da ne postoje
