0
Između Miloševića i Vučića, postoji bitna razlika: Milošević je išao putem jednog samoubice, a Vučić nije samoubica. Jedina opasnost po njega su njegovi saradnici. Car je uvek ugrožen, jer je okružen najboljim prijateljima koji će mu skinuti glavu, kaže u ekskluzivnom intervjuu za Nova.rs, jedan od najvećih živih srpskih pisaca Vidosav Stevanović (78).
Stevanović je svojevremeno zbog oštrih i kritičkih stavova prema režimu Slobodana Miloševića proglašen izdajnikom i morao je da napusti zemlju. Kao politički prognanik, azil je dobio u Francuskoj gde je proveo devedesete godine i početak novog milenijuma, a od 2007. trajno se vratio u rodnu Šumadiju. Danas sa suprugom Marijom živi na porodičnom imanju u selu Botunje kod Kragujevca, redovno piše, ne pojavljuje se mnogo u medijima, ali je napravio izuzetak i prihvatio naš poziv za intervju.
Sedamdesetih su ga komunisti izbacili iz svih školskih programa, zato što je “nacionalista”, a devedesetih je optuživan za “izdaju nacionalnih interesa’’. Nikada nije prestajao da stvara. Kao disident u Francuskoj piše političku biografiju Slobodana Miloševića “Milošević, jedan epitaf” koja je objavljena pre njegovog pada s vlasti. Kaže, da ćemo tu knjigu danas pronaći na mnogim svetskim jezicima, „ali retko i na srpskom“.
Poslednjih godina Stevanović kao da je malo skrajnut i nepravedno zapostavljen u našoj javnosti. Ipak, o njegovom značaju svedoče brojna dela i najveće književne nagrade. Dobitnik je NIN-ove nagrade, nagrade Ivo Andrić, Milan Rakić i Isidora Sekulić, a u egzilu u Francuskoj dobija i Orden viteza reda umetnosti i literature (Chevalier de L’ordre des Arts et des Lettres) za celokupno književno delo.
U razgovoru za Nova.rs Stevanović otvoreno govori o pandemiji, vakcinaciji, politici, slobodi, aktuelnom vođi i kulturi.
Tokom 90-tih godina bili ste primorani da napustite zemlju zbog kritike režima Slobodana Miloševića. I danas na političkoj sceni imamo istaknutu ličnost, koja se nameće kao vođa i koja ’’rešava sve probleme’’. Dozvolili smo da nam se ponovi istorija, ima li to veze sa našim kratkim pamćenjem i zbog čega smo skloni zaboravu?
– Ja ne mislim da smo mi nešto mentalno drugačiji od drugih. Upoznao sam druge zemlje i ljude,a ono što se ovde događa nije znak naše osobenosti, nego padanje u jedan starinski vrtlog – traženja vođe i spasioca. I tako se naša moderna istorija pretvara u traženje novog spasioca, da nas spasi od onog prethodnog. Ovaj sad koji je na vlasti i koji se zove Vučić je samo naizgled moćan, ali ipak zavisi od svih nas. Ako mi kažemo NE, on će prestati da postoji. Čovek nam prodaje nešto što već imamo. Ljudi moraju da počnu da glasaju u svoju korist, a ne u korist svoje štete. Vlast bez legitimnosti prestaje da postoji . Pa komunizam je upravo zato sam sebe pojeo i nestao. Vučić je predstavnik jedne nove kaste, nove oligarhije, koja je nastala mahom na finansijskim prevarama i pljački. On zavisi od te kaste i od izbora. Moramo da prestanemo da verujemo u opšte propagandne dogme, a ova vlast upravo proizvodi samo to, ništa drugo. Svakodnevno imamo razne izmišljotine, mitove, legende, zloupotrebljava se istorija, prećutkuju se činjenice, a ističe se nešto što ne valja i to najčešće na pogrešan način.
Šta konkretno mislite kada kažete ’’mitovi i legende’’? Da li je to pitanje Kosova, koje je i danas jedan od glavnih aduta za sticanje političkih poena?
– Milošević je uspeo neviđenom brzinom da izgubi Kosovo. Istorijski posmatrano to je sekund u istoriji. Izgubio ga je za 10 godina – genijalno, šta da kažem (smeh). U suštini, pitanje Kosova za njega je bila poluga da dođe na vlast, a ne da reši problem. I danas nam Vučić prodaje tu istu opštu zabludu. Ne kažem da je prinuđen to da radi, ali da bi se održao na vlasti, to mu je važno. Naši političari se boje gubitka vlasti, jer onda, nekim čudom, može doći do ispitivanja porekla imovine i sličnih stvari. Kad se srpska vojska povlačila sa Kosova, bio sam u egzilu u Francuskoj i novinari su me pitali da li će sada da prestane propaganda iz Beograda. Odgovorio sam – naprotiv, tek sada će Kosovo postati glavna tema propagande, jer nema nikakve veze sa stvarnošću, a propaganda je najbolja kad se ne zasniva na stvarnim činjenicama. Na desetine i stotine ljudi žive ugodno od te propagande, to su akademici, razni profesori, novinari, kolege pisci i svi kafanski klupoderi zemlje Srbije. Svi se oni divno provode na račun te propagande.
Koliko ja znam, ko je god je u Srbiji branio Kosovo, izgubio je. Jer, Kosovo je, kao prvo, stvarna činjenica, a s druge strane mit. Mit koji može biti životodavni i sam po sebi dobar, daje neku veličinu tom nastojanju, ali nanosi nam štetu, jer je pogrešno interpretiran i korišćen za najniže političke svrhe. Dakle, nije problem mit, nego njegova zloupotreba, koju primenjuju današnji političari.
Postoji li onda razlika između Miloševića i Vučića, ako obojica koriste Kosovo za opstanak na vlasti?
– Ima jedna bitna razlika između Miloševića i Vučića, lična razlika. O Miloševiću sam napisao knjigu i dobro sam upoznao njegovu ličnost. Miloševićev život je put jednog samoubice. On je iz porodice samoubica, ubio mu se otac, ubila mu se majka, ubio se ujak i na kraju se on ubio. Doveo je sebe u zatvor, a u zatvoru je uzimao pogrešan lek, da bi prevario zatvor. Vučić nije samoubica, tako da ja ne verujem u njegove ekstremne poteze. Mislim da će on držati vlast koliko god može i učiniće sve da se sutra skloni, sa što manje štete po sebe i svoje. Jedina opasnost po njega su njegovi saradnici. Ali i tu mu se klima, tako uvek biva. Car je uvek ugrožen jer je okružen najboljim prijateljima koji će mu skinuti glavu. To je borba za vlast. Oni koji su blizu cara, oni su najsličniji caru, čak i gori od njega, po svoj prilici.
Pogledajte šta je bio pad Slobodana Miloševića – izdali su ga njegovi. Zamenili su ludog kralja i ludu kraljicu, jer im taj kralj više nije garantovao ništa. Oni su dotle mogli da kradu i otimaju, al Milošević to nije pretvorio u stalni sistem. Trebalo je da se legalizuje zakonski, jer lopov vrlo drži do onoga što je ukrao i to vrlo brani. Zato je Milošević uklonjen, da bi došli oni koji će to legalizavoati. I šta smo dobili posle toga, zakon koji kaže ’što si drpio-drpio si, hvala ti lepo, sad je to tvoje’. Svi su oni kupovali nešto, novcem koji nije njihov i na kraju to legalizovali. I današnja vlast radi ono u čemu je niko ne sprečava. Ako ne vršite kontrolu vlasti, vlast će se korumpirati i biće sve gora. Apsolutna vlast, jednaka je apsolutnoj korumpiranosti. Šta reći, osim – provereni istorijski šablon, koji se i danas primenjuje.
Napisali ste političku biografiju Slobodana Miloševića. Očekujete li da će neki autor napisati biografiju sadašnjeg predsednika i nedostaju li nam takve knjige?
– Vučićeva biografija biće napravljena čim padne sa vlasti. Neko će tada imati čak više pouzdanih podataka nego što sam ja imao za Miloševića. Iza mene nisu stajali državni arhivi, već ljudi koji su mi se sami javljali. Uglavnom emigranti, koji su želeli da pomognu. Mi nismo imali pristup ničemu, nas su ganjale sve naše ambasade i sve naše službe. Potrebne su nam takve knjige i voleo bih da se sutra pojavi neki vredan i pouzdan istoričar, koji pri tom zna i da piše i napravi Vučićevu političku biografiju. Bilo bi dobro da imamo takve knjige o svim političarima. Evo, mislim da bi bilo korisno da neko napiše i knjigu o Koštunici, jer sve ono što ljudi javno misle o njemu nije tačno. Ja sam knjigu o Miloševiću napisao iz Pariza. Da sam je pisao u Beogradu, bila bi drugačija, jer vi neprekidno čujete informacije, koje su mahom netačne, nepotpune, jednostrane i pristrasne, a da biste ga gledali objektivno, morate malo da se udaljite. Mislim da je tako i sa ostalim političarima, bolje vidite kada izdaleka posmatrate stvari. Sa druge strane, političari su prazni ljudi, bez sadržaja, o kojima često nemate šta ni da kažete. Ja sam u jednom poglavlju svoje knjige nazvao Miloševića „čovek bez osobina“.
Kako ste onda opisali Miloševića u knjizi, kada kažete da je bio ’’bez osobina’’?
– Milošević je bio potpuno prazan čovek. On čak nije imao ni hobi, njega ste mogli najbolje psihološki da opišete po tome „šta nije“. Mnogo je veća ličnost bila njegova druga polovina, Mira, koja je, paradoksalno, na intelektualnom nivou bila jedna srednjoškolka koja je zalutala na vlast. Njeni tekstovi su smešni. Ja sam morao da pročitam 1.500 stranica njenih sabranih dela, što je bio največi čitalački podvig u mom životu i najveća besmislica koju sam ikada uradio (smeh). Iz toga sam za Miloševićevu biografiju iskoristio desetak citata, koji su skandalozni. Moj prijatelj Francuz, žalio mi se da ga je žena izbacila iz sobe, jer je čitao knjigu o Miloševiću i toliko se smejao da ga je ona izbacila napolje. Kaže mi – dobro si sve to izmislio. Nije mi verovao kada sam rekao da su to stvarni citati srpskih političara, ništa nije izmišljeno, svaku izjavu sam proverio po nekoliko puta. A citirao sam, Miloševića, Šešelja i druge naše genije iz tog perioda.
Kada su me pitali, kako sam tako dobro opisao sve Miloševićeve mane, odgovorio sam da ih sve ja imam u sebi, samo ih nisam koristio. Ja sam samo opisivao nepostojećeg čoveka. Takav sam i ja mogao da budem, ali na sreću nisam. Ne govorim to sa pozicije neke moralne veličine, ali mnogi naši ljudi koji sebe nazivaju „elitom“ imaju te mane. Sa druge strane, postoje obični građani koji su kulturniji, trezveniji i razumniji od te elite, ali oni se ne čuju nigde. Mi možemo da proizvedemo sjajne stručnjake u svim oblastima, ali njih nema, jer njihova pamet ne služi političarima.
Da li je ta naša pamet otišla iz zemlje? Stalno slušamo o egzodusu mladih i obrazovanih ljudi i vi u porodici imate taj slučaj, vaši sinovi su u inostranstvu. Ko ostaje u Srbiji?
– Ja sam o tome davno pisao, upozoravao sam javno čim se Milošević dokopao vlasti. Rekao sam, „ovaj će vam proterati decu i unuke, nećete ih viđati“. Milošević, a i svi ovi posle njega, primenjivali su i primenjuju onaj Arhimedov zakon, ali na balkanski način. Ja to slikovito kažem – „težina istisnute pameti, ravna je težini potopljene gluposti“. Koliko god ovde dodajete gluposti, toliko pameti izađe. Eto, ja samo govorim koji zakon primenjuju političari. Srećom, njegova primena nije sto posto, još uvek imamo pametnih ljudi u zemlji, u suprotnom ne bi nas više ni bilo.
Nema vas mnogo u javnosti, ali pratite sve što se dešava i vodite dnevničke zapise. O čemu pišete, opisujete li vreme u kome živimo?
– Dnevnike pišem povremeno, u pauzama kada ne pišem prozu i u njima se vrlo malo bavim sobom. Bavim se fenomenima koje vidim, a često i temama iz knjiga od pre nekoliko vekova. Na kraju godine se uvek zapanjim koliko se toga skupilo. Objavio sam tri debele knjige izbora iz svojih dnevnika i to je dobar način da pisac prati sebe, kako razmišlja, gde greši i zašto promašuje. Ne ustručavam se da objavim svoje mišljenje, sa kojim se čak danas i ne slažem (smeh). Jednostavno pratim proces svog razmišljanja.
Kažete da opisujete fenomene. Živimo li mi u vemenu koje bi tako moglo da se posmatra?
– Mi živimo u jednom vrlo običnom vremenu, ništa se u ovom vrmenu strašno ne zbiva, osim ako ne krenemo da nešto izmišljamo. Ovo je trenutak kada je čovečanstvo u svom dugom postojanju najbogatije, najsigurnije, najmanje gladno, najmanje bolesno, najpouzdanije u svoje postojanje, ali istovremeno i period kad najviše sumnja upravo u sve to što ima. Pre nekoliko decenija, nisu svi ljudi imali hranu na stolu svakog dana, a danas to više nije problem. Onda se umiralo bez lekova i bez doktora, danas bar to imamo. S druge strane, danas imamo veliku količinu agresivnosti, koja se kod ljudi javlja iz dva razloga – iz straha, i iz bolesne sebičnosti .
To što mi vidimo u vestima neke katastrofalne informacije, to su samo incidenti. Niko ne javlja sve dobre stvari koje se zbivaju na ovom svetu. Niko, na primer ne kaže – evo, danas se na celom Balkanu nije dogodio nijedan rat, nijedan sukob, nijedan sudar vozova, nijedan zemljotres, to nije vest. Vest je kada se to dogodi i zato mi mislimo da je sve loše.
Mislim da možemo malo trezvenije da razmišljamo o vremenu u kome živimo. Ja nisam optimista koji propoveda ulepšanu lekciju sveta, ali mislim da smo dužni sebi i svojoj pameti, da vidimo svet onakav kakav jeste, a zapravo nije loš. Ja sam, evo, prva generacija Stevanovića u poslednjih 270 godina koja nije ratovala i moj stav je – ako to od mene zavisi, rata nikada neće ni biti. Život je težak sam po sebi, život je borba, život je tragičan, jer nijedan nije večan. Ali, to je istovremeno jedino što imamo, a u životu koji živimo ima i bezbroj lepih i vrednih stvari koje ne bi trebalo da protraćimo. Ljubav, prijatelji, porodica, sloboda, to su vrednosti koje treba da nam budu prioritet.
Kakva je prema vašem mišljenju uloga kulture u poimanju života i da li je kultura žrtva ove pandemije?
– Kultura je, pre svega, žrtva svih ratova i revolucija, a ono što pretekne, to su izuzetna dela, a ne kultura.
Ako bismo skinuli, ono što se u najširem smislu zove kultura, mi bismo opet bili potpuno animalna bića, bez ikakve sposobnosti da živimo zajedno. Kultura je ono najviše što možemo proizvesti i najbolje što možemo da ostavimo iza sebe. U tom smislu, mi stojimo vrlo loše. Ja sam svojevremeno tvrdio da kultura ima tri funkcije – stvaranje vrednosti, prepoznavanje vrednosti i čuvanje vrednosti. Ove dve prve funkcije u srpskoj kulturi su gotovo odmrle i nalaze se na najnižem režimu rada. Izuzetne trenutke kulture, stvaraju izuzetno daroviti ljudi i oni se povremeno pojavljuju. Nemojmo ih odmah ubiti, skloniti, ili naterati da odu napolje. Oni će u svakom slučaju napraviti nešto. Ovih osrednjih ima koliko hoćete i oni će uvek biti ovde. Oni su najugodni i znaju kako treba i sa društvom i sa politikom i na kraju, kako da žive na tuđi račun.
Ne mislim da su Srbi izuzetan narod, niti po zlu, niti po dobru. Prosto mi smo jedan svet, koji kolektivno zbog istorijskih uslova u kojima se našao, ne uspeva da izvuče najbolje stvari iz sebe. Međutim, i dalje se rađaju daroviti ljudi, bar u ovoj mojoj disciplini. Uvek smo imali darovite pisce, što je čisto čudo i što me raduje. Zamislite, nemamo nijednog darovitog političara, ali u ovom trenutku imamo 20-30 darovitih pisaca, što i nije tako loše.
Za nama je godina obeležena pandemijom. Šta smo naučili za ovih godinu dana?
– Otkad postoji čovečanstvo, neprekidno se pojavljuju epidemije, svih vrsta. Neke su zapamćene kao izuzetno strašne. Kuga je, recimo odnela više od trećine stanovništva Evrope i naterala je tu Evropu da bude inventivna. I sada se to ponavlja, korona je samo jedna epidemija, a biće ih još. Dobar broj tih bolesti sprečen je vakcinama, koje su čudesan izum. Ova epidemija je pokazala sve slabosti društva, države, zdravstvenog sistema i svih nas. Pokazuje tačno do koje mere možemo da upravljamo sobom, a ne drugima. Mi svi živimo zajedno i potrebno je da imamo pažnju prema drugima, a ne samo da štitimo sebe. Pandemija je pokazala da je država zbunjena i neodlučna, ili nedovoljno stručna, mislim na vrh vlasti. Ispostavilo se da su doktori mnogo bolji nego što se očekivalo, ali i među njima ima ljudi koji poriču sopstvenu nauku i sopstveni poziv, propovedajući protiv vakcinacije.
Čini li vam se da smo se polarizovali na vaksere i antivaksere i zbog čega se toliko delimo, čak i kada nije politika u pitanju?
– Ja imam shvatanje društva nastalo iz iskustva, ne iz knjiga i koje je drugačije od našeg kolektivnog mišljenja. Ja sam liberal, čovek koji insistira na individualnoj slobodi i individualnim pravima. Mislim da je savršeno prirodno i zdravo da ljudi različito razmišljaju, ali postoje neke elementarne stvari koje više nisu pitanje slobode mišljenja, nego pitanje opstanka, pitanje našeg života i života drugih ljudi. Za antivaksere mislim da je to samo jedan kompleks, u kom se mešaju neznanje, teorije zavere, fantazmi, strah od bolesti i nepoverenje u vlast. Ja sam preživeo variolu veru usred Beograda, panike nije bilo i svi smo išli da se vakcinišemo. Vakcina, što se mene tiče, nije više pitanje ličnog izbora, to je jedini trenutak kada sam pristao da žrtvujem malo svoje lične slobode, zbog opšteg dobra i zbog dobra drugih.
Zbunilo nas je informatičko doba. Imamo previše informacija, ne možemo sve da ih savladamo. Ja mislim da je upravo informatičko doba velika bolest i najopasniji virus. I nisu novinari krivi za to, nemojte pogrešno da me razumete (smeh). Nismo kao društvo dovoljno shvatili šta imamo u rukama, imamo izuzetan izum, kojim se loše služimo. To bi isto bilo kao kada biste telefon koristili za kuvanje ručka, a telefon je svojevremeno bio revolucionaran izum. Jedan deo društva je zalutao u fikcije i staje u odbranu stvari koje nisu njihove, otuda imamo antivaksere.
Vidosav Stevanović (1942) jedan je od najznačajnijih srpskih pisaca 20. veka. Do sada je objavio preko 30 dela koja su prevedena na 20 jezika širom sveta. Za roman ’’Testament’’ dobio je NIN-ovu nagradu 1986. godine, a ove godine biće tačno 50 godina od objavljivanja romana ’’Nišči’’, svojevrsnog spomenika srpskom jeziku, koji se i danas čita. Među njegovim delima su i romani ’’Konstantin Gorča’’, ’’Sneg u Atini’’, ’’Ostrvo Balkan’’,’’ Demoni’’, ’’Stranac koji s vama boravi’’, ’’Hristos i psi’’, ’’Paučina’’. Za zbirku pripovedaka ’’Carski rez’’ dobio je Andrićevu nagradu, a objavljivao je poeziju, drame, kao i satirične pripovetke.
Posle izgnanstva iz Srbije i boravka u Grčkoj i Francuskoj tokom devedesetih godina prošlog veka,, od 2007. godine živi u Botunju kod Kragujevca. Na porodičnom imanju 2009. godine, osnovao je Klub kulture’’ Vidosav’’ u kojem se održavaju književne večeri, izložbe, pozorišne predstave i mini koncerti. Deviza kluba je, prema želji pisca ’Svako ima pravo da iznese svoje mišljenje, ako ne vređa druge’’ i to, kaže Stevanović, svi poštuju. Klub je nedavno prerastao u Fondaciju, a veličina ovog značajnog srpskog književnika je i u tome što je svoju ličnu biblioteku sa oko 3.500 probranih naslova, zaveštao Narodnoj biblioteci ’’Vuk Karadžić’’ u Kragujevcu.
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
